Beograd je pre nekog vremena izgubio železničku stanicu, i od tada je traži. Istraga za sada nije dala nikakvog rezultata, mada su se u nju uključili brojni građani, dobrovoljci i nevoljnici, kako domaći, tako i gosti. Bilo je dojava da je stanica viđena u onoj rupi na Prokopu, ali ono tamo jedva da i liči. Ni drugde gde su je tražili (Topčider, Novi Beograd), nisu je pronašli. Objektivno, vreme je da se zabrinemo da se ovde ne radi samo o otmici, nego i o ubistvu.

I mada još ni ovaj slučaj nije razrešen, na naše se oči već priprema novi zločin koji će biti izvršen na osobito podmukao način i iz niskih (koruptivnih) pobuda. Beograd će, naime, sasvim uskoro izgubiti i glavnu autobusku stanicu, a silne će hiljade putnika-nesrećnika potom bauljati širom (inače neprohodnog) grada, prvo u potrazi za stanicom, a potom i za gradom samim. Stanicu neće pronaći, a na grad će nabasati samo ako budu imali sreće i oka sokolovog da ga opaze iza gvozdeno-betonske zavese od zalutalih "Dubai stil" solitera, postavljenih kao "filter" između tobožnje buduće stanice i, hm, možda takođe sve tobožnjijeg (Beo)grada. Naime, tzv. zamenik gradonačelnika, čije se ime Vesić Goran u pristojnijem društvu ne izgovara bez zaštitne ABHO maske, najavljuje u Politici da će već do Nove godine (to je za šest nedelja!) polovina polazaka sa BAS-a biti preseljena na neku novobeogradsku pustopoljinu, a da bi do aprila sledeće godine već oko 80 % polazaka išlo odande. Preostatak bi već bio stvar rutinske egzekucije… Znamo kako je to išlo sa železničkom stanicom: nekome se jako žurilo. Znamo zašto, slutimo i kome.

Kako ta žurba izgleda putniku-namerniku? Kad god svratim u Beograd kao melanholični putnik sa severnih strana, a to se obično zbiva u ritmu od nekoliko nedelja, iznenadim se koliko se u međuvremenu uznapredovalo u pretvaranju Savskog amfiteatra u visoku tvrđavu ili kulu-stražaru sa koje će se ubuduće atakovati na ostatke Beograda, koji su ionako u defanzivi, ako ne i u rasulu. Ako se nevoljni putnik, recimo, malo začita ili zadrema, pa se trgne tek kad autobus krene prelaziti Savu, prizor koji se pruža pred njim je apokaliptičan. I sluti na gore, svaki put sve gore, i to neće stati ni uskoro u vremenu ni bilo gde blizu u prostoru, nego će metastazirati u širinu i visinu, gutajući sve pred sobom, kao supermasivna crna rupa.

Ono što znamo kao BAS, i što je, kao i Železnička, bilo deo infrastukture naših tada još neotetih života, sada je već sasvim okruženo tim gnojavim krastama koje više niko nikada neće iscediti, koje su tu da ostanu, kao jedino nesumnjivo nasleđe naše epohe poraza i sramote, prostaštva i lopovluka.

I ne samo da niko neće istisnuti gnoj iz tih krasta, nego će te kraste istisnuti nas: neke odmah, druge postepeno, dok ne shvate da više nemaju kud. Za početak, eto, raseliće naše dolaske i odlaske na neke periferijske utrine, i onda će strpljivo čekati da se smorimo i prosto odustanemo: mi spoljni od dolazaka, oni unutrašnji od odlazaka, osim onih u jednom pravcu. Tada će njihova misija biti izvršena. A ni u tzv. Beogradu na vodi, sa njegovim nezgrapnim skalamerijama lišenim konteksta i svrhe, po svoj prilici takođe neće ostati nikoga da tamo živi. On se, naime, ni ne gradi zbog toga, nego zato da svojim ništavilom zarazi i poništi grad koji je pre njega tu postojao.