Bio je treći dan rata u Ukrajini, a na 13. spratu sedišta Evropske komisije u Briselu predsednica Komisije Ursula fon der Lajen provela je celu subotu u svojoj kancelariji, tražeći telefonom konsenzus među zapadnim vladama o najdalekosežnijim setom finansijskih i ekonomskih sankcija ikada izrečenih.

Fon der Lajen je pozvala Marija Dragija, italijanskog premijera i bivšeg šefa Evropske centralne banke, i zamolila ga da ugovori detalje sa Dženet Jelen, koja je nekada predsedavala američkim Federalnim rezervama, pošto su njih dvoje veterani niza dramatičnih kriza – od finansijskog kolapsa 2008–2009. do kriza evra.

“Fajnenšel tajms” piše da su evropski političari nestrpljivo čekali da te američke planove “prebace preko ciljne linije”, pre nego što ih Rusi otkriju i povuku svoje pare za crne dane koje su u toku eskalirajućeg konflikta za Zapadom,
NATO-om i Amerikom naivno ostavili zapadnim bankama na čuvanje. “Svi smo čekali i pitali: ‘Šta to toliko traje?’”, citira nekog zvaničnika EU. Do večeri je postignut dogovor. Uslove za ukidanje sankcija nisu stigli da usaglase.

SAD su ranije uvodile sankcije centralnim bankama – Severnoj Koreji, Iranu i Venecueli – ali su one bile izolovane od globalne trgovine. Sada je ovo oružje prvi put upotrebljeno protiv velike ekonomije, i prvi put kao deo rata u koji je uključena jedna od vodećih nuklearnih sila.

ZAMRZNUTE RUSKE MILIJARDE

Zamrzavanje ruskih rezervi označava istorijsku promenu u vođenju spoljne politike. Kako su glasači u SAD umorni od vojnih intervencija i američkih “beskrajnih ratova”, finansijski rat je delimično popunio prazninu. U odsustvu očigledne vojne ili diplomatske opcije, sankcije – i sve više finansijske sankcije – postale su deo politike nacionalne bezbednosti. Evropljani su možda najjače posle 1945. pokazali “evroatlantsku solidarnost”, prihvatili su da uđu u finansijski rat s Rusijom, ali je pitanje na šta će sve to izaći.

“Fajnenšel tajms” konstatuje da u takvom pristupu postoje ogromni rizici, odnosno da će “naoružavanje finansija” imati duboke implikacije na budućnost međunarodne politike i ekonomije. Mnoge osnovne pretpostavke o posthladnoratovskoj eri okreću se na glavu. Globalizacija se nekada “prodavala” kao prepreka sukobu, mreža zavisnosti koja bi približila ranije neprijatelje. Umesto toga, postala je novo bojno polje. Sankcije bi mogle da izazovu reakciju na dominaciju dolara u globalnim finansijama, a zvaničnici u Moskvi tvrde da će pronaći načine da zaobiđu sankcije, piše FT.

Međunarodne rezerve Ruske Federacije su u martu smanjene za 1,74 odsto, na 606,409 milijardi dolara. U međunarodnim rezervama Ruske Federacije 1. januara 2022. godine udeo zlata iznosio je 21,5 odsto, 17,1 odsto je bilo u juanima, 33,9 odsto u evrima, 10,9 odsto u dolarima, 6,2 odsto u funtama sterlinga. Geografska distribucija: Banka Rusije 21,5 odsto, Kina 16,18 odsto, Nemačka 15,7 odsto, Francuska 9,9 odsto, Japan 9,3 odsto, SAD 6,4 odsto, Velika Britanija 5,1 odsto, međudržavne organizacije 4,3 odsto, Kanada 2,7 odsto, Austrija 2,5 odsto.

To bi, po “Komersantu”, trebalo da znači da posle zamrzavanja rezervi u valutama zapadnih zemalja Rusija i dalje kontroliše oko 37,6 odsto svojih rezervi u 2248 tona zlata deponovanog u svojoj centralnoj banci i u juanima. U Moskvi veruju da im Kinezi neće onemogućiti pristup tim rezervama, uprkos američkom pritisku.

