Deveti maj je ove godine očekivan u Ruskoj Federaciji i čitavom svetu sa naročitom pažnjom i zebnjom. Za to je bilo više jasnih razloga, vezanih s jedne strane za poseban istorijski značaj ovog dana za Rusiju, a sa druge – za trenutne vojne i političke okolnosti, prostije rečeno za tok rata koji je Ruska Federacija povela protiv Ukrajine.

Što se tiče istorijskih razloga, treba imati u vidu da je od 1945. godine prvo u SSSR, a posle 1991. godine – u Ruskoj Federaciji i drugim republikama iz njegovog sastava koje su postale nezavisne države – Dan pobede je bio nešto mnogo veće nego bilo koji drugi državni praznik. To u suštini i nije bio praznik, već pre istinski svenarodni dan ponosa, tuge i sećanja na ogromne žrtve i razaranja koje je zemlja podnela za nepune četiri godine Velikog otadžbinskog rata sa nacističkom Nemačkom i njenim satelitima.

Mada je narod osećao da je broj tih žrtava bio ogroman, podaci o pravoj visini cene kojom je plaćena pobeda objavljivani su blago rečeno postupno, u decenijskim razmacima: Prvo je Staljin 1946. godine, verovatno u želji da sačuva lovorike genijalnog vojskovođe, “obznanio” ukupan broj od oko 7.000.000 poginulih (uključujući civile), što je otprilike odgovaralo procenjenim nemačkim gubicima, zatim je 1961. godine, nakon analize rezultata prvog posleratnog popisa stanovništva, Hruščov u pismu tadašnjem švedskom premijeru saopštio o približno 20.000.000 poginulih vojnika i civila, da bi 1990. godine, tj. već u doba Gorbačova, specijalna državna komisija došla do brojke od približno 26.600.000 poginulih, od čega blizu 12.000.000 čine nepovratni vojni gubici. Između ostalog, utvrđeno je da su se od svakih stotinu mobilisanih mladića rođenih od 1921. do 1923. godine iz rata u proseku vratila trojica.

Iz ovih razloga, sve dok su bili živi učesnici rata i oni koji su barem kao deca u pozadini preživeli ratne godine, vojne parade na Crvenom trgu i u svim većim gradovima SSSR i večernje počasne paljbe bile su najmanje važan deo obeležavanja Dana pobede. Mnogo više od toga se događalo na susretima veterana, pre svega na najpoznatijem od njih – u parkiću kod Boljšog teatra u centru Moskve, gde su oni koji su mogli dolazili svakog 9. maja iz svih krajeva zemlje i okupljali se ispod panoa sa oznakama svojih ratnih jedinica (svake godine ih je bilo sve manje), na ulicama, gde su im, raspoznajući ih po odlikovanjima, spontano prilazili prolaznici sa rečima zahvalnosti, u krugu porodica, gde je retko na čelu stola sedeo sam učesnik rata, već je češće bio postavljan prazan tanjir ili čak i više tanjira uz obaveznu poklopljenu čašu votke za dedu, oca, sina ili brata koji se nije vratio kući, i gde je, čega se iz dečjih godina seća i autor ovog članka, prva zdravica uvek bila “Za pobedu”, a druga “Nikad više rata”.

“DEDOVI SU GOVORILI – SAMO DA NE BUDE RATA”

Treba reći da se sve to počelo menjati početkom prethodne decenije, kada je životnu pozornicu već napustio pretežan deo pripadnika generacija koje su prošle kroz rat. Godine 2012. u sibirskom gradu Tomsku na inicijativu lokalnih novinara je prvi put organizovana povorka građana koji su na Dan pobede prodefilovali gradskim ulicama noseći fotografije članova njihovih porodica, učesnika rata.

Manifestacija pod nazivom “Besmrtni puk” se brzo proširila Rusijom, a njen prvobitni spontani karakter se počeo menjati od 2014. godine, kada su se za nju, nakon aneksije Krima, zainteresovale ruske vlasti koje su odlučile da od nje naprave državni projekat. Uz izdašna budžetska ulaganja “Besmrtni puk” se munjevito izdigao na globalni nivo – zaključno sa prošlom godinom manifestacijom je bilo obuhvaćeno preko 80 zemalja sveta u kojima žive veće ruske dijaspore, uključujući i Srbiju. Istovremeno, obeležavanje Dana pobede sve se više pretvaralo u svojevrsnu državnu feštu pod novokomponovanim sloganom “Možemo ponoviti!” i poprimalo karakter koji je bio potpuno nezamisliv u prethodnim decenijama i koji mnogi ocenjuju kao vašarski.

U tim priredbama uveliko se koristila predškolska, pa čak i još neprohodala deca, obučena u vojne uniforme i vožena u kolicima preoblikovanim u male tenkove i borbene avione, učešće u njima, radi masovnosti, postalo je skoro obavezno za državne nameštenike kojima su se pre početka manifestacija delile slike njima potpuno nepoznatih učesnika rata koje su na kraju obično završavale u najbližim kontejnerima za smeće, dok su parole najčešće sadržavale obećanje kroz “ponavljanje”: pretvoriti Zapad u radioaktivni pepeo. Takva “metamorfoza” je izazivala kod nekih podršku, kod drugih podsmeh, kod trećih ljutnju, ali njen smisao i cilj u okvirima nove državne politike postali su jasni tek sada.

