Srbija je potpisnica konvencije iz ‘51. Član 35 te konvencije precizno kaže da je UNHCR supervizor procesa implementacije konvencije, kao i da kontroliše i pomaže vladama u obavezama koje su pomenute.

Mislim da je zanimljivo podsetiti da je UNHCR ovde prisutan od 1976. na zahtev jugoslovenske vlade da, precizno, pomaže ili vrši određivanje azilnog statusa za ljude koji dolaze iz bivših sovjetskih republika. U tome trenutku, zbog političkih problema, Jugoslavija nije želela da se bavi time, pa je UN preuzeo obavezu da pomaže tim ljudima. Ova nadležnost je 2008. godine prešla na Vladu. Mi imamo iskustva u svim koracima koji su pomenuti. Srbija je u ranoj fazi i UNCHR je tu da pomogne Vladi u implementaciji pravih mehanizama.

Jedna od stvari koja nije pomenuta jeste da više od 50 odsto tražilaca azila dolazi iz Sirije i Avganistana, što znači da oni ne dolaze iz turističkih razloga. Potrebno je napraviti razliku između onih koji traže azil i onih koji se mogu kategorizovati kao ekonomski migranti. To su dve različite populacije, sa kojima se treba suočavati na različite načine.

Mi dodatno radimo sa kancelarijom gospodina Božovića na zakonu koji se menja. Takođe, preporučujemo mnogo jaču koordinaciju između centara za smeštaj azila i samog azilnog procesiranja zbog toga što smeštaj azilanata ne bi trebalo da bude "hotelsko" pitanje, već bi trebalo da bude namenjen onima koji su u azilnom procesu, odnosno tražiocima azila.

Konkretno, prioriteti su zakon i proces. Drugim rečima, potrebno je uspostaviti nezavisnu Kancelariju za azil sa obučenim profesionalcima koji su upoznati sa azilnim zakonodavstvom i koji sarađuju sa svim ostalim činiocima azilnog sistema.