“Malo je verovatno da je većinu od 1000 analiziranih slučajeva misterioznog Havana sindroma izazvala Rusija, ili neki drugi inostrani protivnik”, zaključila je nedavno CIA u izveštaju koji dovodi u pitanje teorije o rasprostranjenim specijalnim antiameričkim operacijama, piše “Njujork tajms” 20. januara 2022. Havana sindrom je termin koji opisuje tegobe na koje su se od 2016. godine žalile diplomate američkog Stejt departmenta i špijuni stacionirani na Kubi: zujanje u ušima, gubitak sluha i slabljenje vida, problemi sa pamćenjem i ravnotežom, glavobolja i mučnina, bol i vrtoglavica, problemi sa koncentracijom.

KASTROVA OSVETA

Kako piše “Njujorker”, priča o Havana sindromu je priča o “olako prihvaćenim pretpostavkama”. Drama je podignuta na najviši državni nivo kada se, avgusta 2017. godine, u svojoj sobi u hotelu Nacional u Havani viša funkcionerka CIA probudila sa tihim zujanjem i osećanjem jakog pritiska u glavi. Pitala je kolegu koji je došao u njenu sobu da li je nešto čuo, ali je on rekao da nije. Nekoliko dana kasnije, nakon što se vratila u štab CIA, imala je problema sa vidom i ravnotežom, što joj je onemogućavalo čitanje ili vožnju.

Tadašnji direktor CIA Majk Pompeo je, posle incidenta s visokim zvaničnikom CIA, odlučio da zbog ugrožavanja personala tajnim zvučnim oružjem zatvori ispostavu te obaveštajne agencije u Havani, a američki državni sekretar Reks Tilerson je sledio njegov primer, povlačeći diplomate SAD sa Kube. Kako piše “Njujorker”, neki američki državni službenici smatrali su to povlačenje preteranom reakcijom. Rezultat je bila konfuzija, podela i bes, s obzirom da je posle dugog perioda konfrontacija prethodna administracija Baraka Obame u julu 2015. počela da obnavlja odnose s Kubom.

Pre toga, kako se zna, američki agenti su godinama planirali, pokušavali i napuštali bizarne šeme atentata kako bi “skinuli sa zida sliku kubanskog predsednika Fidela Kastra”. Neki od tih planova su možda bili izmišljeni i namerno procureli da odvrate pažnju od stvarnih mahinacija. Jedna je uključivala otrovnu cigaru koja bi stvorila simptome slične LSD-u, kako bi Kastro napravio spektakl od sebe tokom javnog govora. Jedna je predstavljala opkladu na njegovu ljubav prema ronjenju, koja će ga dovesti do eksplodirajuće školjke.

Kada se Havana sindrom prvi put manifestovao, Kastro je upravo umro, a Tramp je izabran i okretao je politiku u pravcu ponovne izolacije Kube. Ekspres lonac je bio spreman da pukne. Iz nekih izveštaja proizilazi da nije ni čudo što su američke diplomate u to vreme bile bez sna zbog stranog zvuka u svojoj glavi, posebno imajući u vidu da stanje u kojem su se našli “nije bilo piknik”.

Sudeći po izveštajima američkih medija, kubanski obaveštajci su, po tradiciji, uznemiravali američke diplomate tako što su im ometali san, bušili im gume na automobilu, ulazili im u kuće, premeštali nameštaj, trovali kućne ljubimce, ostavljali opuške u pepeljarama i bacali izmet i urin na pod.

Kada su se prvi slučajevi Havana sindroma pojavili na Kubi, medicinsko osoblje u američkoj ambasadi u Havani izvadilo je “obolelima” krv i stavilo uzorke u frižider, da bi se kasnije analizirali biomarkeri krvi koji ukazuju na oštećeno moždano tkivo, kada neka osoba doživi potres mozga ili neki drugi oblik traume glave. Ali, piše “Njujorker”, kada je u septembru 2017. uragan Irma pogodio Kubu u američkoj ambasadi je nestala struja, a uzorci su pokvareni.

