U Nemačkoj masovna vakcinacija takoreći nije ni počela, a već se razbuktala javna debata oko pitanja: Da li ljudima koji su se vakcinisali protiv Kovida-19 treba vratiti sve građanske slobode, kakve su uživali u pretpandemijskom dobu? To jest: Da li za ljude koji odbijaju da se vakcinišu treba da ostane na snazi pandemijska mera oduzimanja dela građanskih sloboda sve dok se na nacionalnom ili globalnom nivou zvanično ne proglasi kraj epidemije?

Drugim rečima: Da li bi vakcinisani građani sa odogovarajućom pismenom potvrdom – kovid-pasošem ili već nekim kovid-dokumentom – trebalo da mogu slobodno da idu u restorane, klubove, pozorišta, bioskope, hotele, na koncerte…, u koje nevakcinisani građani ne bi trebalo da imaju pristup?

To je jedno od ključnih pitanja i za industriju zabave i ugostiteljstvo i za, pandemijom ekonomski teško pogođene, turističke destinacije, koje bi svoje već pomalo zarđale kapije mogle širom da otvore za sve turiste i goste koji imaju potvrdu da su vakcinisani i revakcinisani.

Odmah se po tom pitanju oglasio nemački Etički savet – nezavisno telo koje razmatra etičke aspekte društvenih problema – ocenivši ad hoc da je prerano za povlačenje ograničenja individualnih sloboda za vakcinisane građane, već i zbog toga što se ne zna zasigurno da li vakcinisane individue i dalje mogu da prenose virus. Pritom se postavlja i pitanje pravičnosti i ravnopravnosti, kao i pitanje da li privatnici i privatna preduzeća imaju pravo da uskrate svoje usluge nevakcinisanim osobama, što spada u domen slobode stupanja u poslovne i ugovorne odnose sa odabranim strankama, ali istovremeno otvara problem zakonima demokratskih država zabranjenih diskriminacija.

Odmah se u debatu uključila i kancelarka Angela Merkel i svima daleko jasnijim rečnikom presudila: "Okay, ko neće da se vakciniše, taj možda neke stvari neće moći da radi". Ali tako nešto može da važi tek kada budu bile obezbeđene vakcine za sve stanovnike Nemačke, pa onda ako neke neće, neka snosi određene posledice. Nemačkoj dotle predstoji još dug put.

Ali, kako sada stvari stoje, Srbija bi, za razliku od država članica EU, uskoro zaista mogla da obezbedi vakcine za sve građane Srbije. Što znači da će na dnevni red prilično brzo doći pitanje: Šta sa onih milion, dva ili tri stanovnika Srbije koji ama baš neće da se vakcinišu, mada im je vakcina obezbeđena? Da li za njih treba da ostane na snazi ograničenje kretanja, koje bi se ukinulo za one vakcinisane? Da li treba uvesti obaveznu vakcinaciju, kao u slučaju predškosle i školske dece za određene bolesti?

Svako ima pravo da se prema sopstvenom zdravlju odnosi kako god hoće, ali ne i ako time ugrožava druge.

U situaciji kada su bolnice krcate kovid-pacijentima, pa oboleli od drugih akutnih ili hroničnih bolesti imaju samo ograničen pristup bolnicama, oni koji odbijaju vakcinaciju direktno ugrožavaju zdravlje i život sugrađana.

U situaciji kada se čitave ekonomije i pojedine industrijske grane urušavaju zbog pandemije, oni koji odbijaju da se vakcinišu direktno ugrožavaju egzistenciju drugih ljudi, jer ne žele da učine što je u njihovoj moći da se država u kojoj žive što pre vrati u normalu.

Zbog svega toga ja jesam za obaveznu vakcinaciju protiv Kovida-19, jer na tasu između opšteg dobra i individualnih sloboda u ovom slučaju preteže društveni, opšti interes. U najmanju ruku oni vakcinisani pravac klubovi, žurke, koncerti, utakmice…, a oni koji ne žele da se vakcinišu neka sede kod kuće.

Sve to, naravno, pod uslovom, da je obezbeđen dovoljan broj vakcina za sve građane Srbije.