Merima Isaković dala je intervju "Nedeljniku" i izjavila da je 1978. godine silovao Branislav Lečić, isti čovek kog je kao svog napasnika navela glumica Danijela Štajnfeld.

Nemam ovog puta nameru da objašnjavam zašto žrtvama treba verovati, objašnjeno je na ovom mestu i na stranicama "Vremena" mnogo puta. Ovog puta želim da ispričam šta se dešava "iza kulisa" kada se na bilo koji način bavite seksualnim nasiljem. Sve što se događa iza zatvorenih vrata, u poluzamračenim sobama, u Viber i Skype razgovorima, od januara, kada je istupila Milena Radulović, do danas.

Događaju se, nemam bolji naziv – masovna okidanja. Okidač je medijski maltretman žena koje su javno istupile i, naravno, komentari na društvenim mrežama. Žene se masovno u mislima u situacije koje su i same preživele, pokušavaju prvi put u životu nekome da kažu šta im se dogodilo, preslišavaju se da li je trebalo drugačije da reaguju, pitaju se zašto nešto jesu, a zašto nešto nisu uradile.

Plaču.

Sede zajedno u polumračnim sobama i zajedno plaču. Nad Milenom, Ivom, Danijelom, a najviše nad sobom. Neke od njih odjednom su nesposobne za seks sa svojim partnerima. Neke progovaraju prvi put sa 83 godine, poveravaju se ćerkama i unukama, a zlostavljanje im se dogodilo kada su imale 16 godina. I počinju sa: "Tad sam se zarekla da ću da ćutim dok sam živa."

Dok anonimni internet komentatori i tabloidi kojima je uslov za zapošljavanje odsustvo saosećanja, prosipaju otrov, sude i presuđuju žrtvama, žene se osećaju pokošeno, retraumatizovano i slomljeno.

Slušam ih, plačem sa njima, grlim i ćutim. Jer ne znam šta više i dokle više. Znam samo da ne smem da ih ostavim same.