Rimski klub je bio dozvoljen i poznat u sovjetskim naučnim i popularnim časopisima. Čitajući njegove materijale, Mihail Gorbačov je uvideo da se svet menja iz temelja i da postojeći komunistički sistem uopšte nije bio pripremljen da se suoči sa takvim korenitim promenama. Poruke Rimskog kluba bile su za njega snažno upozorenje da je sovjetski sistem u velikoj opasnosti i da su mu potrebne suštinske reforme.

Budući da je Institut Istok-Zapad bio smešten u Beču, ubrzo su uspostavljeni kontakti sa kancelarom Austrije Brunom Krajskim. Prvi sastanak s njim održan je 1970, samo nekoliko nedelja pošto je stupio na dužnost. Posle toga su usledili brojni susreti i Krajski postaje jedan od važnih aktera projekta približavanja Zapada i SSSR.

ODUŠEVLJENJE LEONIDA BREŽNJEVA

Jedna od najznačajnijih inicijativa bila je osnivanje Međunarodnog saveta za nove inicijative u saradnji Instituta Istok-Zapad sa sedištem u Beču. On je okupljao ugledne poslovne i javne ličnosti, predstavnike industrijskih i finansijskih krugova iz zemalja Istoka i Zapada koji su ostvarivali poslovne kontakte sa SSSR i istočnim blokom.

U nemalom broju to su bili članovi Rimskog kluba i IIASA. Sedište mu je bilo u zamku Hofburg. U okviru ovog kruga nastala je ideja o održavanju Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS, danas OEBS) koja je postala najsveobuhvatnija organizacija za prevazilaženja blokovskih podela u Evropi.

Optimizam je toliko obuzeo sovjetsku stranu da je Brežnjev tokom svoje prve posete Vašingtonu u junu 1973. proglasio kraj Hladnog rata. Kada se sreo sa 50 najmoćnijih američkih biznismena i bankara, Brežnjev je objavio: “Hladni rat je završen. A pitam vas, gospodo: Da li je ovo bio dobar period? Da li je to bilo u interesu naroda? Ne, ne, ne i opet ne.”

SNOVI O NEKOJ NOVOJ “JALTI”

Institut je počeo sve više da utiče na sudbinu Rusije. U Moskvi je 4. juna 1976. osnovan Institut sistemskih istraživanja koji je bio filijala Bečkog instituta. Direktor instituta postao je Gvišijani, koji je na tom mestu ostao narednih 17 godina. Institut je zapošljavao oko dve stotine stalnih naučnih saradnika iz različitih zemalja i mnogo zaposlenih na određeno vreme.

Institut se formalno bavio “kompleksnim istraživanjem naučnotehničkih i društvenoekonomskih problema koji imaju veliki značaj i nose interdisciplinarni karakter”. On je suštinski postao fabrika za pripremu budućih reformatora koji je trebalo da izvedu reforme s ciljem prelaska SSSR na tržišnu ekonomiju i kapitalizam.

Jurij Andropov je još kao šef KGB-a zaključio da Sovjetski Savez mora da se promeni, ali još nije mogao da predstavi neophodnu dubinu i zamah ideoloških i državnih reformi. Zbog toga je obrazovao na desetine studijskih grupa koje su se tokom decenija bavile svakim aspektom života SSSR, od ekonomije, ideologije do problema nacionalnosti.

Nekadašnji ministar informisanja u vreme Jeljcina Mihail Poltoranjin tvrdi da su Andropov i Kosigin želeli da Rusiju oslobode “balasta” i da “odseku” Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgistan, Tadžikistan, Moldaviju i Jermeniju. Hteli su da izvuku Rusiju iz SSSR i da je povežu sa Zapadom, da zapadni svet snabdevaju onim čime ga Rusija i danas snabdeva – naftom, gasom, drugim energentima i sirovinama, a da na račun toga Rusija normalno živi. Hteli su da dozvole privatnu svojinu, a da na Zapadu kupe visoke tehnologije, tvrdi Poltoranjin, na osnovu saznanja koja je dobio kao predsednik Komisije za objavljivanje tajnih dokumenata KPSS-a.

Drugi ministar Aleksej Uljukajev potvrđuje da je postojao projekat reforme SSSR koji je nadgledao lično Jurij Andropov. Kao jedan od izvora naveo je Institut za sistemske analize.

Andropov se nadao da će tako za novu Rusiju obezbediti mogućnosti tehnološkog proboja koji će otvoriti vrata novog sveta. Smatrao je mogućnim zaključivanje sporazuma između Sovjetskog Saveza i Zapada. Učesnici takvog sporazuma trebalo je da priznaju nekoliko sfera nacionalnih interesa i podelu sveta između tih sfera. Bila bi to neka “nova Jalta” ili “Potsdam”.

Rusija bi tako bila uključena u stvaranje sveta koji bi koristio elemente sovjetskog iskustva, ali bi u krajnjoj liniji bio na istoj platformi izgradnje modernog sveta kao i bivši zapadni protivnici.