Sankcije su uvedene s namerom da rusku rublju gurnu “u slobodan pad”, što se desilo samo nakratko. U pet nedelja od kada su mere prvi put uvedene, ruska rublja je popravila veliki deo vrednosti koju je prvobitno izgubila, piše “Fajnenšel tajms” (10. marta dolar se prodavao po kursu od 121,5 rubalja, 8. aprila – 76 rubalja).

Kini, Indiji, Brazilu i drugim zemljama koje bi Rusiji potencijalno mogle pomoći da izbegne zapadne sankcije, Putin će postaviti dublje pitanje o ulozi američkog dolara u globalnoj ekonomiji: možete li i dalje verovati Americi…

Bivši predsednik Rusije Dmitrij Medvedev, koji o tome govori češće nego Putin, proglašava kraj dolara kao rezervne svetske valute. Rusi su s Kinezima ugovarali trgovinu u nacionalnoj valuti, a Kinezi su takođe sa Arapima pregovarali o kupovini nafte u juanima.

Rusi su zamrzavanje svojih rezervi proglasili aktom rata i pljačkom, pa su odgovorili recipročnim zamrzavanjem imovine neprijateljskih zemalja i uvođenjem prinudne uprave u zapadnim kompanijama koje su najavile odlazak iz Rusije (računa se da one vrede oko 500 milijardi dolara). Najavili su i da će i suvereni dug vraćati u rubljama, što na Zapadu ne prihvataju. Gaspromu je naloženo da trgovinu gasom s neprijateljskim zemljama obračunavaju u rubljama, što Nemci, Italijani i Francuzi na rečima ne prihvataju, a i to svakako utiče na cene energenta, pa i na održavanja psihoze da nekog trenutka može doći i do prekida snabdevanja ruskim gasom, koji i dalje nesmetano teče i preko ratom zahvaćene Ukrajine.

Pitanje je u kojoj meri će ovaj finansijski rat uticati na dominaciju dolara na svetskom tržištu. Prema podacima nemačke kompanije za merenje podataka o tržištu Statista, 40 odsto međunarodnih transakcija je 2021. godine obračunavano u dolarima, 36 odsto u evrima, 2,7 odsto u juanima i samo 0,21 odsto u rubljama. Dolar dominira u deviznim rezervama i u 77 odsto transakcija preko SWIFT-a.

BAUK STAGFLACIJE NAD VOLSTRITOM

Pozivajući se na mesečno istraživanju Banke Amerika, “Forbs” piše da više od 60 odsto investitora sa Volstrita sada predviđa stagflaciju – što znači trajnu visoku inflaciju i spor ekonomski rast. Sentiment investitora postaje sve lošiji: očekuju da će globalni ekonomski rast pasti na najniži nivo od kolapsa Leman Bradersa tokom velike finansijske krize 2008. godine.

Uz pitanje “Jesmo li već bili ovde 1970?”, magazin “Forčjun” piše da se na Volstritu javlja sve veći strah da je američka ekonomija krenula ka “spirali smrti”, u stilu stagflacije u SAD koja je poznata kao “naftni šok 1973–1974”. Ta ekonomska kriza se dogodila kada se komplikovano makroekonomsko okruženje ranih 1970-ih sukobilo sa naftnim embargom arapskih proizvođača protiv SAD, konstatuje Majkl Korbet iz Banke federalnih rezervi Bostona u Istoriji federalnih rezervi.

Laurel Grejf iz Banke federalnih rezervi Atlante podseća da se tako nešto ponovilo i nekoliko godina kasnije, tokom naftnog šoka 1978–1979, koji je izazvan Iranskom revolucijom početkom 1979. godine i kasnijim padom proizvodnje nafte u toj zemlji od skoro pet miliona barela dnevno. Ovi događaji, u kombinaciji sa rasprostranjenim spekulativnim gomilanjem, doveli su do više nego udvostručenih cena nafte od aprila 1979. do aprila 1980. godine.

