Pandemija virusa korona potresa svet već treću godinu zaredom. Prema zvaničnim podacima, od marta 2020. godine kada je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila pandemiju, do početka ovog meseca, broj zaraženih dosegao je gotovo pola milijarde, dok je nešto manje od 6,2 miliona ljudi preminulo od posledica koje se pripisuju ovom virusu. Više od polovine slučajeva zaraze i više od trećine svih smrtnih slučajeva povezanih sa kovidom zabeleženo je u zemljama sa visokim dohotkom, koje u svetskoj populaciji učestvuju sa svega 15,7 procenata.

U mnogim državama sveta uvođene su različite mere prevencije, često prilično ograničavajući ljudska prava i slobode. Trka u nabavci sredstava za zaštitu i vakcina u jednom trenutku pokazala je na međunarodnoj sceni tzv. “vakcinaški nacionalizam”, gde su ekonomski snažnije države sebično grabile resurse za sebe i svoje građane. U celom tom metežu, skrajnute su sa “liste prioriteta” zemlje trećeg sveta – afričke, većina azijskih i latinoameričke države.

(NE)POSTOJEĆI VIRUS

Često su neodmerene izjave državnih zvaničnika uticale na neadekvatan tretman prema smrtonosnom virusu unoseći metež među stanovništvo, ali i tako što se propuštalo da se na primeren način pristupi merama prevencije i lečenju obolelih. Tabloidni mediji su jedva dočekali da širenjem neadekvatnih izjava, često i apsurdnih, povećaju tiraže i posećenost na svojim internet stranicama. Društvene mreže, poput Fejsbuka, doprinele su da se lažne vesti brzo i lako šire i dopru i do širokih masa. Iako je krajem 2021. godine procenjeno da oko 37 odsto, odnosno 2,9 milijardi ljudi širom planete nikada nije koristilo internet, vesti su doprle i do najsiromašnijih slojeva šireći se štampanim medijima, ali i “od usta do usta”, često usput menjajući originalnu poruku.

Tako su zemlje sa siromašnijom i manje edukovanom populacijom postale posebno pogođene. Primera radi, vlasti Burundija su početkom pandemije i za vreme vlasti tadašnjeg predsednika Pjera Nkurunzize “podučavale” svoje građane o tome da im virus korona ne može ništa, te da imaju sklopljen “specijalni pakt sa Bogom”. Istovremeno su uskratili gostoprimstvo predstavniku Svetske zdravstvene organizacije, da bi tek nakon smrti predsednika Nkurunzize pitanjima vezanim za virus korona bilo ozbiljnije pristupljeno. Naime, iako je u izjavi vlade Burundija naveden srčani udar kao razlog za iznenadnu smrt dotadašnjeg šefa države, mnogi veruju da je to bila posledica komplikacija izazvanih kovidom. To je za posledicu imalo da naredni predsednik Burundija proglasi virus korona “neprijateljem broj jedan”. Ovakvi bizarni primeri nisu usamljeni ni u drugim delovima sveta, kao što je i u Srbiji, svojevremeno, o koroni govoreno kao o “najsmešnijem virusu na svetu”.

VAKCINACIJA

Kako su ljudi počeli ozbiljnije da shvataju nadolazeću pandemiju, tako se javila i potreba za lekom. Naučnicima je, popuno razumljivo, bilo potrebno određeno vreme da razviju vakcinu. Stalne revakcinacije potvrđuju da njihova efikasnost još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Proteklo je i mnogo vremena dok je vakcina postala dostupna širokim masama, mada to još uvek nije slučaj u nerazvijenim zemljama i sa siromašnim slojevima u zemljama u razvoju, gde je procenat vakcinisanih uglavnom vrlo nizak.

Sumnje ne samo u njihovu efikasnost, već i u to da li su uopšte bezbedne, uticale su na značajan broj ljudi u celom svetu koji još uvek nisu spremni da se vakcinišu. U Demokratskoj Republici Kongo, drugoj najmnogoljudnijoj državi u Africi, manje od jednog procenata od preko 92 miliona stanovnika primilo je makar jednu dozu vakcine. Tek nešto viši procenti zabeleženi su u Haitiju, Jemenu i Papua Novoj Gvineji.