Prilika da se urade testovi krvi je izgubljena, ali specijalisti u Centru za povrede i popravku mozga Univerziteta u Pensilvaniji pomoću magnetne rezonance proučavali su promene na mozgu kod četrdeset pacijenata sa Havana sindromom, i zaključili da su oni imali “potres mozga bez potresa”, jer lekari nisu pronašli znake fizičkog udara na lobanje pacijenata.

CVRČCI KAO MASKA

U kontekstu mikrotalasa, posebnu pažnju je privlačio misteriozni zvuk. Neke diplomate su uspele da ga snime iz svoje kuće (dokazujući da je, barem u tim slučajevima, zvuk postojao izvan njihove glave), a naučnici su identifikovali glasnu buku kao pesmu zaljubljenih indijskih kratkorepih cvrčaka. Stručnjacima je poznato da ove cvrčke možete čuti, po rečima jednog diplomate za “Njujork tajms”, “iz unutrašnjosti kamiona sa dizel motorom koji se kreće 40 milja na sat auto-putem”.

Po “BuzzFeed News”, verzija o zaveri cvrčaka proizlazi iz jednog izveštaja Stejt departmenta iz 2018, u kome se kaže da je u dvadeset jednom slučaju Havana sindroma to “najverovatnije” izazvali insekti. Prošlog septembra, list “Rollingstoun” je, pozivajući se na izveštaj Stejt departmenta, pisao da su za sve odgovorni “indijski kratkorepi cvrčci”. “Sajens fokus magazin” takođe pominje ljubavni zov cvrčaka, ali karipskih, neko pominje crvčke sa Jamajke. Na tu dijagnozu izneta je kontrateza – da su američki neprijatelji na Kubi možda nečim privukli zrikavce, da bi prikrili delovanje tajnog oružja.

Pojavili su se, međutim, i izveštaji da su neke diplomate izgubile sluh zbog ovog incidenta, ali se ispostavilo da su samo dvojica imala oštećenje sluha, koje je prethodilo njihovom slanju na Kubu.

KUPERMANOVA OFANZIVA

Žrtve na Kubi bile su špijuni i diplomate, pa su istragu o Havanskom sindromu vodili CIA i Stejt department, u proleće 2018, kada je američka administracija bile u periodu tranzicije. Osoblju američkog Saveta za nacionalnu bezbednost se u aprilu 2018. pridružio Čarls Kuperman, veteran Reganove Bele kuće.

Kuperman, tvrdolinijaš u “ruskim” poslovima, je još 1978. godine napisao članak u kome je upozoravao Amerikance da je “pod sumnjom sposobnost SAD da se brane “zbog veličine, sofisticiranosti i brzine rasta sovjetske vojne moći”. Kada se Sovjetski Savez raspao, 1991. godine, bio je predsednik “Ksirius superkonduktiviti”, kompanije koja je radila na korišćenju mikrotalasne tehnologije kako bi helikopteri mogli da otkriju radijaciju radarskih sistema protiv-vazdušne odbrane.

Stupivši na dužnost kao glavni politički pomoćnik Džona Boltona, Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost, Kuperman je rekao da želi da se bori protiv Havana sindroma i da ga “zabije u zemlju”. Nije imao dokaze, ali je bio ubeđen da iza napada stoje Rusi, koji koriste tehnologiju koju je KGB osmislio tokom Hladnog rata.

Tramp je kasnije otpustio Reksa Tilersona i na mestu državnog sekretara postavio Majka Pompea, koga je na mestu direktora CIA nasledila Đina Haspel. Kuperman je tražio informacije, ali su mu u više navrata govorili da nemaju “ništa novo”. Tvrdio je da obaveštajne agencije nisu htele da iskoriste sve svoje resurse kako bi što brže mogu nešto otkrile, zato što su videle da je Đina Haspel skeptična da u Havana sindromu “ima nešto”.

Septembra 2019. i Džon Bolton je najuren, a ubrzo potom i Kuperman, ali pre nego što je otišao dao je svoje dosije o Havana sindromu Metjuu Potingeru, novom zameniku savetnika za nacionalnu bezbednost, s porukom: “Verovatno ćete imati svoje prioritete, ali ovo morate da pratite!”

