Slobodan Tomić je završio četvorogodišnje studije Fakulteta političkih nauka u Beogradu za tri i po godine, sa prosekom 9,57. Nakon toga, stekao je zvanje mastera na Londonskoj školi za ekonomiju (LSE), gde je upisao doktorske studije. Sada je predavač-asistent na osnovnim studijama na LSE-u. U septembru, Fakultet političkih nauka u Beogradu raspisao je konkurs za izbor asistenta za užu naučnu oblast – politička ekonomija i finansije. Slobodan se javio na konkurs. Komisija, sa profesorom FPN-a Draganom Veselinovim na čelu, donela je odluku da Izbornom veću predloži drugog kandidata. Što samo po sebi ne bi bilo sporno da taj drugi kandidat po traženim kriterijumima nije lošiji od skoro svih ostalih koji su se na konkurs javili, da nije studirao osnovne i master studije ukupno 12 godina i da ne govori nijedan strani jezik. Čitav slučaj bi prošao glatko da se jedna članica komisije nije pobunila i dala svoje "izdvojeno mišljenje", a Slobodan Tomić poslao prigovor. Na sledećem zasedanju izbornog veća, krajem decembra, znaće se da li će proći "prvi pik" komisije.

O čemu je ovde reč? Po čemu se pomenuti primer razlikuje od desetina drugih na univerzitetima, institucijama, firmama u Srbiji? Ni po čemu. Baš u tome je problem. Možda kandidat komisije FPN-a ima vanredno iskustvo u nastavi. Međutim, postoje konkursom jasni kriterijumi i na osnovu njih se pravi rang-lista kandidata. Tako bi makar trebalo da bude. Ako se ne bira najbolji kandidat, čemu onda konkurs? Odomaćena akademska praksa u Srbiji da se zaposleni biraju po ličnim simpatijama i da se na različite pozicije postavljaju "svoji ljudi", ma koji da je motiv tog subjektivnog odabira, verovatno da je jedan od glavnih razloga zbog koji je Gvineja Bisao jedina zemlja u svetu koja lošije stoji od Srbije po odlivu mozgova.

Možda će Slobodan uspeti da se zaposli kao asistent i vrati se u Srbiju, mnogi drugi neće ni pokušati da se bore sa ovdašnjim sistemom, znajući šta ih sve čeka. Što poziva državu na odgovornost. Nije problem u tome što određeni broj stručnjaka odlazi u zapadne zemlje jer su uslovi za rad znatno bolji, plate veće i socijalni standard na višem nivou. Sporno je što država (ne) radi ono što je u njenoj moći da ih vrati, da zadrži one koji hoće da ostanu kao i da spreči dalji intelektualni egzodus.

Statistike govore sledeće: prema podacima Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je po odlivu mozgova na 139. od 142 mesta. Od celog sveta iza nje su ostali još Burundi, Alžir i Haiti. Sudeći po podacima koja je dala zamenica USAID-a u Srbiji, pretposlednji smo. Iza nas, samo je "bolja" pomenuta afrička zemlja Gvineja Bisao. Istraživanje Studentske unije Srbije pokazalo je da 27,7 odsto studenata posle diplomiranja planira da zauvek napusti zemlju. Na birou je bez posla oko 45.000 ljudi sa fakultetskom diplomom. Određene računice govore, iako nema zvanične statistike, da svaki treći diplomac Elektrotehničkog fakulteta ode u inostranstvo. Iako je ta brojka sigurno preterana, činjenica jeste da veliki broj studenata ETF-a ide vani. "Radi zaposlenja se svuda ide. Uglavnom odlaze studenti tehničkih fakulteta, najviše iz oblasti elektrotehnike i računarstva. Da bi se zaposlili u inostranstvu, jedino što im je potrebno je znanje, koje se vrlo lako može proveriti", objasnio je jednom prilikom dekan ETF-a.

Direktor Matematičke gimnazije Srđan Ognjanović izneo je podatak da u poslednjih nekoliko godina od 100 maturanata ove gimnazije 30 najboljih školovanje nastavi van zemlje. "Kada bi se po završetku studija vraćali, bio bi to ogroman potencijal za Srbiju. Država, međutim, ne pokazuje interesovanje za njih. Siguran sam da bi se mnogi vratili kad bi im ponudili normalan život i posao", kazao je on. Povod za razgovor sa Srđanom Ognjanovićem bio je pre neki dan, poziv đaku naše matematičke gimnazije, jednom od najvećih matematičkih talenata u svetu, Teodoru von Burgu da školovanje nastavi u inostranstvu, najverovatnije na Oksfordu. Obrazlažući svoju odluku da ode Burg je izjavio da nije zadovoljan odnosom Srbije prema mladim talentima kao i da je finansijska podrška Srbije uglavnom dolazila lošijim učenicima od njega. Dodao je da mu nije bitna plata, već uslovi rada.

