Zamenik predsednika ruske Dume Petar Tolstoj, inače potomak nacionalnog genija i pacifiste Lava Tolstoja, izjavio je ovih dana o ruskom nacionalnom cilju sledeće: “Svi treba da shvate da nas čeka mobilizacija i globalni rat na život i smrt. Neko će izgubiti posao, neko – svoj biznis, mnogi će postati bogalji, a još više naših sugrađana će odneti smrt. Smrt – to je naša nacionalna ideologija!”

Ove teze su i reakcije na sankcije iz pet do sada uvedenih paketa (prvi još pre kao odgovor na rusko priznanje o nezavisnosti “narodnih republika” na istoku Ukrajine – Donjecke i Luganske, poslednji – početkom aprila, nakon razotkrivanja masakra nad civilnim stanovništvom u Buči). Te sankcije u potpunosti odgovaraju definiciji američkog predsednika Bajdena koji ih je nazvao “razarajućim”. Naime, istovremeno i isprepletano uvodile su ih i nastavljaju da ih uvode kako pojedine države, tako i grupe država i međunarodne organizacije, a faktički pridružile su im se i mnogobrojne velike svetske firme povlačeći se sa ruskog tržišta i ostavljajući svoje radnike u Rusiji bez radnih mesta, a ruske potrošače bez bezbrojnih uvoznih proizvoda na koje su navikli.

Nabrajati sve sankcije pojedinačno apsolutno nije moguće jer bi to verovatno zahtevalo barem četvrtinu prostora ovog nedeljnika. Dovoljno je reči da obuhvataju praktično sve vitalne grane ruske privrede (izuzev, za sada, izvoz nafte i gasa u EU), finansijski i bankarski sektor, saobraćaj, naročito avionski, što je od posebnog značaja za zemlju koja se prostire od Baltičkog mora do Beringovog moreuza sa mnogo gradova do kojih se, po rečima popularne pesme još iz sovjetskog doba, “samo avionom može stići” i čija se civilna vazdušna flota skoro na 80 odsto sastoji od uvoznih aviona i zavisi od uvoznih rezervnih delova, farmaceutsku industriju koja se skoro u celosti zasniva na uvozu, poljoprivredu gde su 80 odsto semena i mehanizacije uvoznog porekla…I tako do u beskraj. Sankcije privredi prate one protiv oligarha i državnog aparata, uključujući Putina, praktično sve poslanike ruske Dume i glavne državne propagandiste zadužene za popularizaciju i pravdanje rata u Ukrajini.

SEĆANJE NA SSSR

Sve u svemu, već 8. marta Rusija je postala istorijski rekorder po broju (5532) i obimu sankcija kojima je podvrgnuta, zaobišavši Iran i Severnu Koreju. Inače, valja navesti da ruski državni vrh naziva sankcije “nelegitimnim” sledeći valjda primer Slobodana Miloševića, koji je “svoje” sankcije nazivao “ničim izazvanim”.

Mada će puni efekti sankcija doći do izražaja tek u određenom roku, neke su počele da deluju već prvih dana po njihovom uvođenju. Kao bomba je odjeknula vest da se u trenutku početka invazije na Ukrajinu u inostranstvu nalazilo čak skoro 50 odsto deviznih i zlatnih rezervi Ruske Federacije (300 od približno 640 milijardi dolara) koje su tamo odmah zamrznute, a izostanak kaznenih mera zbog toga protiv ministra finansija Antona Siluanova i predsednice Centralne banke Elvire Nabiuline jasno je potvrdio pretpostavku da je Putin krio planove čak i od tih visokih državnih dužnosnika, uopšte ne vodeći računa o posledicama po privredu zemlje. Zaprepašteni su bili i mnogi ekonomski stručnjaci svesni jedne bitne činjenice: za razliku od SSSR-a, koji je posle Drugog svetskog rata do raspada stvarno bio jedna od vodećih, ako ne i druga ekonomska sila sveta iza SAD i koji je samostalno proizvodio skoro sve “od igle do kosmičkih brodova” (izuzev, svojevremeno, baš opreme za gradnju naftnih i gasnih cevovoda iz Sibira prema Evropi, gde nije bio u stanju da sam proizvodi cevi ekstra velikog preseka, pa je bio prinuđen da ih uvozi iz Zapadne Nemačke), savremena Rusija je pre invazije na Ukrajinu zauzimala 12. mesto na lestvici svetskih privreda uključena u velikoj meri u svetsku podelu rada i veoma zavisna od uvoza iz inostranstva.

Baš zbog toga skoro i da nema ruskog proizvoda koji ne bi uključivao barem jedan uvozni komponent, naročito digitalni. Banalno rečeno, izostanak čipova, a njihov uvoz se među prvima našao pod udarom sankcija, počeo je da dovodi do kidanja bezbroj proizvodnih lanaca, i to u svim granama privrede. Među prvima su zavapili predstavnici ruske industrije kugličnih ležajeva koju čine (za razliku od sovjetskih vremena) svega nekoliko mešovitih preduzeća u potpunosti zavisnih od uvoza i ruske filijale dveju firmi – američke i švedske. Naime, izostanak njihovih proizvoda neumitno će ugroziti obavljanje drumskog i železničkog saobraćaja, što, zbog već pomenute veličine ruske teritorije, vodi predvidivim posledicama.

Najzad, svoju zaprepaštenost je ovih dana iskazala i predsednica gornjeg doma ruskog parlamenta Valentina Matvijenko kada je saznala da Rusija već dosta dugo ne proizvodi čak ni eksere, već ih u potpunosti uvozi. Kao bizaran primer reakcija na sankcije širih slojeva stanovništa može se navesti da su sa rafova prodavnica nestali ženski ulošci.