RUSKO ZVUČNO ORUŽJE

“Njujorker”, koji je, kao i većina liberalnih medija u SAD, tokom perioda produžene američke rusofobije širio sliku o Trampu kao ruskom čoveku, piše da su analitičari CIA četiri godine “znali da Tramp i njegovi najbliži politički saveznici ne žele da vide obaveštajne podatke koji su kritički upirali prstom u Rusiju”, a da je predsednik Bajden spremniji da prozove Vladimira Putina nego što je to bio spreman Tramp. Nekoliko Bajdenovih najviših savetnika je na sastancima iza zatvorenih vrata reklo da veruje da će CIA na kraju Havana sindrom “moći da prati do Rusije”, u čiju odgovornost su privatno sumnjali najviši zvaničnici i Trampove i Bajdenove administracije.

Njihova radna hipoteza bila je da su agenti obaveštajne službe ruske vojske GRU, usmeravali uređaje sa mikrotalasnim zračenjem na američke zvaničnike kako bi prikupili obaveštajne podatke sa njihovih računara i mobilnih telefona, i da ovi uređaji mogu da izazovu ozbiljnu štetu ljudima na koje ciljaju.

BBC navodi kako se, pred sastanak s nekim ruskim kolegom, viši oficir CIA Mark Polimeropolus jednog decembarskog dana 2017. iznenada probudio u moskovskoj hotelskoj sobi, a nije mogao da ustane, zvonilo mu je u ušima, vrtelo mu se u glavi, i osećao se kao da će povraćati. Prvobitno je mislio da ga je pogodila neka vrsta tehničkog uređaja za nadzor koji je bio “prejak”, ali kada se pojavilo više slučajeva kod ljudi iz CIA koji rade na Rusiji, počeo je da veruje da je izložen dejstvu nekog oružja. Medicinska kancelarija CIA mu je rekla da njegovi simptomi ne odgovaraju kubanskim. BBC tvrdi da njegove teške glavobolje nikada nisu nestale, i da se on u leto 2019. povukao iz službe.

I NBC njuz, koji je 2018. izveštavao da američki obaveštajni zvaničnici sumnjiče Rusiju zbog, kako su neki od njih ocenili, “namernih napada na diplomate i oficire CIA u inostranstvu”, bilo sa ciljem da bi im naudi ili da bi ih sprečili da prikupe obaveštajne podatke, dve godine kasnije se ponovo vraća toj temi; javlja da su Nacionalne akademije nauka, inženjerstva i medicine navele u izveštaju iz 2020. da su neke od uočenih povreda mozga u skladu sa efektima usmerene mikrotalasne energije, koju je Rusija dugo proučavala.

BBC podseća da su Rusija, Kina, ali i same SAD istraživale upotrebu mikrotalasa u vojne svrhe. Podseća na to kako se američki profesor Džejms Lin još pedesetih godina prošlog veka interesovao šta to Rusi istražuju u centru Puškino kod Moskve, dok je druga grupa Amerikanaca u moskovskoj ambasadi, nedaleko odatle, bila zabrinuta da ih mikrotalasi ubijaju – što je, navodno, njihova vlastita vlada zataškavala skoro četvrt veka. Desetospratna američka ambasada u Moskvi bila je, navodno, osvetljavana širokim, nevidljivim snopom mikrotalasa niskog nivoa, što je nazvano “moskovski signal”, koji je dolazio sa jedne antene prekoputa ambasade, sa koje su Rusi pokušavali da onemoguće kumunikacije američkih diplomata.

Ipak, tokom protekle četiri godine američke obaveštajne agencije nisu uspele da pronađu nijedan dokaz koji bi podržao ovu teoriju, a kamoli dovoljan dokaz za javno optuživanje Rusije.

Pošto su prvi slučajevi bili agenti CIA, čuvani su u tajnosti. Ali, na kraju se pročulo i uznemirenost se proširila. Kako je izveštavao BBC, šuškalo se da neke kolege smatraju da su oboleli špijuni ludi i da je “sve u njihovim glavama”. Privatno, zvaničnici su slučajeve karakterisali kao “napade”, a javno su ih nazivali “anomalnim zdravstvenim incidentima”, piše “Njujorker”.

