Ruske snage sada su usredsređene na jedini smislen strategijski cilj od početka rata – razbijanje glavnine ukrajinske vojske u Donbasu. Držimo se vojne definicije koja glasi da se radi o cilju čijim ostvarenjem se bitno utiče na tok i ishod rata ili se bitno menja situacija na ratištu (tako kaže stari dobri Vojni leksikon iz doba JNA koji je nezastarelo štivo). Nakon povlačenja desetina hiljada ljudi, i to pod borbom, sa severa i severoistoka Ukrajine sada ruskoj politici treba zadatak koji oružana sila može da sprovede, pa onda može da se proglasi pobeda.

Dva scenarija su pred Rusima. Prvi, u kojem odnose pobedu, oslanjajući se na prevlast u vazdušnom prostoru i snažnu vatrenu moć artiljerije i preciznih udara dalekometnim raketama, i u kome bi pod ruskom kontrolom bila čitava površina Donjecke i Luganske oblasti uključujući gradove u kojima su sada snažni ukrajinski garnizoni Kramatorsk, Slavjansk i Severodonjeck. To bi bila solidna osnova da Kremlj kaže da su ostvareni ratni zadaci. Sledili bi pregovori, ako bi to prihvatila Ukrajina (čitajmo Vašington i London i ostali saveznici). Svršen čin bi bio ponuda da se proširi ruski uticaj na te oblasti i zauzvrat zaustavi rat.

Ako se ukrajinska odbrana pokaže čvrstom kao do sada, Rusi bi bili u vrlo neugodnoj poziciji koja bi u najmanju ruku prouzrokovala dug i težak rat, višemesečni, možda i višegodišnji sa vrlo neizvesnim ishodom.

NUKLEARNA OPCIJA

U tom slučaju Kremlj ima i drugi scenario, onaj radikalni: primena nuklearnog naoružanja. To bi bio argument iznad svih ostalih i poruka da se u ovom ratu ide na sve ili ništa.

Ruska doktrina kaže da ako je ugrožen ruski nacionalni interes može da se koristi nuklearno naoružanje i protiv nenuklearne zemlje koja ne može da uzvrati istom merom.

Ako se već nalazimo u notornoj frazi da svet više neće biti isti posle ruske invazije i povratka u eru velikih konvencionalnih konflikata, novi korak u promeni pravila igre bio bi za sada nezamisliv potez – nuklearni udar.

Ništa više nije neverovatno nakon što smo bili svedoci agresije jedne velike slovenske zemlje na drugu sa stotinama tenkova koju su Rusi morali da plate krvlju i da se povuku pred ukrajinskim otporom.

UGROŽENA REPUTACIJA

Vrlo snažan udar na prestiž ruske sile je slučaj aerodroma Gostomelj. Herojska akcija u kojoj je prvog dana rata 24. februara iskrcan desant od nekoliko stotina elitnih padobranaca narasta u ruskoj propagandi u jednu od priča o ratnoj slavi. U nedeljama posle desanta postepeno su objavljeni video-snimci sa borbenih zadataka posada borbenih helikoptera Ka-52, iz unutrašnjosti helikoptera porodice Mi-8 korišćenih za prevoz desantnika, jurnjava po polju pod vatrom itd. Rusi su pomno snimali desant računajući na to da će Gostomelj biti važan događaj, možda presudno važan, ali nije došlo do očekivanog sloma ukrajinske državne strukture i odbrane. Posle mesec i kusur Rusi su otišli sa Gostomelja i ostavili za sobom ruševine, uništenu tehniku i mučnu atmosferu koja pokazuje da ništa nije bilo kako je planirano u početku.

Odlazak sa aerodroma, na kojem su izgoreli najveći avion na svetu An-225 Mrija korisne nosivosti 250 tona i potapanja nade da će desantnicima pripasti uloga rešavajuće snage, bio je deo velikog povlačenja sa severa/severoistoka. Zvanično obrazloženje Moskve bilo je da je to potez dobre volje, ali reč je o ratnoj nuždi. Nije bilo drugog izbora jer su nedeljama borbe vođene oko Kijeva i Černigova uz velike gubitke samo sa perspektivom da se to nastavi unedogled.