Razliku između Dana pobede nekad i sad možda najbolje ilustruje incident koji se ovog 9. maja dogodio u gradu Koroljovu nedaleko od Moskve, gde je jedna od učesnica marša “Besmrtnog puka” fotografiji već davno preminulog veterana koju je nosila dodala natpis “Dedovi su govorili – samo da ne bude rata”, zbog čega je uhapšena i sada joj preti zatvorska kazna po nedavno usvojenom zakonu o krivičnoj odgovornosti za “diskreditaciju” ruskih oružanih snaga.

PRIZEMLJENJE “AVIONA SUDNJEG DANA”

Zbog značaja datuma 9. maja, pogotovu u trenutnim okolnostima, kada je “specijalna vojna operacija” u Ukrajini očigledno zapela, skoro svima se činilo da do tog dana ili baš na njega predsednik Putin mora pružiti nešto što možda neće ličiti na punu pobedu nad Ukrajinom, ali će biti priznato barem kao krupan uspeh na putu do konačnog cilja. Nakon što se ruska vojska morala povući iz područja oko Kijeva, a nije uspeo ni prodor prema Nikolajevu i Odesi, umesto prvobitne potpune “denacifikacije” i “demilitarizacije” Ukrajine (inače, ti termini su u međuvremenu skoro u potpunosti nestali iz rečnika ruskih zvaničnika) kao glavni ratni cilj je označeno “oslobađanje” celokupnih teritorija tzv. Donjecke i Luganske republike u njihovim administrativnim granicama (uključujući uspostavljanje potpune kontrole nad Marijupoljem).

Stoga, kako se Dan pobede približavao, a ruska vojska uza sve napore nije uspevala da ostvari ni taj cilj, javile su se zebnje da će Moskva radi ubrzanog slamanja ukrajinskog otpora možda primeniti taktičko nuklearno naoružanje. Najzad, poslednjih dana uoči 9. maja počele su se širiti prognoze da će ruski predsednik u tradicionalnom govoru pred vojni defile na Crvenom trgu objaviti “punokrvni” rat Ukrajini i proglasiti opštu mobilizaciju, mada su mnogi posmatrači odmah ukazali da tako nešto nije prihvatljivo za Putina, jer bi to za njega značilo otvoreno priznanje potpunog promašaja u proceni kako moći vlastitih oružanih snaga, tako i odbrambenog kapaciteta Ukrajine. Bez obzira na to, ubrzo su stigle vesti da je u barem šest regija Ruske federacije došlo do pokušaja paljenja vojnih odseka.

Ali, već na nekoliko dana pred proslavu pouzdano su se znale dve stvari: prvo, da joj neće prisustvovati niko od šefova stranih država, pa čak ni predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko, niti predsednici drugih država-saveznica iz Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (poređenja radi, 2005. godine paradi su prisustvovali tadašnji predsednici SAD, Francuske, Kine, Indije i mnogih drugih zemalja, kao i generalni sekretar UN); drugo, da količina vojne tehnike koja će učestvovati u defileu biti za trećinu manja od uobičajene (iz razloga što je svaka borbeno sposobna jedinica tehnike očigledno bila preko neophodna na sasvim drugom mestu), ali da će čuveni tenk “Armata”, koji još uvek nije stigao u trupe, po sedmi put proći Crvenim trgom.

Kao kompenzacija za manjak vojne tehnike bilo je najavljeno učešće u vazdušnom delu parade tzv. “Letelice sudnjeg dana” – specijalnog aviona Iljušin-86VzPU, namenjenog da služi kao komandno mesto šefa ruske države i vrhovnog komandanta u slučaju nuklearnog rata, kao i to da će drugi avioni proći iznad Crvenog trga formirajući slovo “Z”.

I tu je usledilo iznenađenje – praktično pred sam početak parade bilo je objavljeno da se njen vazdušni deo otkazuje zbog navodnih nepovoljnih vremenskih uslova i to ne samo u Moskvi, već i u nizu drugih gradova gde su vazdušne parade takođe trebalo da se održe i koji su geografski veoma udaljeni jedni od drugih. S obzirom na to da je vreme barem u Moskvi bilo sasvim lepo, čemu su svedoci bili kako svi prisutni, tako i bezbrojni televizijski gledaoci, usledila je lavina pretpostavki i verzija o pravim razlozima otkazivanja – od toga da je na “Letelici sudnjeg dana” toga jutra otkriven kvar koji je možda predstavljao posledicu krađe opreme koju je ona pretrpela decembra 2020. prilikom popravke u remontnom postrojenju u gradu Taganrogu, pa do toga kako se razlog krije u nečijem strahu da bi neko od pilota mogao da obruši svoj avion na tribinu sa šefom države i zvanicama. Ruski su se mediji pak koncentrisali na tome da je u Volgogradu (nekad Staljingrad) dva aviona privredne avijacije Antonov-2 na završetku parade nadletela trg Palih boraca, noseći na trupovima portrete Vladimira Putina i zasuvši prisutne lecima sa odštampanom Staljinovom izjavom od 9. maja 1945. godine o tome da je rat sa nacističkom Nemačkom završen pobedom.

