Rat u Ukrajini ušao je u dnevnu rutinu. Redovni dnevni izveštaji ministarstava odbrane dveju strana došli su, uvećavanjem gubitaka protivnika, do statistike koja pokazuje da su do sada uništeni svi tenkovi, sva borbena vozila, svi avioni. Utihnule su olako date procene poznavalaca tematike iz zemalja NATO-a da je Rusija gotovo pri kraju zaliha municije. Takođe, ruske priče da su slomili ukrajinsku odbranu daleko, daleko su od istine.

Doduše, nema dramatičnih promena posle tihog izvlačenja ruske grupe snaga “V” sa severa i severoistoka. Sada propagandisti vode glavnu reč i tela civila u Buči postala su predmet afere koja će imati duboke posledice. Civili su i do sada stradali, ali nije nigde pronađen kritičan broj žrtava dovoljan za pokretanje mehanizma inkriminizacije ruske strane. Možda u Buči ima mnogo toga što nije razjašnjeno, ali nije ni bitno šta se zaista desilo, jer je bio potreban samo povod za otvaranje teme. Ako se Rusima na dušu stave zločini, pokrenuće se postupci i zatvoriće se prostor za politički manevar.

PAKAO MARIJUPOLJA

Sasvim sigurno najveći broj civila nastradao je u Marijupolju, koji se još uvek drži. Nekih 15 kvadratnih kilometara prostora nakon 40 i više dana borbi u rukama je Ukrajinaca sateranih u ruševine. Rusi kažu da obaraju sve što pokuša da priđe Marijupolju i prijavljuju gotovo svakodnevno obaranja ponekog Mi-8. Verovatno je da se po cenu visokog rizika ukrajinski piloti probijaju leteći na esktremno malim visinama iznad mora, ili iznad grana drveća, do prostora u luci koji se koriste kao heliodromi. Iskrcavaju protivoklopne rakete, municiju, medicinske potrepštine i vraćaju se sa ranjenicima. Ukrajinski piloti pokazali su veštinu i ostaće iz ovog rata u sećanju drska akcija dveju posada borbenih Mi-24 koje su se probile na maloj visini desetinama kilometara kroz ruski vazdušni prostor i pogodile skladište goriva u Belgorodu.

Letovi do Marijupolja neće sačuvati ukrajinski garnizon, ali unekoliko će produžiti borbe. Puk Azov neće preživeti i to jasno kažu Rusi (i Čečeni), a tiho Ukrajinci, jer teško je oteti se utisku da vlasti ne žale za borcima ekstremne neonacističke jedinice. Rusi će obaviti posao za Zelenskog, kome preostaje da kasnije dodeli brdo ordena družini koja je svim stranama izvor problema.

Za konačni juriš na Marijupolj Rusi su dovukli do grada samohodne minobacače 240 mm 2S4, sa projektilima mase veće od 130 kg i oko 228-230 kilometara dometa, prema izboru punjenja – fugasno ili kasetno, za precizna dejstva na kraćim udaljenostima od 800 metara (zahvaljujući ubacnoj putanji monobacačke mine) do blizu 10 kilometara, ili aktivno-reaktivni koje dodatno ubrzava raketni motor za udaljenosti i preko 19 kilometara. Primarna namena tog oruđa je vatrena podrška u borbama u urbanim uslovima ili u savladavanju utvrđenih položaja. Zato su sada u Marijupolju, gde će da posluže za slamanje odbrane u poslednjim zonama odbrane Ukrajinaca u golemim halama metalurškog kombinata Azovstal i području luke.

Tamo gde padne mina od 240 mm malo šta će preživeti i njena rušilačka moć nije u skladu sa zvaničnim imenom oruđa koje glasi Tulipan. Cinično, samohodna artiljerijska oruđa velike vatrene moći imenovana su po cveću. Samohodna haubica sa nemaštovitim indeksom 2S1, ali po imenu Gvozika, što je ruski naziv za karanfil, jedno je od osnovnih sredstava vatrene podrške u ratu u Ukrajini sa obe strane. Jako veliki udeo gubitaka od artiljerije, osim pomenutih cvećki 240 mm i 122 mm, nastali su od projektila koji su izašli iz cevi Božura (Pion) 203 mm, Zumbula (Giacint) 152 mm, Akacije 152 mm.