Jedan veoma čvrst dokaz da se ne radi o nekoj promišljenoj igri jesu gubici koje su ruske kolone imale tokom izvlačenja. Ukrajinci su okuraženi jurnuli za Rusima i komadali su plen, našli su pune kamione robe pokupljene po kućama i prodavnicama kao i mnogo tela i ostavljene borbene tehnike.

NOVA UPOTREBA AVIJACIJE

Sada Ukrajinci nisu vezani za silne ruske bataljone na severu, i dobili su priliku da manevarske jedinice prebace tamo gde su potrebnije – na istok, sada kada se više ne očekuje nova ofanziva Rusa na Kijev i severoistočno na gradove od Černigova do Sumija.

Ruske komande procenile su da je to realan rizik po planove u Donbasu i usledile su prvi put od početka rata smislene akcije avijacije na izolaciji bojišta. Udarili su Suhoji po putnim pravcima i železničkoj infrastrukturi sa težištem po raskrsnicama i čvorovima. To je prirodan zadatak avijacije koja je od početka rata bila primetno vezana za front. Piloti su radili ponajviše po pozivu za račun jedinica na zemlji koje su želele da se uklone neke prepreke, artiljerija, koncentracije snaga u frontovskoj dubini. Zato su pilotima prosleđivane koordinate koje su pronalazili i uništavali zadati objekat. Sada avioni lete daleko od prednjeg kraja ruskih snaga i zadatak je jasan – ne sme se dozvoliti da se ojača ukrajinska sila u Donbasu.

Zanimljivo je da je do pre neki dan železnica radila i putnici su putovali do odredišta, ali sada više neće moći.

Na to šta je strategijski cilj jasno su ukazali iz ruskog ministarstva odbrane kada su se pohvalili drugog dana ovog meseca da su visokopreciznim naoružanjem velike udaljenosti sa avionskih i brodskih platformi uništili skladišta goriva u glavnoj ukrajinskoj rafineriji u Kremenčugu. Naglašeno je da je to mesto odakle se snabdeva ukrajinska grupa vojske u centralnim i istočnim delovima države.

Jedna novina u pritisku na Ukrajince jeste objavljivanje lokacija razmeštaja delova odbrambenih snaga “po Guglu” kao najava da sledi uništavanje: navode se tačne formacijske oznake komandi i jedinica, broj vojne pošte i geografske koordinate da se zna šta sledi. Psihološki pritisak je realan jer su do sada desetine ukrajinskih vojnika postradale od udara raketa po kasarnama.

PREPOZICIONIRANJE

Rusi su u prilici da deo snaga sa severa sada osveže, dovedu u red i prebace na Donbas. Problem broj jedan je stanje morala jedinica koje su prošle kroz ratnu traumu. Radi se dobrim delom o BBG iz dalekih predela iz 35. armije sa Dalekog istoka, 36. armije iz Burjatije, 29. armije iz Zabajkalskih predela, 41. armije iz Sibira.

Sa istočnih prilaza Kijevu izvučene su BBG koje su bile pod komandom 20. armije čija je zona odgovornosti naslonjena na severoistok Rusije. NATO ceni da je ta armija dobila zadatak da ode na Donbas.

Oko Harkova i Sumija su i dalje delovi 1. tenkovske armije, jedine takve formacije u ruskoj vojsci, zatim 2. armije iz Samarske oblasti i 6. armije koja je došla na teren iz Lenjingradske oblasti.

Na terenu su bataljonske borbene grupe iz doslovno svih jedinica ruske vojske: od elite iz vazdušno-desantne vojske i mornaričko-desantne pešadije do posadnih jedinica koje su do rata čuvale zabita mesta Kavkaza i centralne Azije. Kavkaski dobrovoljci pridobijeni su obećanjima da će im biti uslišena želja da postanu samostalni, na primer Oseti od Gruzije.

OSETI, ABHAZI I VAGNER

Za period maj–jun planirano je prisajedinjenje Južne Osetije Ruskoj Federaciji. Predloženo je da ona zajedno sa Severnom Osetijom postane nova administrativna jedinica ruske države. Na dnevnom redu su i Abhazi. Zauzvrat, po jugu Ukrajine viđene su kolone borbenih vozila pešadije sa osetskim i abhaskim zastavama.