Stagflacija je tada fundamentalno promenila način života Amerikanaca, i otvorila eru štednje goriva i racionalizacije kakva nije viđena od Drugog svetskog rata. Predsednik Ričard Nikson potpisao je januara 1974. godine Zakon o očuvanju, koji je uveo ograničenje maksimalne brzine od 55 milja na sat na auto-putevima. Ostao je na snazi do 1995. godine, kada ga je Kongres ukinuo.

“Dakle, jesmo li dotle stigli? Ne, srećom”, piše “Forčjun”, citirajući profesorku indikativnog imena Veronika Dolar sa Univerzitetu Stoni Bruk u Njujorku, koja objašnjava da se u analizi te pojave ekonomisti obično fokusiraju na tri velike makroekonomske varijable – bruto domaći proizvod, nezaposlenost i inflaciju.

Naime, godišnja stopa inflacije potrošačkih cena u SAD iznosi 7,9 odsto, ali i zarade po satu su za 5,6 odsto više nego što su bile pre godinu dana, možda zato što radnici teško pregovaraju jer rastuće cene narušavaju životni standard. Uz to, odnos otvorenih radnih mesta i broja nezaposlenih radnika u SAD je najpovoljniji u poslednjih 70 godina, pošto se više od polovine Amerikanaca koji su napustili radna mesta tokom pandemije vraćalo na posao, pomažući u hlađenju tržišta rada. Amerikance brine povećanje cene nafte, ali će američka industrija škriljaca imati koristi.

U Americi, Federalne rezerve se spremaju za borbu sa visokom inflacijom naglo podižući kamate i smanjujući svoj bilans. Očekuje se podizanje kratkoročnih kamatnih stopa sa 0,25 odsto na preko 2,5 odsto do decembra, i iznad 3 odsto u 2023, a traže i da se ograniči rast plata i rast cena. Međutim, pritisak na monetarne kočnice, iako neophodan, ugrožava rast. Istorija sugeriše da je FED izveo “meko sletanje” samo tri puta od 1945. godine, a nikada dok se borio sa visokom inflacijom.

VELIKI ŠOK SLABIJIH

Izvršni direktor Međunarodnog monetarnog fonda Kristalina Georgijeva je procenila da, za razliku od SAD koje imaju “prilično jake osnove”, slabijim ekonomijama preti “veliki šok” zbog previranja na tržištima. Oko 60 odsto zemalja sa niskim prihodima je u stanju “prezaduženosti”, ili blizu toga. Povećanje inflacije, cena energije, pšenice, metala sada je na novom vrhuncu u poslednjih 30 godina. Pogođena sankcijama bez presedana, ruska privreda je već zaronila u duboku recesiju sa predviđanjem smanjenja proizvodnje za 11,2 odsto u 2022, mada Rusi računaju da će smanjiti taj pad na oko 8 odsto, zahvaljujući tome što od prodaje gasa Rusija dobija 400 miliona dolara dnevno, a od nafte 700 miliona dolara, što po proračunu Blumberga znači da ove godine od izvoza energenata Rusija može računati na oko 321 milijardu dolara.

Svetska banka očekuje se da će se ukrajinska ekonomija ove godine smanjiti za oko 45,1 odsto, iako će magnituda kontrakcije zavisiti od trajanja i intenziteta rata.

Svetska banka predviđa da će se ekonomija evroazijskog regiona, zbog posledica rata i uticaja pandemije kovida 19, ove godine smanjiti za 4,1 odsto. Predratna prognoza je govorila o rastu od tri procenta.

Pored Rusije i Ukrajine, predviđa se da će ove godine u recesiju zapasti i Belorusija, Kirgistan i Moldavija, dok su projekcije rasta Tadžikistana snižene. Doznake radnika iz Rusije iznose blizu 30 procenata BDP-a u nekim centralnoazijskim ekonomijama (Kirgistan, Tadžikistan). Iz Rusije i Ukrajine zemlje Centralne Azije i Južnog Kavkaza uvoze oko 75 odsto pšenice, čije su cene skoro udvostručene nakon početka ruske invazije na Ukrajinu 24. februara. Cene đubriva porasle su za više od tri četvrtine, a cene kukuruza za više od 40 odsto. OECD izračunava da Rusija i Ukrajina daju 30 odsto svetskog izvoza pšenice, više od četvrtine svetskog izvoza đubriva i skoro 15 odsto izvoza kukuruza.