Za Marijupolj je pronađeno još moćnih sredstava i rusko Ministarstvo odbrane, škrto na fotografijama iz rata, objavilo je namerno, u cilju zastrašivanja, pripremu avionskih bombi mase tri tone, a iza njih se vidi strategijski bombarder Tu-22M3. Za velike bombe veliki cilj – pomenuti Azovstal. Za sve do sada urađeno u ratu predsednik Putin dodelio je počasni naziv gardijske 121. teškom bombarderskom avijacijskom puku, koji je jedini korisnik aviona Tu-160. To je potvrda da su krstareće rakete porodice H-55 i H-555 korišćene za “utilizaciju”. To su rakete koje, zavisno od varijante, mogu da prelete par hiljada kilometara, do čak, navodno, 3.500 km. Podaci o dometima često su proizvod propagande i to treba uzeti sa debelom rezervom, ali sasvim izvesno rakete prelaze dovoljno od tačke lansiranja u dubini ruskog vazdušnog prostora, gde Tu-160 nije ugrožen od protivničkih lovaca ili PVO, do bilo kog mesta u Ukrajini koje je dovoljno vredno utroška sofisticiranog projektila.

UDAR NA ISTOK UKRAJINE

Već par nedelja Rusi dejstvuju po pozadini Ukrajinaca sa jasnim ciljem izolacije snaga na istoku. Protekle nedelje često su na udaru bile komunikacije oko Harkova jer je, pretpostavljamo, primećeno da Ukrajinci jedinice oslobođene pritiska ruske vojske na tom prostoru premeštaju jugoistočno i uvode u borbe protiv grupacije koja pokušava da se probije komunikacijom od Izjuma prema Slavjansku.

Rusi za prostor koji je sada težište dejstava obično koriste izraz “aglomeracija”, jer su to povezani Slavjansk, Kramatorsk i još nekoliko gradova, koji sa prigradskim naseljima imaju gotovo pola miliona stanovnika (treba taj broj umanjiti za one koji su u međuvremenu pobegli od rata). Rusi su dejstvovali po železničkoj infrastrukturi, ali ko je 8. aprila raketom Točka-U ubio pedeset i više civila na stanici u Kramatorsku kontroverzna je tema. Ukrajinci tvrde da su to učinili Rusi, ali ostaci rakete 9M79-1 po serijskoj oznaci dovode se u ruskim izvorima u vezu sa raketama iz ukrajinskih zaliha. Druga aglomeracija sa oko 400 hiljada ljudi je oko 850 kvadratnih kilometara oko Severodonjecka i Lisičanska.

Borbe su svakodnevne iako se stiče utisak da se ne dešava ništa posebno. U stvari Rusi nadiru, polako istiskuju Ukrajince i troše resurse njihove odbrane. Od pravca Harkova ide 1. tenkovska armija, delovi 20. i 6. armije, a na jugu su Ukrajince pritisnule snage kojima komanduje 8. armija i Donbasovci. Severno od Marijupolja su delovi 58. armije, onaj sastav koji je prvih dana rata izveo prodor od Krima do Hersona i dalje. Zatim je njegovu zonu odgovornosti preuzela komanda 49. armije. Na istok je iz 58. armije poslana 42. motostreljačka divizija, jedinica sa posebnim renomeom jer je formirana i razmeštena u čečenskim garnizonima. Navodno, njen 70. puk nije imao sreće u borbama oko Volnovake severno od Marijupolja, gde je, prema Ukrajincima, stradao i komandat puka.