Sa druge strane, milioni doza vakcina morali su biti uništeni zbog isteka roka trajanja. Krajem prošle godine, samo u Nigeriji je iz ovog razloga uništeno oko milion doza vakcina Astra Zeneke. “Pogubljenje” je obavljeno javno i slike buldožera kako uništavaju kartonske kutije sa vakcinama obišle su svet, a cilj je bio uveriti pre svega lokalnu, ali i afričku javnost, da se vodi računa o bezbednosti vakcina koje se distribuiraju. Nigerijske vlasti nisu propustile da iskritikuju bogate zapadne zemlje koje su im poslale donaciju sa relativno kratkim rokom trajanja, propustivši da navedu da njihova poslovično loša organizacija sigurno nije bila od pomoći.

Sve to ostavilo je prazan prostor za razne nadrilekare, ali i “biznismene” koji su distribuciju takvih remedija videli kao način za brzo bogaćenje. Njihov rok trajanja ne ističe tako brzo, a obećana “delotvornost” često je izuzetno visoka, naravno, bez ikakvog pokrića. Izveštaji o uhapšenim prevarantima koji su naivnom narodu prodavali svakojake “lekove” protiv korone ili čak lažne vakcine pristizali su iz celog sveta, ali najviše iz subsaharske Afrike.

Neke zemlje, poput Ugande, otišle su i korak dalje. Sredinom prošle godine u ovoj afričkoj zemlji legalizovana je upotreba biljne terapije za lečenje kovida 19, na šta su stručnjaci SZO-a iskazali zabrinutost. Ubrzo potom, u Tajlandu je legalizovan “jeftin i efikasan” biljni lek protiv ovog virusa. Međutim, čak i bez negativnih efekata, ovakvi lekovi su potencijalno opasni jer utiču na stvaranje neosnovane sigurnosti u populaciji koja ih koristi. Ako se tome doda ekstremno siromaštvo u pojedinim delovima sveta, poput Afrike, delova Latinske Amerike ili pojedinih regiona u Aziji, slika o stanju u tim delovima sveta je dramatična, a posledice dalekosežne.

MANIPULACIJA PANDEMIJOM

Situacija sa pandemijom neretko je i u razvijenim zemljama poslužila vlastima da uvode izuzetno restriktivne mere ugrožavajući i nesrazmerno ograničavajući ljudska prava i slobode. U nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju, koje već imaju dovoljno ekonomskih problema koji se odražavaju na svakodnevni život ljudi, takve mere ostavljaju još oštrije posledice. Razvijene zemlje i njihovi čelnici bavili su se samo stanjem u svojim državama gledajući na sve moguće i nemoguće načine da prigrabe što više sredstava za prevenciju virusa i lečenja obolelih, ne razmišljajući o najugroženijima u drugim, ekonomski slabijim zemljama sveta. Posebno su ugroženi ljudi koji već boluju od drugih oboljenja.

Izbijanjem sukoba u Ukrajini, sva priča o koroni pala je u drugi plan. Medijski prostor je tako preplavljen izveštajima sa terena, reakcijama međunarodne zajednice, raspravama na temu legalnosti sukoba, učinjenih ratnih zločina, uvođenja sankcija i tome slično. Paralelno sa tim, ide i ubrzano slabljenje preventivnih mera vezanih za širenje virusa korona, sa izuzetkom Kine, koja beleži znatan broj novozaraženih. U celoj toj konstelaciji, o ekonomski najsiromašnijim zemljama i borbi njihovih stanovnika sa virusom koji u određenim slučajevima može biti i smrtonosan, ne ostaje gotovo nimalo javnog prostora. Slično je stanje i sa pružanjem konkretne pomoći. Ovakva slika najbolje je ogledalo stanja u međunarodnoj zajednici, te se može sa punim pravom konstatovati da u njoj ne stanuje solidarnost.

PANDEMIJA EPIDEMIJA U NERAZVIJENIM ZEMLJAMA

U nerazvijenim zemljama i nekim zemljama u razvoju godinama, pa i decenijama za nama, postoje ili su postojali problemi sa brojnim neizlečivim bolestima ili sa smrtonosnim virusima. Do sada je zaraženo ili umrlo na milione ljudi iz tih zemalja od virusa HIV, ebole, malarije, zika virusa i mnogih drugih. Neke od tih bolesti stvar su sada već daleke prošlosti razvijenih zemalja Zapada, ali su tužna realnost afričkih, latinoameričkih zemalja i pojedinih delova Azije.