PRVI INTERNET PROVAJDER U SSSR

Andropov se brzo suočio sa pitanjem gde da pronađe ekonomske stručnjake koji bi vodili novu Rusiju u kapitalizam. Krenuo je proverenom metodom: ako nema stručnjaka u zemlji i nema ko da ih odgaji, onda je potrebno da se obučavaju u inostranstvu, da uče na stranim iskustvima. Odlučio je da krene Lenjinovim putem. Lenjin je 1910. u francuskom gradiću Lonžimo nedaleko od Pariza obrazovao partijsku školu za pripremu budućih revolucionara. Ime tog grada postalo je ponovo popularno zahvaljujući pesmi Andreja Voznesenskog koja je imala isti naslov. A u ulozi Lonžinoa odlučeno je da se koristi Međunarodni institut za primenjenu sistemsku analizu (IIASA) u Beču.

“Institut je bio tesno uključen u proces razrade rešenja u oblasti strategije ekonomske politike i dugoročnih programa razvoja SSSR. U Institutu je vladala neobična sloboda razmatranja ekonomskih problema kakva se na Ekonomskom fakultetu MGU nije mogla zamisliti. Za stil naučnih seminara kakav je vladao kod nas, profesor u SSSR bi odmah bio otpušten”, sećao se Jegor Gajdar, koji je u Institutu radio 1980-ih godina.

Andropov je istovremeno podržao Centralni komitet Komsomola u stvaranju naučnotehničkih centara omladine, prvih inovativno-reformskih struktura u SSSR koje su stvorene početkom 1980-ih. Jedan deo njih je pokušavao da uključi neka “čuda tehnike” u sovjetsku ekonomiju koja je sve više zaostajala.

Poznati “Menatep” Mihaila Hodorkovskog nastao je iz Centra naučnotehničkog stvaralaštva u Frunzeovom rejonskom komitetu Komsomola. Na toj osnovi bio je stvoren prvi internet provajder u SSSR – “Sovam teleport” (“Совам телепорт”).

KLJUČNA ULOGA BORISA BEREZOVSKOG

Već prvog dana po nastanku nove Rusije, 26. decembra 1991, pojavile su se na sceni nove ličnosti kojima je bilo zajedničko da su školovane, obučavane i završile specijalizacije na Institutu za međunarodnu primenjenu analizu. Najpoznatiji među njima bio je doktor matematike, kasnije akademik i ne slučajno vlasnik najveće fabrike automobila Logo VAZ, nekadašnjeg Fijata, Boris Berezovski. Tokom narednih 15 godina, za vreme dva Jeljcinova mandata i u prvom Putinovom mandatu, Berezovski je bio jedna od ključnih ličnosti ekonomskog i političkog života Rusije.

Boris Berezovski je javno priznao da ga je sa Vladimirom Putinom 1991. godine upoznao Pjotr Aven, njegov kolega sa Instituta. Ranije se Aven susreo sa Aleksejom Čubajsom i budućim premijerom Rusije Jegorom Gajdarom, kojeg i danas nazivaju ocem ekonomskih reformi.

Aven, Čubajs i Gajdar su još 1986. godine održali prvu otvorenu konferenciju o ekonomskim reformama SSSR u blizini Lenjingrada. Pre toga su posetili i Jugoslaviju da bi proučili njena reformska iskustva. Vodio ih je Gajdar, koji je skoro deceniju živeo u Beogradu jer mu je otac bio dugogodišnji dopisnik TASS-a iz Jugoslavije.

Boris Berezovski je došao u sukob sa ruskim predsednikom i umro je u Londonu 2013. U svojim knjigama i intervjuima pisao je i govorio je da je upravo on bio taj koji je Vladimira Putina preporučio Borisu Jeljcinu.

SOVJETSKI REFORMATORI

Zajedno s njim pojavili su se na sceni saradnici i polaznici Instituta: Jegor Gajdar, koji je bio predsednik vlade i ministar finansija Ruske Federacije; Pjotr Aven, koji je radio sa Gajdarom od 1981. do 1988. i postao ministar za međunarodne ekonomske odnose; Georgij Adelson Veljski, programer i jedan od kreatora šahovskog programa “Kaisa”; Mihail Donskoj, programer i tvorac šahovskog programa “Kaisa”; Vladimir Arlazarov, takođe jedan od stvaralaca tog programa; Džermen Gvišijani, direktor Instituta i zamenik direktora Državnog komiteta za nauku i tehniku; Viktor Danilov Daniljan, ministar za ekologiju Rusije; Julije Dubov, ruski privrednik i pisac; Nikolaj Emeljanov, doktor tehničkih nauka; Aleksandar Žukov, potpredsednik Vlade Rusije; Mihail Zurabov, ministar zdravlja Rusije; Leonid Kantorovič, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; Vladimir Lopuhin, ministar energetike Ruske Federacije; Boris Milner, zamenik direktora za nauku; Nikolaj Svanidze, TV novinar i dalji Staljinov rođak; Viktor Fin, direktor Instituta za lingvistiku, specijalista za veštačku inteligenciju i višeznačnu logiku; Stanislav Šatalin, savetnik Mihaila Gorbačova i autor programa “500 dana”, i mnogi drugi.