Na te tegobe su se žalile američke diplomate i obaveštajci koji su radili na Kubi, u Rusiji, Kini Australiji, Austriji, Kolumbiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj. U SAD je 2020. godine na lečenje od misteriozne bolesti evakuisano dvoje američkih diplomata iz Ženeve i jedan iz Pariza. Neki mediji su u septembru 2021. javili da je jedan američki diplomata evakuisan i iz Srbije, ali je to demantovano. Početkom 2018. na tegobe su se žalili službenici konzulata u Guangdžouu i još neke diplomate u Kini, a u decembru 2021. bivši agent FBI koji je bio poslat u Guangdžou je pokrenuo sudski proces protiv američke vlade.

FREJOV EFEKAT

Nakon Drugog svetskog rata, postojali su izveštaji da su ljudi mogli da čuju zujanje kada se obližnji radar uključi, iako nije bilo spoljašnjih zvukova. U radu iz 1961. godine, dr Alen Frej je tvrdio da su zvuci izazvani mikrotalasima u interakciji sa nervnim sistemom, što je dovelo do izraza “Frejov efekat”. Ali, tačni uzroci i implikacije ostali su nejasni.

Moskva je optužbe da je koristila “mikrotalasno oružje” odbacila kao “fantastičnu hipotezu”, a Kuba je, posle temeljne istrage, saopštila da su optužbe bez osnova.

Neki od obolelih su kontaktirali Beatris Golomb, profesorku na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu, koja je dugo istraživala zdravstvene efekte mikrotalasnih pećnica, kao i druge neobjašnjive bolesti. Ona je za BBC rekla da je medicinskom timu Stejt departmenta, u januaru 2018, detaljno opisala da su kod članovi porodica osoblja u Guangdžouu zabeleženi izuzetno visoki nivoi radijacije zbog korišćenja komercijalno dostupne opreme, te da ona smatra da su uzrok tegoba možda mikrotalasne pećnice. Dobila je lakonski odgovor: “Zanimljivo tumačenje.”

Jedan od razloga za širenje verovanja da je Havana sindrom izazvan tajnim oružjem jeste kontinuirano širenje dezinformacija. Možda je najveći mit bio da su mnoge žrtve pretrpele oštećenje mozga. Ovo je popularizovano nakon objavljivanja studije iz 2019. u časopisu Američkog medicinskog udruženja, koja je otkrila anomalije mozga kod pacijenata.

Američki sociolog medicine, pisac, novinar i advokat ljudskih prava Robert Bartolomeo, upozorava da to nije isto što i oštećenje mozga o kome se široko raspravljalo. U samoj pomenutoj studiji se priznaje da anomalije nisu bile toliko značajne da se ne bi mogle isključiti mogućnost da su zdravstvene teškoće uzrokovane drugim uzrocima.

Havana sindrom je najnoviji u dugoj istoriji strahova od novih tehnologija koje izazivaju zdravstvene pritužbe. Neće biti poslednji. To naglašava Robert Bartolomeo, koji je iz 2019. sa Robertom Balohom napisao knjigu “Havanski sindrom: masovna psihogena bolest i prava priča iza misterije i histerije”. Oni su 2020. godine obrazlagali tezu da Havana sindrom predstavlja masovnu psihogenu bolest koja se razvijala u okolnostima kada je pogođeno osoblje bilo pod značajnim stresom.

AMERIČKA MASOVNA HISTERIJA

BBC konstatuje da nije moguće sa sigurnošću znati da li je Havana sindrom primer masovne psihogene bolesti, ali da odgovara nekim ili svim kriterijumima tog fenomena, koji nije nepoznat. U jednoj školi u Južnom Jorkširu, 2006. godine se iznenada razbolelo više od 30 učenika i nastavnika, uvereni da osećaju miris nekog gasa, mada nije pronađeno nikakvo curenje gasa. Učenici su hitno prebačeni u bolnicu, a svi su otpušteni u roku od nekoliko sati.