Na sve to predsednik Putin je ovih dana izrazio uverenje da je politika ekonomskog blickriga protiv Rusije propala i da su sankcije udarile po njihovim inicijatorima, dok se u samoj Rusiji situacija stabilizuje, kurs rublje je vraćen na normalni nivo, a nestašica robe široke potrošnje prevaziđena. Pri tome je, prirodno, zaboravio da navede da je stabilizacija rublje postignuta putem uvođenja strogih deviznih ograničenja u zemlji i faktičkog ukidanja konvertibilnosti rublje, te da će ne samo ukidanje, već i bilo kakvo slabljenje takvog režima momentalno ponovo dovesti do panike, berzanskog sunovrata i naglog pada kursa rublje.

Ako nije Putin, neminovnih i veoma teških posledica zapadnih sankcija i te kako je svesna već pomenuta predsednica Centralne banke Rusije Elvira Nabiulina. Ona je u posrednom odgovoru na predsedničke tvrdnje rekla da će glavni predstojeći problemi biti povezani ne toliko sa sankcijma prema finansijskim institucijama, koliko sa izvoznim ograničenjima, logistikom spoljnotrgovinske razmene, a u nastavku – sa mogućim ograničenjima izvoza ruskih proizvoda. Dodala je i da se trenutno ovaj problem možda toliko i ne oseća, ali period kada se moglo živeti zahvaljujući rezervama nalazi pri kraju. Ruski ekonomski analičari ovih dana prognoziraju da će se BDP Rusije ove godine smanjiti barem za 10 odsto, bez izgleda za poboljšanje situacije u narednim godinama, a njihovo mišljenje dele i stručnjaci Svetske banke.

NAFTO–GASNA IGLA, KINA I INDIJA

Ne obećava mnogo još jedan Putinov adut – tzv. “импортозамещение”, tj. zamena uvoza domaćom proizvodnjom i to krivicom samog ruskog predsednika. Jer baš je on tokom svoje dvadesetdvogodišnje vladavine propustio da nakon skoro potpune deindustrijalizacije koju je Rusija doživela tokom devedestih godina pokrene diversifikaciju ruske privrede, odnosno njeno skidanje sa tzv. “naftno-gasne igle” i napravi ekonomski prodor po primeru niza zemalja koje su to učinile u tom periodu.

Još manje obećava najavljeno okretanje u trgovini baš tim zemljama, pre svega Kini i Indiji. Ni jedna ni druga zvanično se nisu pridružile sankcijama prema Rusiji i uzdržale su se od osude njenog napada na Ukrajinu, ali u stvarnosti gledaju svoja posla. Što se tiče Kine, staro je saznanje da se rukovodi isključivo svojim interesima i na toj vagi političku želju da “stavi na mesto” SAD (čemu tako stremi i Rusija) očigledno nadmašuju ekonomski interesi. Pre svega, Peking je nezadovoljan što je Putin svojim ratom praktično stavio tačku na ostvarenje grandioznog kineskog projekta novog svilenog puta. Tu je i prosta činjenica da je vrednost kineske trgovine sa SAD i EU prošle godine iznosila skoro 1,5 triliona dolara nasuprot 147 milijardi sa Rusijom. Zato je potpuno logično što su dve kineske banke – i to državne – već drugog dana rusko-ukrajinskog rata odbile da servisiraju uvoz ruskih sirovina u Kinu. Isto tako su i najveće kineske državne naftne i gasne kompanije, uključujući Sinopec CNOOC, PetroChina i Sinoshem, odbile da kupuju rusku naftu na spot-tržištima. Inače, Sinopec kao najveća svetska energetska korporacija zaustavila je u aprilu realizaciju poslova sa Rusijom, uključujući pozamašan paket investicija i projekat povećanja uvoza ruskog gasa u Kinu, a kineske naučne institucije obustavile su saradnju sa odgovarajućim ruskim ustanovama.

Tome treba dodati opšti sunovrat uzajamne rusko-kineske trgovine do kojeg je došlo u martu ove godine, naročito u delu izvoza kineskih proizvoda u Rusiju. Nešto slično se događa i sa Indijom koja je prvo smanjila kupovinu ruske nafte, a zatim, pre nekoliko dana iznenada raskinula ugovor o nabavci 48 ruskih vojno-transportnih helikoptera Mi-17B5.

Što se pak tiče glavne boljke Rusije, njene zavisnosti od izvoza nafte i gasa, jer prihodi od njega čine 36 odsto njenog federalnog budžeta, glavno tek predstoji. Radi se o uvođenju sankcije nad sankcijama, tj. o potpunoj zabrani uvoza tih ruskih sirovina, koju su već uvele SAD i Velika Britanija (zbog male zavisnosti), ali još nije uvela EU (iz suprotnog razloga).

Očigledno se nalazeći u stanju nokdauna posle sloma prvobitnih ratnih planova i lavine zapadnih mera, Putin je 23. marta pokušao još jedanput da dokaže svoju jednaku moć potpisujući ukaz kojim je naložio zapadnim kupcima da isporučene naftu i gas plaćaju u rubljama preko rubaljskih računa otvorenih u ruskim bankama, prema kursu koji je odredila ruska država. Međutim, kada je naišao na čvrst otpor, već posle nedelju dana je potpisao novi ukaz kojim je bio prinuđen da “precizira” da se plaćanje može vršiti i u čvrstoj valuti prema uslovima iz postojećih ugovora na devizne račune u “Gazprombanci”, a ona će već vršiti konverziju takvih uplata u rublje.

Uglavnom, može se zaključiti da se Putinov “rat nad ratovima” nastavlja svojim tokom, ali sve je očiglednije da on vodi tamo kuda ruski predsednik uopšte nije planirao da ide.