Prema podacima Svetske banke za 2020. godinu, više od četvrtine stanovništva starog od 15 do 49 godina u Esvatiniju, maloj afričkoj državi doskora poznatoj po njenom kolonijalnom imenu Svazilend, zaraženo je virusom HIV-a. Isto je sa oko petinom stanovnika u ovom životnom dobu u Lesotu, Bocvani i Južnoafričkoj Republici. I u drugim državama ovog regiona stopa zaraženosti HIV-om je visoka. To odavno nije materijal za “zvučne” naslove, naročito u doba virusa korona. Pažnju svetske javnosti, a posebno razvijenih država, mogla je da privuče samo kriza svetskih razmera koja je pogađala njihovo stanovništvo. Dokle god su se epidemije javljale u drugim delovima sveta, svetski moćnici i vodeći svetski mediji time se nisu bavili u dovoljnoj meri.

Životni standard u nerazvijenijim zemljama daleko je niži od standarda u razvijenim. Međutim, pitanje “nivoa” standarda često je toliko alarmantno loše da u mnogim zemljama sveta, naročito u Africi, ali i u pojedinim delovima Azije i Latinske Amerike, dovodi u pitanje opstanak ljudi na nekim područjima. Tako u pojedinim državama postoje ozbiljni problemi izazvani sušama, poplavama, drastičnim zagađenjem vazduha, vode i zemljišta. To ostavlja dalekosežne posledice na ljude koji se u datom trenutku nalaze na takvim mestima, ali i za buduće generacije. Prenaseljenost u nekim područjima ima za posledicu i nedostatak osnovnih uslova za higijenu, nedostatak kanalizacione infrastrukture, pristupa čistoj i pijaćoj vodi itd.

Nerazvijene zemlje i deo zemalja u razvoju koje imaju kolonijalnu prošlost, iako nominalno ravnopravne sa svim drugim državama sa aspekta međunarodnog prava (naročito sa svojim nekadašnjim metropolama), u praksi su, ipak, neravnopravne. Neokolonijalizam i tretiranje nerazvijenih zemalja na način da su u sferi interesovanja kao izvorišta različitih resursa, bivaju skrajnute u drugi plan kada je reč o pružanju adekvatne pomoći i onda kada je solidarnost najpotrebnija, poput situacija sa epidemijama neizlečivih ili smrtonosnih bolesti. Situacija sa pandemijom virusa korona to je pokazala gotovo egzaktno.

Svi smo sa velikom pažnjom pratili snimke iz Indije kada je prvi veliki slučaj izbijanja zaraze virusom korona dovelo do haosa u pojedinim gradovima. Ionako loš zdravstveni sistem odmah je “pukao”, a nagli porast umrlih, loša organizacija i panika doveli su do toga da su mnoga tela završila u rekama ili su neadekvatno kremirana. Potom se naša pažnja okrenula ka novim žarištima koja su u medijima gurnuta u prvi plan i Indija je zaboravljena. Ali, virus korona nije “kao rukom odnesen” i indijski narod je nastavio svoju borbu. Indija je daleko, kao, recimo, i Južnoafrička Republika, ali novi soj virusa korona neformalno nazvan po ovoj državi gde je prvi put zabeležen, preuzima medijsku primat. I opet, kada se nova varijanta virusa korona “odomaći” i na našem kontinentu, Južnoafrikanci i njihova borba padaju u zaborav.

Starosedelačko stanovništvo, koje je ili desetkovano ili gotovo iskorenjeno u mnogim nekadašnjim kolonijama, u sadašnjim, suverenim državama takođe se teško nosi sa mnogim problemima koje im je nametnulo savremeno društvo (smanjenje životnog prostora, zatiranje kulture i jezika, ekonomska zavisnost od većinskog stanovništva i tome slično). Njihov položaj je usled pandemije dodatno pogoršan. Ta tema, gotovo po definiciji, nije bila na dnevnom redu u dovoljnoj meri ni pre izbijanja pandemije virusa korona, ali ni sada, posle nekoliko godina trajanja pandemije.

