Kao da su decenije prohujale od prošlog januara, kada je kovid bio samo vest o nekoj zarazi u Kini, a godine od februara i marta, kada je virus počeo da hara Evropom i svetom. A i prošlo leto, kada je izgledalo da epidemija u većem delu Evrope jenjava, a u Srbiji je buktala punom snagom, iz ove perspektive izgleda beskrajno daleko.

U prethodnih godinu dana, stvarnost se i u ostatku sveta i u Srbiji bezbroj puta obrnula naglavce, desilo se toliko toga što je, u životu pre korone, izgledalo nemoguće. U moru vesti o kovidu i onome što se zbog kovida dešava, koje su potpuno prekrile globalnu medijsku scenu, Srbija je uspela nekoliko puta da se nađe u udarnim vestima, uglavnom sa negativnom konotacijom – drakonskim merama zaključavanja u martu, među najstrožim igde; maloumnim totalnim raspuštanjem početkom leta, uz masovne predizborne skupove i fudbalske stadione prepune publike, što je dovelo do ponovne eskalacije epidemije; eksplozijom gneva i demonstracijama koje je izazvala izjava predsednika Vučića da su građani neodgovorni i da su sami krivi za ono što im se dešava, uz pretnju da će ih opet potpuno zaključati…

Ovih dana sve se ponovo okrenulo naglavce, i Srbija se konačno po nečemu našla na vrhu liste pozitivnih događaja. Ni potpisnik ovih redova nije verovao pompeznim najavama predsednika države da će Srbija biti među prvim zemljama koje će imati masovniju vakcinaciju. Ne samo zato što predsednik godinama, na dnevnom nivou, ispaljuje neispunjiva obećanja i notorne laži, već i zato što je izgledalo da su, u panici i naletu sebičnosti, najbogatiji razgrabili vakcine, pa je normalno bilo očekivati da će sirotinja, u koju i Srbija spada, doći mnogo kasnije na red.

Ali čudo se desilo, vakcinacija u Srbiji teče, dok po mnogo razvijenijim i bogatijim državama škripi, ili je još nema (o sabraći po siromaštvu da ne govorimo). Teče i po redosledu prijavljivanja i pomalo stihijski, ali najvažnije je da teče. Neki naši ljudi koji žive u Belgiji, Grčkoj, Francuskoj, Irskoj dolaze u Srbiju da prime vakcinu, jer je, u ovom trenutku, to ovde lakše i brže nego tamo gde žive.

Sve i da vakcina u Srbiji ponestane za nekoliko dana, kako tvrde neproverene glasine koje su postale i srpska i globalna pošast, baš svaka doza i svaki dobijeni dan su dragoceni zbog onoga što će gotovo sigurno doći, jer se mračni talas novog soja virusa valja sa zapada na istok Evrope. Nagađanja kako se do vakcina došlo, čije su, gunđanje zbog kojekakvih propusta u ovom trenutku deluju, blago rečeno, neodgovorno i kontraproduktivno.

Beskrajno je važno i što zdravstveni sistem nije pukao, nego se, sa svim svojim bezbrojnim manama i rupama, odranije poznatim, kako-tako održao i u drugom teškom udaru pandemije, i na nogama čeka gotovo izvestan sledeći udar. Na staklenim nogama, ali na nogama. Da li je to zasluga samo neverovatno požrtvovanog zdravstvenog osoblja, ili mera i pomoći države, ili kombinacije svega toga, u ovom trenutku je nevažno u odnosu na činjenicu da sistem ipak funkcioniše.

Nepodnošljivo je slušati svakodnevna otužna hvalisanja vlasti, garnirana uobičajenim pljuvanjem po protivnicima, šta god ti protivnici rade ili su uradili. Naravno i da epidemija nije izgovor da se vlasti ne postavljaju neprijatna pitanja, ali insistiranje njenih protivnika da se, po svaku cenu, baš svaki potez vlasti proglasi negativnim je pucanje u sopstvenu nogu. A u slučajevima kao što su izgradnja novih kovid bolnica i nabavka vakcina, i pucanje u elementarni razum. Takva vrsta pucanja sigurno neće nikome doneti nove glasove, a sve i da hoće, prevelika bi to bila cena.