Krizom hrane najviše će biti pogođeni najsiromašniji. Ujedinjene nacije su procenile da je u periodu od 2018. do 2020. godine 32 odsto uvoza pšenice u Afriku (a sva uvezena pšenica Somaliji i Beninu) dolazilo iz Rusije, a još 12 odsto iz Ukrajine.

EVROPA PLAĆA

Ništa novo na svetu: u toj krizi siromašni će najviše patiti, a Nemci najviše platiti. Blumbergovo istraživanje pokazuje da u dva negativna scenarija (produžetak rata ili rasplamsavanje sukoba) među velikim ekonomijama Evropa “najviše gubi”, s obzirom na njenu energetsku zavisnost od Rusije.

Godišnja inflacija u evrozoni popela se na 7,5 odsto, u odnosu na 5,9 odsto u februaru, i viša je nego što je većina analitičara predviđala. Cene energije su naglo porasle za 44,7 odsto na godišnjem nivou, što je zapanjujući rast u poređenju sa stopom od 4,3 odsto, registrovanom u martu 2021. godine. Kompanije širom kontinenta sada se bore sa visokim računima koji prete da poremete proizvodnju i zatvore fabrike, dok domaćinstva vide da njihova kupovna moć slabi rekordnom brzinom. Ekstremne okolnosti stavljaju institucije EU i nacionalne vlade pod ogroman pritisak da pruže brza i opipljiva rešenja za ugrožene radnike i preduzeća.

Španija je pogođena višemesečnom krizom zbog električne energije i inflacijom od 9,8 odsto u martu. Pogoršanje situacije podstaklo je dvadesetodnevni štrajk transportnog sektora, zbog kojeg su mnogi supermarketi i fabrike ostali bez zaliha.

U Nemačkoj su neke energetski izuzetno zavisne kompanije prinuđene da obuzdaju proizvodnju zbog previsokih troškova gasa i struje. BMV, Mercedes i Folksvagen su pogođeni efektima sukoba u Ukrajini. Između ostalog, više od milion kontejnera predviđenih za prevoz prugom koja povezuje Zapadnu Evropu sa Istočnom Kinom preko Rusije sada mora da pronađe nove rute morem.

Problemi se komplikuju i zbog izbijanja nove omikron varijante korona virusa u Kini koju “Ekonomist” opisuje kao “najtežu i najneposredniju pretnju globalnom rastu”. Kineske vlasti su nametnule najstrože zaključavanje od početka pandemije za 26 miliona stanovnika Šangaja, globalne luke u kojoj stotine brodova čeka utovar ili istovar.

U Litvaniji, zemlji EU sa najvećom stopom inflacije (15,5 odsto u martu), preduzeća se bore da izbegnu gubitak konkurentnosti jer sirovine iz Ukrajine, Rusije i Belorusije nestaju, a alternative različitog porekla donose dodatne troškove.

I u nedavnom Blumbergovom izveštaju se kaže da svetska ekonomija ima pristojnu šansu da izbegne potpunu reprizu stagflacije u stilu 1970-ih, ali da je to otprilike sve što se tiče dobrih vesti, jer globalna recesija postaje neizbežna. Sledi i zaključak sa kojim se svi mogu složiti: “U magli rata, izgledi za globalnu ekonomiju su veoma neizvesni.”

“Ekonomist” u svojoj analizi pod naslovom “Recesioni rulet” piše da toksična mešavina rizika visi nad svetskom ekonomijom, kojoj umesto oporavka od pandemijske recesije preti sledeći pad.

“Evropa ulazi u tešku fazu. Kratkoročno ćemo se suočiti sa višom inflacijom i sporijim rastom. Postoji velika neizvesnost oko toga koliko će ti efekti biti veliki i koliko će dugo trajati”, rekla je prošle nedelje Kristin Lagard, predsednica Evropske centralne banke. “Što duže traje rat, to će verovatno biti veći troškovi.”