U Donbasu su primećeni pripadnici privatne vojske Vagner koja se prenapregla jer mora da pokrije i domaći front i održi pozicije u Africi važne za rusku politiku. Teško se ruski uticaj probio u Mali i CAR i sada se pokušava održati prisustvo iako su potrebni svi obučeni ljudi za ono što predstoji na istoku Ukrajine.

Neka crvena linija koje se rusko rukovodstvo drži u popuni jedinica jeste da rat vode profesionalci. Doduše, to nije poštovano dosledno jer su ročnici lako postajali ugovorci potpisom papira. Neki broj rezervista i novih vojnika prikupljen je na talasu patriotizma, ali prvo je potpisan ugovor, a onda su dobrovoljci otišli u rat. Za sada ne pozivaju rezerviste i nije primećeno da se šalju jedinice popunjene samo ročnicima. Zato će sve one ruske armije koje su rasterećene od ofanzivnih dejstava na severu/severoistoku morati da se srede i pošalju na Donbas u glavnu predstojeću bitku. Preko Belgoroda se prebacuju na jug i uvode na nove položaje.

FRONT KOD IZJUMA

Naravno, Ukrajinci će se potruditi da dostave pojačanja na istok kako znaju i umeju, i šanse da produže rat na istoku zavisiće od toga koliko jedinica i tehnike može da se provuče pored ruske avijacije i artiljerije i razmesti na dobro uređene odbrambene položaje prema DNR i LNR.

Ukrajinci se čvrsto drže, i nakon pada Izjuma brane put za Slavjansk. Nedelje su Rusima bile potrebne za mala pomeranja linije od Donjecka prema selima u široj okolini grada na odbrambenim položajima koje se Ukrajinci uređivali prethodnih osam godina.

U širem rejonu Izjuma 95. desantno-jurišna brigada stvara velike probleme Rusima i često svetskoj javnosti dostavlja snimke uništavanja ruske tehnike. Ponosni su na efikasnost domaće protivoklopne rakete Stugna-P koja se lansira sa tronošca, a posluga posmatra cilj na ekranu sa izmeštene pozicije i vodi raketu do cilja udaljenog do 5 km.

Neke ukrajinske jedinice ne bave se propagandom jer su pretrpele teške gubitke, posebno 25. vazdušnodesantna brigada kojoj su poginuli i komandant i nekoliko stotina boraca.

BITKA ZA MARIJUPOLJ

Još uvek se čeka na čišćenje Marijupolja čija je luka, deo grada i industrijske zone još uvek u rukama Ukrajinaca. Slomila se volja dela vojnika i 4. aprila predalo se preostalih 267 pripadnika 503. bataljona 36. brigade mornaričke pešadije. Postrojili su se i postali ratni zarobljenici. Rusi kažu da su ukrajinski marinci učinili “razuman izbor”.

Za borbe za grad i dalje je vezana ruska 150. motostreljačka divizija sa dva tenkovska puka, 810. i DNR i LNR i čečenska Ahmat-sila. U izolovanim delovima grada i dalje su delovi puka Azov, koji se neće lako predati jer su mnogo puta već čuli poruku da će biti “utilizirani” i “denacifikovani”. Loše po njih je što su skloni tetovažama, pa kada Rusi naiđu na sumnjive civile, samo narede da se skinu i uvere se da nisu ukrašeni runama.

Neki privilegovani trebalo je da budu izvučeni sa Mi-8. Navodno je jedan koji se direktno s mora približavao luci u Marijupolju oboren 30. marta. Dan kasnije četiri Mi-8 u pratnji jednog Mi-24 došla su do provizornog helidroma u luci, ukrcali ranjenike i neka važna lica i odleteli. Ruski izvori tvrde da su oborena dva. Jedan sigurno jer je portparol Narodne milicije DNR poveo novinare u obilazak ostataka letelice. Kažu, 15 mrtvih i dva preživala koja su fotografisana i poslata na propitivanje. Jedan je obaveštajni oficir i biće za njega mnogo pitanja, kažu.