U periodu konsolidacije ruskih invazionih snaga nakon izvlačenja iz borbi oko Kijeva i Černigova preduzeta je jedna velika promena – objedinjeno je rukovođenje i komandovanje. U prvih četrdesetak dana rata, komande armija imale su glavnu reč na terenu. One su na sebe direktno vezale bataljonske taktičke grupe (BTG). Komandanti tih sastava, umesto da budu komandanti bataljona na čijoj su bazi formirani, često su bili oficiri iz komande pretpostavljene brigade ili puka. U ruskim izveštajima pominje se, na primer, pukovnik koji je zamenik komandanta brigade i tokom borbi je komandovao jednom BTG. Nema potvrde u otvorenim izvorima da je postojala jedinstvena komanda invazionih snaga. Čini se da su odluke političkog vrha prenošene preko komandi armija do BTG. Ako se tako postupalo, onda se može shvatiti zašto su Rusi imali mnogo teškoća na terenu u organizaciji sadejstva i rada više BTG uvedenih u borbe na istim pravcima.

Navodno, sada se duboki problemi u komandovanju pokušavaju prevazići formiranjem združene komande. Zadatak da sredi prilike primio je šezdesetgodišnji general Aleksandar Vladimirovič Dvornikov. On je na stalnom postavljenju komandant Južnog vojnog okruga, jedne od pet vojno-administrativnih intervidovskih komandni ruske vojske. Pod komandom Dvornikova su snage na bezbednosno osetljivim delovima od Krima do Kavkaza, Crnomorska flota, 4. armija RV i PVO itd. U zvaničnoj biografiji Dvornikova piše da je bio prvi komandant ruske grupe snaga u Siriji od avgusta 2015. do juna 2016. godine. Afirmativno za njega je da su u to vreme ruski piloti izveli više od devet hiljada borenih letova protiv antiasadovskih pobunjenika, krstarećim raketama uništavani su važni ciljevi, oslobođena je Palmira i vođeno puno bojeva. Kritičari kažu da je Dvornikov naređivao da se posle žestoke nemilosrdne vatrene pripreme u karakterističnom ruskom stilu ide frontalno na protivničke položaje i da je to plaćeno visokom cenom u gubicima Asadu odanih jedinica.

Iskustvo i autoritet Dvornikova očigledno ceni Kremlj jer su baš njemu poverili da povede smislena usredsređena dejstva, sa realističnim pretpostavkama šta se može postići sa resursima koje sada Rusija angažuje u ratu. Jedna komanda za sve dodatno jača procene da će u nastavku rata Rusi ići na prostorno ograničeni cilj, odnosno zauzimanje Donbasa pa dalje, koliko se pruži prilika.

PROFESIONALCI ILI REGRUTI U NASTAVKU RATA

Kremlj mora da odluči da li će rat nastaviti sa profesionalnim sastavom oružanih snaga ili posegnuti za izvorima žive sile – vojnicima na redovnom služenju vojnog roka i rezervistima. Ako se rat nastavi sa “kontraktnicima”, ciljevi se moraju dramatično ograničiti, ali ako se proglasi ratno stanje, rusko političko vodstvo moralo bi se suočiti sa posledicama pritiska na javno mnjenje.

Broj ljudi koji odlazi iz vojnih redova je veliki. Direktne ratne gubitke teško je precizno odrediti, ali jasno je da su visoki. Zvanične fraze o tome da sve teče po planu dovedene su u okvir realnosti nedavnom izjavom Dimitrija Peskova, portparola ruskog predsednika, o značajnim gubicima. Toliko za sada. Zbir podataka iz lokalnih ruskih medija o komemoracijama pokazuje da su BTG koje su dobro prošle imale po 40-50 poginulih. S obzirom da ratno stanje nije proglašeno, deo kadra odlazi raskidom ugovora.

