U moru umornih, sluđenih, slomljenih, skenjanih, on je ostrvo večite, neuništive vedrine, optimizma, poleta, radosti življenja. Nejasno je šta je izvor te njegove trajno žareće unutrašnje svetlosti, na koje to pogonsko gorivo ona radi, ali činjenica je da se taj čovek-megafon nikada ne gasi, kao i da mu se osmeh ne skida sa lica evo već tridesetak godina: uživa baja u samom sebi, zavodljiv je i šarmantan u ogledalu, a i mi smo mu zabavni, i što smo uništeniji, to smo mu zabavniji. Najbolje je ako smo mrtvi, raseljeni ili pogoreli, tada je grohotno dobre volje. Ime mu je Šešelj, Vojislav Šešelj, po zanimanju je (recimo) političar, po vlastitom ubeđenju intelektualac, po pravnom statusu pravomoćno osuđeni ratni zločinac, a po stvarnom mestu na mapi srpskog društva pajac na iznajmljivanje. Klovn, dakle, ali sličniji onom morbidnom ukoljici iz jezovite proze Stivena Kinga nego bezazlenom blenti iz zašećerenih emisija za decu i neodrasle.

Gledamo ga, evo već sedmi dan na Sajmu knjiga, na kojem osvanjuje i omrknjava, možda i spava tamo, ko će ga znati. Oko njega se roje radoznali i beslovesni i drugi čije je carstvo nebesko, kao oko svake vašarske atrakcije: prilaze mu da se uslikaju s njim, pa da to okače na fejsbuke, tvitere i ostale instagrame, kao nekakav trofej. Zašto bi se s njim neko slikao, pa se još i pohvalio time, ne pitajte mene, a ne pitajte ni njih. Za njih je on više estradna atrakcija nego bilo šta drugo, bizaran relikt nečega što je jednom bilo, i o čemu još kruže mutne, pomalo zastrašujuće legende koje deci ne daju zaspati bez uključene lampe. A deca su mu glavna publika, kao da je postao nekakav Kockica iz paralelnog, antiutopijskog svemira. Dobro obavešteni izvor "Vremena" sa jednog od okolnih štandova prisustvovao je ovom dijalogu. Šešelj okupljenoj balavurdiji: "Jeste li vi četnici?" Oni njemu: "Nismooooo!". Šešelj: "Onda je svaka slika sto dinara". Onda oni njemu: "Jesmoooo!". I eto, džabalesku-posao sklopljen, na obostrano zadovoljstvo.

I tako je taj za kojeg evo već trideset i kusur godina niko ne ume da vam objasni ko je, šta je i čemu služi (kažem čemu, ne kome), postao utisak ove sajamske nedelje, za šta, opet, ne treba kriviti njega, nego one koji su ga tu zapandrčili, uvijeno, a ipak jasno poručujući gde smo i šta je ovo u čemu živimo, i ko je u tome gore, a ko dole. Knjige mu, doduše, niko čita ni ne kupuje, malo ko ih barem prelista. I to je sasvim logično: mada postoje u svojstvu predmeta, one su realno Ništa, i toliko o njima znaju i shvataju čak i oni koji inače potresno malo toga znaju. Pa možda čak i on to zna i shvata, jer nemojte da se lažemo, knjige su tu samo izgovor, neophodna dekoracija, ta ipak se o sajmu knjiga radi, da posle ne bude da forma nije, štono kažu, ispoštovana.

A sutra je novi dan, i neće više biti Sajma, pa će i Šešelj biti demontiran, spakovan i potom reinstaliran na redovnom radnom mestu, u Skupštini. I u našim životima generalno, iz kojih ionako ne izbija – samo izbija život iz nas, na sve dostupne načine. Valjda je zato vazda tako dobre volje, zapravo, kad malo razmislim, ne znam jesam li video nasmejanijeg čoveka u ovoj zemlji. I što je više bede, sramote i nesreće, to je ovaj bolje volje, što je zakonitost koja nam barem objašnjava čime se zapravo hrani. Na ono drugo, teže pitanje: zašto to i čemu uopšte u našim životima, ionako ne može biti dobrog odgovora. On to zna, i zato nam, sijajući od sreće, spokojno poručuje: možete da se slikate.