GOVOR KOJI SU SVI ČEKALI

Govor predsednika Putina koji su svi očekivali sa tolikim nestrpljenjem nije sadržao objavu rata Ukrajini, niti proglašenje opšte mobilizacije, i u njemu, začudo, nijednom nije bio upotrebljen termin “specijalna vojna operacija”.

Posvetivši tek manji njegov deo pobedi u ratu protiv Hitlerove Nemačke i sovjetskim vojnicima koji su je izvojevali, Putin je, pored ostalog, pomenuo da je grupa američkih veterana nameravala da dođe na proslavu Dana pobede u Moskvu, ali je bila sprečena u tome, i izrazio zahvalnost američkim, engleskim i francuskim vojnicima, borcima Pokreta otpora, ali, začudo, i kineskim vojnicima i partizanima.

Veći deo govora je bio posvećen obrazlaganju neophodnosti ruskih koraka kojih ne bi bilo da Zapad na čelu sa SAD nije odbio ruski predlog za pružanje sveobuhvatnih bezbednosnih garancija (mada je taj predlog u stvari predstavljao ultimatum čiju je suštinu zamenik šefa ruske diplomatije Sergej Rjabkov izrazio početkom januara čuvenim rečima da “NATO treba da pokupi svoje prnje i da se gubi iza granica iz 1997. godine”).

Optuživši SAD da su nakon Hladnog rata pokušale da svima nametnu svoju isključivost, Putin je pomalo kontradiktorno istakao rusku isključivu samosvojnost, svrstavši u njene utemeljivače čak i kijevskog kneza Svjatoslava I Kijevskog iz 10. veka, čime je nadmašio Staljina koji je u svom čuvenom govoru 7. novembra 1941. godine na istom mestu dosegao samo do kneza Aleksandra Nevskog iz 13. veka.

Za razliku od izjave 24. februara, kada je insistirao na neophodnosti “denacifikacije” i “demilitarizacije” Ukrajine, sada je ruski predsednik susednu državu optužio za pripremanje direktnog napada na Rusiju, uključujući Krim, rekavši da je ta opasnost narastala svakim danom, te da je Rusija pružila preventivni otpor agresiji i da je to bila iznuđena, blagovremena i jedino ispravna odluka.

Nakon završetka parade, kojoj inače nije prisustvovao načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov (što teško da je slučajno s obzirom na dosadašnji tok rata), predsednik Putin je u društvu ministra odbrane Sergeja Šojgua i u pratnji mnogobrojnog obezbeđenja odšetao do Aleksandrove bašte oko Kremlja, gde je položio venac na grob Neznanog junaka, a zatim – na mermerne ploče gradova-heroja iz Velikog otadžbinskog rata, između ostalih – i Odese, koja je baš tog jutra doživela novi ruski raketni napad.

Ali to nije zasmetalo ruskom predsedniku da u svoju čestitku, koju je povodom Dana pobede uputio liderima i narodima bivših sovjetskih republika, uvrsti i narod Ukrajine, kome je, kao i drugima, poručio da je “danas zajednička dužnost da se spreči preporod nacizma koji je doneo toliko patnji ljudima različitih zemalja” i da je “neophodno čuvati i prenositi potomcima istinu o događanjima iz ratnih godina, duhovne vrednosti i tradicije bratskog prijateljstva”.

U osvojenim ukrajinskim gradovima i naseljima, pogotovu duž obale Azovskog mora, ruske snage su uz učešće dovedenih za tu priliku stanovnika Krima organizovali marševe već pomenutog “Besmrtnog puka” uz simbole “specijalne vojne operacije”. To se dogodilo i u skoro potpuno porušenom Marijupolju, gde se, po rečima jednog očevica, sve svelo na razvlačenje “trake Sv. Đorđa” (simbola ruske ratničke slave) od 300 metara, dok su ostale akcije, uključujući planirani marš ukrajinskih zarobljenika, morale da budu otkazane zbog borbi u krugu ogromnog metalurškog kombinata “Azovstal”.

Dan pobede je obeležen i na većinom delu Ukrajine, gde još ima živih veterana rata, od kojih neki su ostali bez domova, srušenih u ruskim napadima i bombardovanjima.

Obraćajući se njima i svim ukrajinskim građanima, a posredno odgovarajući i Vladimiru Putinu, predsednik Zelenski je rekao: “U ratu je izginulo više od osam miliona Ukrajinaca, svaki peti se nije vratio kući… Mi ne pričamo ‘možemo da ponovimo’, jer ponoviti 2194 dana rata može da poželi samo sulud čovek. Takav čovek je osuđen na propast… Uskoro će Ukrajina imati dva Dana pobede, a neko će ostati bez ijednog.”