Sasvim sigurno gubici nisu toliki koliko to tvrdi (i želi) ukrajinska strana, ali dovoljno su visoki da su u kontekstu nedostatka volje i snaga za ofanzivu Rusi morali da odustanu od nastavka pritiska na severu i severoistoku. Pešadija se pokazala kao ključni nedostatak – nema je dovoljno. Navodno je deo borbenih vozila pešadije BMP-2, koja se najčešće vide na ratnim snimcima u grupaciji snaga “V”, umesto ukrcanog odeljenja od sedam ljudi imao samo tri-četiri čoveka, a neretko su bili bez pešadije, samo sa stalnom tročlanom posadom koju čine komandir, nišandžija i vozač. Veliki gubici tih BMP-a otvorili su ponovo temu da li su to svrsishodna sredstva. Stara crna šala ruskih vojnika je da skraćenica BMP u stvari znači “bratskaja mogila pjehoti” – bratska grobnica pešadije.

Za razliku od oružanih snaga Rusije, narodne milicije DNR i LNR bolje su popunjene jer je, milom i silom, provedena potpuna mobilizacija svih od 18 do 55 godina starosti. Komandovanje nad tim snagama objedinjeno je i sve što nosi pušku u DNR je sada 1. armija, a u LNR 2. armija.

ŽILAV OTPOR

Na ukrajinskoj strani, taktičke jedinice u odbrani su pokazale visoku efikasnost i žilavost. Iako su pretrpele znatne gubitke, preživele su i drže položaje. Na takav razvoj prilika nesumnjivo vrlo veliki uticaj ima osam godina obuke pod vođstvom instruktora iz NATO-a, raznih plaćenika i agencija. U solidnoj meri logistički samodovoljni bataljoni i čete na uređenim položajima, posebno u urbanim sredinama, dokazali su se kao tvrda prepreka za ruske snage koje se stalno bore i protiv Ukrajinaca, i sa logistikom koja ne prati zahteve situacije.

Pomoć NATO-a se povećava i sada do Ukrajinaca stižu složeni borbeni sistemi. Slovaci su predali svoj raketni sistem PVO S-300 i prepustili su zaštitu svog vazdušnog prostora multinacionalnom američko-nemačko-holandskom sastavu sa sistemom Patriot. Rusko ministarstvo odbrane tvrdi da su 9. aprila uništili četiri lansirna oruđa čim su razmeštena na ukrajinski prostor. Slovaci zvanično tvrde da tehnika koja je do juče bila njihova nije uništena. Poljska podrška je sve otvorenija i snažnija, krenuli su prvi od 100 obećanih tenkova T-72M iz poljskih strategijskih rezervi. Deo pomoći su i borbena vozila pešadije BVP-2.

NATO pokazuje vidnu živost u jačanju potencijala i jedna od novina je premeštanje komande američkog 5. korpusa iz Kentakija u Ansbah, u Nemačkoj. Istureno komandno mesto je u Poznanju, u Poljskoj. Nekada je taj korpus bio u Nemačkoj (i povremeno na Balkanu), ali u okviru smanjenja američkog vojnog prisustva 2012. godine je “inaktiviran”. Nove tenzije vratile su Peti korpus u listu aktivnih jedinica do 2020. godine, ali kao komandu u SAD. Rat u Ukrajini je otvorio pitanje kako će Amerikanci pokazati privržernost zajedničkoj odbrani. Sada se to jasno vidi kada je u Nemačkoj ponovo Peti korpus, iako se u zvaničnim izveštajima naglašava da se radi o privremenom premeštaju iz SAD.

U našim regionu priprema se veliki prikaz sile NATO-a. Koncentrišu se jedinice koje će učestvovati u velikoj vežbi u Severnoj Makedoniji. U prvoj nedelji maja planira se desant sa oko hiljadu američkih padobranaca iz 172. brigade, koji će na poligon Krivolak da skoče iz aviona C-17A. Lovačku zaštitu pružaće italijanski i grčki lovci. Na poligonu će gađati ciljeve na zemlji jurišnici A-10, omraženi korisnici protivoklopne probojne municije kalibra 30 mm sa penetratorom od osiromašenog urana. Poruka vežbe adresirana je na Moskvu i glasi – NATO je jedinstven i snažan.