Zvanično portparol Narodne milicije DNR tvrdi da su za obaranje Ukrajinaca koristili lake prenosne raketne sisteme PVO FIM-92 Stinger američke proizvodnje. Navodno, našlo se lansera i raketa u ratnom plenu i prikazani oboreni Mi-8 je pogođen sa dve takve rakete iako je bio u brišućem letu. Dobre su to rakete, ali ne znamo da li je zvanični navod da su one korišćene tačan ili je to propagandna finta da se ponovo ukaže na pomoć koja Ukrajincima dolazi iz NATO-a. Dokumentovano je da su Rusi došli do desetina raznih protivoklopnih raketnih sistema.

Mnogo više Ukrajinci stignu da utroše na terenu, pa je NATO tako indirektno doveo do uništenja znatnog broja ruskih borbenih vozila.

NAORUŽAVANJE UKRAJINACA

Najavljena pomoć u teškom naoružanju za sada je samo priča. Lovci MiG-29 nisu dostavljeni, ali u međuvremenu su se Ukrajinci predomislili i na osnovu ratnih iskustava zaključili da su im trenutno potrebni dvomotorni jurišnici Suhoj 25. Na borbenim zadacima pojedinačnim avionima i u paru (retko sa tri aviona) ukrajinski piloti probijali su se na ekstremno malim visinama do ruskih kolona. Imali su velike gubitke, ali u ratu se za cenu ne pita, kao što jedna ruska ratna pesma kaže.

Želje su jedno, stvarnost drugo – jedini korisnik Suhoja 25 u NATO-u je Bugarska, koja je nedavno remontovala avione, ali ona je jedna od tri članice saveza koje ne žele da pruže vojnu pomoć Ukrajini.

Amerikanci su obećali da će dostaviti laserski vođene rakete, verovatno APKWS kalibra 70 mm dometa do 5 km, zatim borbene i izviđačke dronove i još puno tehnike i municije u nestandardnim kalibrima, što se odnosi na istočne kalibre, mitraljeze, satelitske snimke, rezervne delove, razne uređaje za osmatranje bojišta noću. Do sada su Amerikanci obećali 2,3 milijarde dolara vredne ratne tehnike i čini se po izveštajima sa terena da su dosta toga već dostavili.

Ukrajinski izvori tvrde da su sa britanskom protivavionskom raketom Starstrejk oborili ponos ruske avijacije, višenamenski borbeni avion Suhoj 35S. Snimci ostataka aviona i fotografije zarobljenog pilota su potvrda da je tridesetpetica pala, ali nema potvrde šta je oborilo ruski avion. Ima mnogo šansi da su ukrajinski protivavionci oko Izjuma naoružani standardnim sredstvima sačuvanim iz vremena SSSR, ali bolje za afirmaciju internacionalizacije odbrane od ruske agresije zvuči da je posao obavila neka raketa iz pridošle pomoći NATO-a. Britanskom Starstrejku pripusuje se i obaranje jednog Mi-28 koje je snimljeno kamerom mobilnog telefona. Navodno, to je u stvari pogodak dobro poznate Igle iz osamdesetih godina.

Štete po rusku avijaciju od Starstrejka možda će biti u skoroj budućnosti jer se radi o solidnom sredstvu sa laserskim vođenjem, dometom do 7 km i sa tri nezavisna probojna projektila od volframa.

Pomoć Ukrajincima u teškoj tehnici polako pristiže. Česi su prvi poslali nešto konkretno – pet zastarelih tenkova T-72 i pet borbenih vozila pešadije BVP-2 (licencni BMP-1) kakve u modernizovanim varijantama ima ukrajinska vojska. Česi kažu da sledi do 40 komada. Australija će dobaciti na ratište 10 borbenih vozila Bušmaster. Led je krenuo, ali neke članice NATO-a neće da pomognu. Nakon pobede na izborima prošlog vikenda, mađarski predsednik Viktor Orban poručio je da su protiv njegovog naroda Soros i Zelenski i levičari kako domaći tako i strani. On će ostati po strani, dok će NATO s pažnjom gledati kako se dve zaraćene strane pripremaju za obračun u ravnicama Donjecke oblasti.