Ministarstvo prosvete ukinulo je finansiranje Istraživačke stanice Petnica u 2009. godini. Kad je ta krajnje sumorna vest prošla kroz agencije i pojavila se u štampi i na internetu, bilo je potrebno samo nekoliko sati da iz celog sveta stigne mnoštvo komentara koji su ozlojeđeno i sa iznenađenjem kritikovali takav gotovo neverovatan i sa koje god strane gledano, neshvatljiv kurs politike ministra prosvete Žarka Obradovića.

Zatim je, istog dana, iz Ministarstva prosvete stigla informacija da će »biti novca za Petnicu«, pošto je pomoćnik ministra prosvete za finansije Milanko Perišić odjednom otkrio da negde u kancelariji ima projekat za rad sa darovitom decom preko koga bi mogao isplatiti ionako mala sredstva kojim je prethodnih godina ministarstvo prosvete pomagalo ovu svetski poznatu ustanovu za vanškolsko obrazovanje talentovanih učenika.

Zapravo, pomenuti pomoćnik je obećao da suma možda neće biti "onolika koliku očekuje uprava Petnice, ali će biti u skladu sa budžetskim mogućnostima". Ali, šta su uopšte budžetske mogućnosti Srbije? Da li u te mogućnosti spada i hiljade činovnika koji ne znaju ni šta imaju po kancelarijskim fiokama, a kamoli gde je Petnica i čemu služi 140 programa, seminara, kurseva i kampova kroz koji prođe oko 2.500 učenika i studenata iz cele Srbije i zemalja regiona?

Ima građana koji su glasali za demokratsku vlast u poslednjoj turi izbora i odlično se sećaju kako je predsednik Boris Tadić eksplicitno i sa ponosom pominjao Petnicu u svojim govorima, uvodeći je sasvim zasluženo među nekoliko nacionalnih prioriteta. Stranka ministra prosvete se tim pitanjem nije bavila u izbornoj kampanji, ali očigledno ni posle nje. Onome ko mu je dopustio da vodi ovaj resor ostaje pitanje da li nam naše dugoročne "budžetske mogućnosti" dopuštaju da zadržimo takvog ministra.

Sa druge strane, odustajanje od Petnice posle 25 godina u kome je ona postala uzgajalište najkvalitetnijeg kadra kojim Srbija raspolaže, odustajanje je od poslednjeg ostrva kvaliteta u razorenom školskom sistemu gde đaci batinaju nastavnice. Na šta bi ličila Srbija za 25 godina bez svih onih znanja i načina razmišljanja koji se nigde, osim u Petnici, mogu steći? Ni u ekonomskoj krizi nije moguće opravdati odustajanje od poslednjeg zdravog tkiva, na uštrb nerada ekipe jednog ministra. Za sada, pomoćnik Perišić pokušava da utiša medijsku buru, ali njegovo neuverljivo obrazloženje ne nagoveštava previše da ministar Obradović išta namerava da zaista učini.

Potpun je paradoks da uporedo sa tim mnogo nemoćnije Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja, kojim rukovodi Božidar Đelić, daje sve do sebe da pomogne stanici. Ovih dana se privode kraju pregovori sa Evropskom investicionom bankom o nastavku izgradnje i proširenja kapaciteta stanice, pa se može desiti da u Petnicu stignu nikad viđena sredstva za podizanje novog nastavnog centra, a da zato što ministarstvo prosvete nije uradilo svoj deo posla, stanica ne uspe da održi redovne aktivnosti.

Posle prilično mučne istorije odnosa sa Ministarstvom prosvete u periodu starog režima, stvari se nisu puno popravile, ali je do 2007. sve nekako funcionisalo. Te godine je ministarstvo pomoglo Petnicu sa 16 miliona dinara, ali je sledeće, 2008. godine ministar Obradović smanjio sredstva na 5 miliona, da bi ove godine isplatio ništa. Redovni troškovi za održavanje i izvođenje veći su od 40 miliona dinara, što je zapravo, neznatna suma kad se uporedi sa godišnjom cenom bilo koje obične veće škole u Srbiji.

Za Petnicu Ministarstvo prosvete nije jedini izvor finansiranja, ali potpuno gašenje dotoka tog dela sredstava podseća na isključenje respiratora pacijentu na aparatima, dok su ostali uređaji za održavanje života i dalje uključeni. Znajući Petnicu ona spada u one pacijente koji se zbog toga neće tako lako ugasiti. Ali, ostaje pitanje hoće li se ugasiti zemlja koja na taj način sama sebi gasi aparate za održavanje budućnosti?

To pitanje je, izgleda, ministar prosvete ove godine izvukao iz staklene kugle zajedno sa pitanjima za đačke prijemne ispite.