Druga inicijativa koja je probijala put i preplitala se sa osnivanjem Međunarodnog instituta za analizu primenjenih sistema (IIASA) odnosila se na aktivnosti koje se vrte oko Rimskog kluba. Klub je osnovan 1968. godine kao neformalan skup vodećih svetskih industrijalaca i političara koje je pokrenuo italijanski biznismen Aurelio Pečei. Pečei je počeo da organizuje budući Rimski klub otprilike 1966, u isto vreme kada se ideja instituta Istok-Zapad pojavila na dnevnom redu Lindona Džonsona. Ova koincidencija navela je neke savremenike da pomisle kako je IIASA takođe Pečeijeva ideja.

Razume se da je u ovako krupno pitanje bio upleten i KGB. Jurij Andropov najpre je bio na čelu Međunarodnog odeljenja CK KPSS, koji je bio neka vrsta duplikata Kominterne, a zatim KGB-a, i na obe funkcije je ispoljavao posebna interesovanja za stručna znanja i ekspertize. U to su spadali hiperpolitika i elitna udruženja koja su se u to vreme pojavljivala na Zapadu. Kada je Andropov krajem 1960-ih došao u KGB, obrazovan je “Rimski klub” koji je imao uticaj na usmeravanje razvoja zapadne geopolitike okupljajući ne samo najbolje međunarodne analitičare, već i najuticajnije političare.

Sovjeti su smatrali da je Rimski klub bio u najbliskijim vezama sa neformalnim svetskim centrima vlasti i uprave kao i neformalnim grupama u koje su ubrajali Bilderberg grupu, Trilateralnu komisiju, Kraljevski institut za međunarodne odnose, Savet za spoljne odnose. Klub je blisko sarađivao sa vodećim istraživačkim centrima i “misaonim fabrikama” poput Stenforda, Huverovog instituta i Instituta za međunarodne odnose Velike Britanije Čatam hausa. U Rimskom klubu bili su ljudi koji su stvarno uticali na razvoj sveta: najveći i najuticajniji finansijeri, privrednici, politički i obaveštajni rukovodioci.

BLISKI KONTAKTI NAUČNE VRSTE

Rimski klub je postao jedan od instrumenata naučnog upravljanja istorijom, prelaska razvoja čovečanstva i ljudskog društva na novu trajektoriju koja se karakteriše ubrzanjem naučno–tehnološkog napretka.

Kvintesenciju novog pravca razvoja čovečanstva dao je osnivač Rimskog kluba Aurelio Pečei. U svojoj programskoj knjizi “Ljudske osobine” on je napisao: “Čovek je izmislio priču o zlom đavolu, ali ako je ikada postojao đavo, onda je to sam čovek… Mi moramo bez ustezanja da kažemo da je glupo objasniti sadašnje duboko patološko i bolesno stanje čovečanstva bilo kakvim cikličnim krizama ili sticajem slučajnih okolnosti. Od tada, kada je čovečanstvo otvorilo Pandorinu kutiju novih tehnologija, ono trpi zbog nekontrolisanog prirasta stanovništva, potencijalnog nedostatka resursa, zagađenja životne sredine, nuklearnog bezumlja i mnogo sličnih nesreća”.

U osnovi delovanja Rimskog kluba bile su sistemska teorija i teorija konvergencije. U Sovjetskom Savezu brzo su Rimski klub prepoznali kao mogućeg partnera u pregovorima o budućem svetu. Za razliku od drugih pravaca zapadnog razmišljanja, radovi Rimskog kluba odmah su objavljivani i u SSSR, ne samo u zatvorenim krugovima, već i u najpopularnijim novinama i časopisima, na primer u “Literaturnoj gazeti” koja je u to vreme imala fantastične tiraže.

Povodom radova Rimskog kluba, u SSSR su se održavala specijalna savetovanja i simpozijumi. Više od toga, u uslovima hladnog rata i ideološkog suprotstavljanja, sovjetski naučnici su odlučili da održavaju bliske kontakte sa Rimskim klubom i uključe se u njegov rad.

AURELIO PEČEI

Pečei je u početku predstavljao drugu struju koja je išla ka istom odredištu. Ona je bila povezana sa kanalom koji je u Sovjetski Savez stigao preko italijanskog Fijata. Pečeiu to nije bio prvi susret sa Sovjetskim Savezom, naprotiv. Interesujući se za iskustvo Velike Oktobarske revolucije, naučio je da tečno govori ruski i posetio Sovjetski Savez. Lenjinova nova ekonomska politika bila je tema njegovog diplomskog rada na Ekonomskom fakultetu još 1930. godine.

Neposredno pre diplomiranja na fakultetu, zahvaljujući poznavanju ruskog jezika, dobio je stalni posao u Fijatu, koji je već tada imao prilično značajne poslovne veze sa Sovjetskim Savezom. Italijanska industrija je od 1929. do 1935, u prvoj fazi Staljinove prisilne industrijalizacije, sarađivala posebno u osnivanju fabrika kugličnih ležajeva i ramova u oblasti Moskve.

Najvažniji stub sovjetsko–zapadne saradnje u godinama neposredno posle kraja Drugog svetskog rata bio je neobični Italijan Pjero Savoreti. Posle rata, dvadesetčetvorogodišnji Savoreti bio je vršilac dužnosti šefa pijemontskog ogranka Nacionalnog oslobodilačkog komiteta kada se jedan od vodećih menadžera Fijata Vitorio Valeta obratio ovom komitetu da podrži zahteve akcionara za povraćaj preduzeća nacionalizovanog tokom rata.

Na istom zadatku našao se i drugi junak moskovske avanture – Aurelio Pečei. Dok je rat još trajao, Narodnooslobodilački odbor imenovao je Aurelia Pečeia za jednog od poverenika Fijata, pa su se Savoreti i Pečei prvi put sreli na poslu posleratne obnove Fijata. Ubrzo je Fijat ponovo postao akcionarsko društvo, a Valeta njegov predsednik.

NASTANAK LADE

Savoreti je 1954. odlučio da sa grupom društva “Italija-SSSR” poseti Sovjetski Savez. Obišao je tada mnoge sovjetske gradove, video puteve gotovo bez automobila i neograničen ekonomski i ljudski potencijal. Od sledeće godine, Savoreti je bio jedini kvalifikovani ekonomski kontakt koga su italijanski industrijalci mogli da konsultuju za SSSR. Tokom decenija posetio je Sovjetski Savez 1200 puta, oženio se Ruskinjom iz porodice u nomenklaturi i bio obavezni informacioni centar koga su evropske i zapadne kompanije konsultovale prilikom svojih poslova u SSSR. Uspeo je da ubedi sovjetsko rukovodstvo da izgradi sa Fijatom fabriku automobila.

Kada je Brežnjev došao na vlast, znao je za njegovu strast prema automobilima pa je tajno specijalnim letom iz Italije dopremio tri “fijata 124” u Moskvu i organizovao privatni “vladin” prikaz tri raznobojna automobila ove marke u jednom od dvorišta Kremlja. Strastveni automobilski entuzijasta Brežnjev nije mogao da odoli, seo je za volan malog automobila i testirao njegove vozačke performanse na jednom od trgova oko Kremlja, na užas čuvara i oduševljenje svojih saboraca. Od ovog modela nastao je sovjetski “žiguli” koji je van SSSR postao poznat kao “lada”.