Mnogi od pogođenih agenata su radili u stresnom, opasnom okruženju, izloženi ideji o simptomima i strahu da bi i oni mogli biti pogođeni. Robert Bartolomeo piše u članku za “Sajkoloži tudej” kako je 2018. godine, nakon što je nekoliko američkih diplomata stacioniranih u Kini prijavilo “napade”, Stejt department upozorio službenike da budu na oprezu zbog napada na drugim lokacijama, a američki ministar odbrane Lojd Ostin poslao pisma na adrese skoro 2,9 miliona vojnog osoblja, civilnih zvaničnika i izvođača radova, upozoravajući ih da budu na oprezu u slučaju neuobičajenih zdravstvenih incidenata ili iznenadnih i zabrinjavajućih senzornih događaja, kao što su zvuci, pritisak ili toplota, glavobolja, bol, mučnina, nestabilnost ili vrtoglavica.

Bartolomeo smatra da je američka vlada, šaljući tako sročeno upozorenje, napravila globalni eksperiment s takozvanim nocebo efektom, u kojem negativna očekivanja proizvode negativne simptome, što ne treba mešati sa suprotnim placebo efektom, kada se zdravlje nekih ljudi popravlja i kad uzimaju tablete koje liče na lekove, ali to nisu. Glasine o zvučnim napadima upotrebom tajnog oružja proširile su se među američkim diplomatama koji su, kako je jedan bivši zvaničnik koji je tamo radio rekao za portal “ProPublica”, i sami predstavljali “aktivni mlin glasina”, jer su i inače bili uvereni “da ih Kubanci uvek gledaju”, pa su bili izloženi ideji da bi i oni mogli biti pogođeni, kao i njihove kolege.

STRES

I neki drugi stručnjaci smatraju da je stres doprineo psihosomatskim reakcijama, ili takozvanoj funkcionalnoj bolesti. Mnogim žrtvama su ta objašnjenja za njihove hronične glavobolje i mučninu uvredljiva.

U izveštajima o tom fenomenu citirani su stručnjaci iz više oblasti, od medicine, tehnologije do masovne psihologije. Od slučajeva koji su rešeni, neki su imali medicinska objašnjenja, uključujući prethodno nedijagnostikovana stanja, dok je za druge rečeno da su imali ekološke uzroke, iako zvaničnici CIA nisu ponudili primere.

Kod nekih, simptomi su brzo nestali; kod drugih su trajali dugo. Iskustva su varirala do te mere da su se vladini lekari mučili da odrede koherentnu dijagnozu. U medicinskim nalazima Univerziteta u Majamiju bilo je, na primer, malo preklapanja simptoma od jednog diplomate do drugog, a njihovi asimptomatski ukućani, za koje se pretpostavlja da su bili izloženi istom agensu, bizarno nisu testirani kao kontrolna grupa.

Većina od 1000 slučajeva može se objasniti uzrocima životne sredine, nedijagnostikovanim zdravstvenim stanjima ili stresom, pre nego kontinuiranom globalnom kampanjom strane sile, rekli su zvaničnici, opisujući privremene nalaze sveobuhvatne studije CIA, kojim su nezadovoljni mnogi sadašnji i bivši zvaničnici koji se godinama bore sa hroničnim bolestima bez jasnog objašnjenja. Jedna grupa njih u saopštenju naglašava da objavljivanje privremenih nalaza CIA predstavlja kršenje poverenja i da “ne mogu i ne smeju da budu poslednja reč o ovom pitanju”.

CIA koja se, po običaju, uzdržala od komentara, nastavlja da istražuje oko dvadesetak slučajeva koji bi mogli da daju tragove o tome da li su američki protivnici ipak učestvovali u izazivanju nekih od slučajeva Havana sindroma. To znači da će se ta hladnoratovska misterija nastaviti, iako su olako prihvatane teze ovim izveštajem dovedene u pitanje. Hladnoratovski spin doktori i mediji vole takve misteriozne teme u kojima je činjenice teško dokazati, teže osporiti nego trovanje “novičokom”.

A sa stanovišta socijalne psihologije, reč je o pojavi koja kao rendgen osvetljava psihosomatske posledice psihoza jednog establišmenta u vreme obnavljanja hladnog rata.