U nerazvijenim zemljama i zemljama u razvoju znatno su ugroženija ljudska prava ranjivih grupa poput dece, žena, starijih lica, osoba sa invaliditetom, verskih i etničkih manjina i drugih. Njihov položaj je često znatno teži od položaja većinskog stanovništva, koje ionako trpi brojne probleme u bespoštednoj borbi za opstanak. U situaciji pandemije, njihov položaj dodatno je pogoršan.

ODSUSTVO SOLIDARNOSTI

Pravo na zdravlje jedno je od osnovnih ljudskih prava, potvrđeno brojnim, univerzalnim i regionalnim međunarodnim pravnim instrumentima, kao i ustavima i zakonodavstvima država. Takođe, isto važi i za pravo na život i druga ljudska prava i slobode. Pandemija virusa korona pokazala je slabosti u mnogim zemljama sveta kada je u pitanju omogućavanje uživanja prava pojedinca i grupa, pravdajući svako uskraćivanje opštim dobrom. Takav arogantni stav čelnika država odražavao se i u međunarodnim odnosima i saradnji u pogledu prevencije širenja virusa. Najlakše je bilo uskratiti pravo na slobodu kretanja, neretko i sopstvenim građanima, a naročito strancima. Posebno ako ti stranci dolaze iz ekonomski najsiromašnijih zemalja sveta. To se odrazilo i na položaj tražilaca azila, izbeglica i migranata koji dolaze upravo iz Afrike, Latinske Amerike i pojedinih delova Azije (Avganistan, Jemen, Sirija…).

Solidarnost u međunarodnoj zajednici trebalo bi da se ogleda u tome da najugroženijima, bez pravljenja bilo kakve razlike (zbog rase, etničke pripadnosti, veroispovesti, jezika, državljanstva, ekonomskog statusa), bude pružena adekvatna pomoć. Ugledni Institut za međunarodno pravo (Institut de Droit International) izradio je prošle godine opsežnu, multidisciplinarnu studiju o epidemijama i međunarodnom pravu, te usvojio rezoluciju na tu temu. U toj rezoluciji je naglašena neophodnost poštovanja ljudskih prava, promovisanje solidarnosti sa najugroženijima i pružanju pomoći državama koje se nose sa epidemijom. Institut je u rezoluciji podvukao važnost međunarodne saradnje u preveniranju i suzbijanju epidemija. Ovo ugledno telo, koje čine najstručniji pravnici internacionalisti, pozvalo je međunarodnu zajednicu da izvrši kodifikaciju već postojećih normi međunarodnog prava iz ove oblasti i da zabeleži progresivni razvoj. To ostaje kao ozbiljan izazov za međunarodnu zajednicu u ovom, delikatnom trenutku, što neće predstavljati nimalo lak zadatak. Međutim, ukoliko nije bila dovoljno “dobra” lekcija i opomena data u vidu pandemije virusa korona, sve naredno što bi se našlo na globalnom nivou kao pretnja moglo bi dovesti do još većih gubitaka čovečanstva i osuditi na nestanak mnoge pojedince i grupe u različitim delovima sveta.

NEIZVESNA BUDUĆNOST BEZ SOLIDARNOSTI

Ekonomski snažnije zemlje Zapada, valjda suočene i sa sopstvenim problemima, ali i vrlo visokim uplivom potrošačkog mentaliteta u sopstvenim društvima, sve se manje interesuju za dobrobit stanovnika nerazvijenih zemalja. Nije teško primetiti da je i sve manje globalnih akcija, poput one čuvene koju je 1985. godine pokrenuo ser Bob Geldof okupivši vodeće rok muzičare sveta u akciji Live Aid, inspirisanom stravičnim slikama koje su dolazile iz Etiopije, sa ciljem da se pomogne deci Afrike.

Virus korona je samo jedan u nizu virusa koji haraju nerazvijenim zemljama ostavljajući milione ljudi bez nade za opstanak i izvesnu budućnost. Ako se svemu tome doda da se u mnogima od tih država vode međunarodni ili unutrašnji sukobi, da se u mnogima od njih ljudska prava krše masovno i sistemski, zatim da je uticaj klimatskih promena postao sve izraženiji, teško je zamisliti ikakve promene na bolje ukoliko izostane pronalaženje održivog rešenja i združena akcija međunarodne zajednice u pogledu rešavanja gorućih problema.