Poslednjih nedelja sam često, što poslovno što privatno, putovao međugradskim autobusima. Najčešće na linijama koje povezuju dva naša najveća grada. Bili su u međuvremenu praznici, novogodišnji i božićni, slave i druge zimske radosti, putovalo se mnogo, autobusi su bili… hm, prepuni. Po pedesetak i više nas nabije se u pretežno dotrajale limene kutije, pa teraj: mladi i stari, domaći i migranti, zdravi i bolesni, stešnjeni tik jedni uz druge u uskom, zagrejanom i zatvorenom prostoru, horski kašljucamo i kijamo, brbljamo u mobilne telefone, satima plovimo kroz spoljni pejzaž kao jedna mala, zatvorena kolonija bakterija i virusa, srećnih što mogu da se druže i prelaze sa starih domaćina na nove… Kad stignemo na cilj, razmilimo se kud koji, pa širimo virusnu blagovest na sve strane.

Ne bi li gore opisana situacija – lično mnogo puta doživljena i ovde verno preneta – trebalo da bude apsolutni košmar za tzv. epidemiologe, te gorde prvosveštenike paternalističkog totalitarizma u nastajanju? Sećam se, kada je ukidano vanredno stanje, objašnjavano nam je da autobuski prevoz (gradski i međugradski) mora da bude što češći, upravo da se ne bi stvarale gužve, jer gužve su, je li, "leglo zaraze".

Kako to, dakle, izgleda u praksi, od maja pa do danas? I to na primeru najfrekventnije domaće relacije, od Novog Sada do Beograda? Evo kako: polazaka je bar za četvrtinu, a možda i za trećinu manje (ergo: suprotno od više!) nego u ovo vreme prošle godine, tj. "pre korone"! Uz to, uzmite u obzir da vozovi ne saobraćaju, zbog izgradnje tzv. brze pruge. Upravo najveći prevoznici, sa najviše polazaka (Severtrans, Dunavprevoz, Nišekspres… Lasta je tu svetao izuzetak) prilično su skresali broj polazaka na ovoj relaciji. Rezultat? Predvidljiv. Gužve su česte, jer autobusa nema dovoljno. Petak i nedelja – Sodoma i Gomora. Ni drugim danima nije mnogo bolje.

Šta u međuvremenu radi tzv. Krizni štab, naš vitez-čuvar od klete zaraze? Ništa korisno i ništa pametno, tj. bavi se time hoće li prodavnice i kafane raditi do osam, devet ili deset, mada nije jasno zašto bi ih se to uopšte ticalo i kakav efekat to proizvodi u stvarnom svetu, izvan njihovih bizarnih fantazija. Ili, još mahnitije, bavi se zabranom puštanja muzike u kafićima posle pet poslepodne, što je – u oštroj konkurenciji – svakako najžešća sprdnja s našom zdravom pameću koju su nam ti mili likovi priredili u skoro godinu dana svojeg vanustavnog carevanja. Pa se još povremeno i sastanu, tek ne bi li "produžili mere" i to nam ponosno saopštili, prepuni tog svog Ničega.

Šta pisac hoće da kaže? Ne razumem zašto i kako smo uopšte dopustili tim čudnim ljudima da nam se ovoliko upliću u živote, ali ako već jesmo, vredi istražiti metode i tehnike njihovog komandovanja našom svakodnevicom. Očigledno je da jedino čega umeju da se dosete jeste kako nešto zabraniti, ograničiti, ukinuti, smanjiti, suziti, sve u svemu: kako nekome ne dati da radi. A tamo gde bi, sa mnogo više "epidemiološkog" opravdanja", trebalo nekome naložiti upravo da radi, npr. da održava uredno registrovane autobuske linije i sve polaske u barem onom redovnom, pretkoronskom, ako ne i povećanom obimu, njih odjednom nema nigde. Valjda im to promiče ispod radara, pošto se glavata gospoda sa urnebesnim "Paja Patak" maskama ionako ne voze autobusima, ili šta?

Neko bi sad mogao reći: ali, ne možete privatnim prevoznicima zapovedati kad i kud će da voze, bila bi to "komandna ekonomija"? Tačno, ali oni koji su pod izgovorom epidemije prigrabili vanredna ovlašćenja nad svim i svačim već su duboko u komandnoj ekonomiji, svaki put kada nešto zabranjuju, ograničavaju, ukidaju. Po istom principu, mogli bi bar jednom da budu suvisli i korisni, nalažući za promenu nekome da radi svoj posao – a ne uvek i samo da ga ne radi.

A ako im je već do diletantskog uplitanja u ulogu muzike u našim životima, možda bi mogli i da nalože iznova podivljalim autobuskim DJ majstorima da malo smanje doživljaj: upomoć, vratiše nas, onako zatvorene i sabijene u brekćuće limene konzerve, skroz u šmek i zvuk najgorih devedesetih…