Prošle godine Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj sprovelo je istraživanje čiji su rezultati pokazali da svaki peti naučnik razmišlja o odlasku iz zemlje. Kao najčešći razlozi navedeni su loši uslovi za rad, nerešeno stambeno pitanje i mala primanja. U međuvremenu, Ministarstvo za nauku je ukinuto.

RASPAMEĆIVANJE: Prema računici rektora Beogradskog univerziteta Branka Kovačevića, Srbija je izgubila oko 12 milijardi evra zbog odlaska mladih u inostranstvo. Najviše odlaze oni sa prirodnih i tehničkih nauka.

U Sjedinjenim Američkim Državama radi oko 6000 naših istraživača. Teško je utvrditi baš tačan broj jer država još nema preciznu evidenciju stručnjaka koji su otišli iz zemlje, što opet govori o stepenu (ne)brige. Samo u periodu od 2000. do 2002. godine na univerzitetima SAD doktorat je odbranilo 253 ljudi iz Srbije i Crne Gore, od čega se 12 odsto vratilo. Svakako da se nemali broj njih ne bi vratio čak i da im je Srbija ponudila posao i platu pristojnu za ovdašnja primanja, no isto tako je sigurno da ih država ne podstiče. Vladimir Grečić, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, autor knjige Srpska naučna dijaspora iznosi podatak da anketa koju je radilo 450 naših studenata u Americi i Kanadi pokazuje da je skoro 70 odsto njih spremno da se vrati, ali pod određenim uslovima. Američke plate niko od njih nije spomenuo.

Jedan od problema mladih stručnjaka koji se vrate u zemlju je i postupak nostrifikacije diploma. Iako mnogobrojni jaki svetski univerziteti ne traže "prevođenje" diploma sa ovdašnjih univerziteta, kod nas je to prava avantura.

"Čak i ako kažemo da je nostrifikacija po sebi nešto sasvim u redu, postavlja se pitanje zašto traje toliko, nekad i više od godine? To je bukvalno stvar koja može da se reši za manje od jedan dan. Kao da je to neki državni mehanizam koji treba da oteža povratak. Ljudi koji hoće da se vrate ne traže nikakav poseban tretman, na kraju nema ni potrebe za tim, već samo fer konkurse i normalan tretman na radu", kaže Slobodan Tomić.

Srbija nije jedina koja ima probleme sa nostrifikacijom. No, kada je reč o regionu, Hrvatska je to rešila. I dok je nekada nostrifikacija trajala godinu dana, danas "uzima" dva meseca. Ranije je koštala oko 400 evra, sada 40. Broj zahteva za nostrifikaciju se povećao.

KORACI: U Srbiji je pre tri godine osnovan Fond za mlade talente, a stipendija koju studenti i učenici dobijaju se od 2010. naziva "Dositeja". Stipendije se daju i studentima koji nastavljaju studije u inostranstvu. Dobitnici "Dositeje" imaju obavezu da po završetku studija pet godina rade u Srbiji. Ova praksa je ustaljena u većini zemalja koje pokušavaju da vrate i(li) bar na neko vreme zadrže svoju intelektualnu elitu. No, mi kao država nemamo niti politiku niti fondove za one koji bi želeli da se vrate.

Danijar Nurmahat je iz Kazahstana. Dobio je državnu stipendiju za studije u Londonu koja mu pokriva sve troškove. Nakon povratka u zemlju, u roku od dva meseca počeo je da radi u Ministarstvu za ekonomski razvoj i trgovinu. Kao i kod nas, i njihovi stipendisti su u obavezi da rade u zemlji pet godina nakon završetka studija. "Kao i u svim zemljama u razvoju, i u Kazahstanu se pronalaze ‘neformalni’ načini da bi se dobio posao. Ali ako imate diplomu iz inostranstva, lakše je naći zaposlenje. Međutim i konkurencija je danas jača jer je mnogo studenata završilo studije vani. Veliki broj njih je studirao u centralnoj Aziji. Vlada potroši oko 100 miliona dolara godišnje za te stipendije", kaže Danijar, dodajući da se velika većina njegovih prijatelja zaista i vratila u zemlju nakon završetka studija.

Što se tiče situacije u našem regionu, teško da se i susedi imaju čime pohvaliti. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, Makedonija se nalazi na 133. mestu od 142, Hrvatska i Bosna i Hercegovina su između 126. i 131, Albanija je na 83. mestu, dok je Crna Gora na gornjoj polovini liste držeći 46 poziciju (zli jezici bi sada prokomentarisali da stručnjaci koji su pravili izveštaj verovatno nisu računali odliv mozgova iz Crne Gore u Srbiju). Od pomenutih zemalja jedino Albanija ima razvijen program za povratnike.

Konačno, drugi naš problem je što Srbija nije u stanju da privuče naučnike iz inostranstva da rade projekte ovde te da dođe do razmene ideja i iskustava. Odlazak mladih na usavršavanje i ostanak tamo gde imaju mnogo bolje uslove je normalna pojava. No, čini se da oni koji žele da se vrate imaju kočnice na svakom koraku. Što je dobar motiv za one koji razmišljaju šta bi, pa se odluče da ipak odu.