Kraj tragedije Marijupolja je na pomolu. Ostatak ostataka ukrajinske oružane sile sateran u hale Azovstala odavno ne može učiniti ništa osim da se žrtvuje zarad simbolike. Raniji stav branilaca de će se boriti do poslednjeg u srušenim pogonima, promenjen je udarom avijacije i artiljerije, te usled nedostatka municije i namirnica. Ukrajinsko vrhovno komandovanje odobrilo je postepenu predaju – prvo su 16. maja izvučeni teški ranjenici a zatim je 17. maja, 83. dana rata, Marijupolj stavljen u potpunosti pod kontrolu ruskih snaga.

Pokazalo se da se za razliku od tvrdnji ruske strane da se u Azovstalu nalazi preko 2000 boraca u dobro uređenim podzemnim skloništima tamo u stvari našlo nešto više od desetine tog broja i da nema tih fortifikacija, navodno pripremljenih za dug rat. U poslednjem talasu iz fabrike je izašlo 265 vojnika od kojih je petina ranjenika.

Ukrajinska propaganda i njihovi saveznici potrudili su se da se prikrije stvarni tok događaja i širom sveta mediji su izveštavali o izlasku ili evakuaciji ukrajinskih snaga, koriste se razni eufemizmi, ali izbegava se jasno određenje stvarnosti – predaja. Rusi su prihvatili da garantuju život Azovcima, ali istovremeno je Generalno tužilaštvo Rusije zatražilo da se ta jedinica proglasi za terorističku organizaciju.

TEŠKI GUBICI I OSVAJANJE NJUJORKA

Na glavnom frontu na severoistoku Donbasa borbe su žestoke. Ruska vojska je za zauzimanje dve aglomeracije odredila dve grupacije snaga procenjene na oko dvadeset bataljonskih taktičkih grupa u svakoj. Jedna od Izjuma ide ka Slavjansku-Kramatorsku, a druga od Limana prema jugoistoku pokušava da odseče Severodonjeck-Lisičansk. Pokušaj ruske vojske da prodre preko reke Severski Donjeck na jug prema Lisičansku u prvoj sedmici maja nije se dobro završio: na snimcima se vide desetina tenkova, borbenih vozila pešadije i inžinjerijske tehnike uništenih ili ostavljenih na mestima prelaza reke.

Ruska nastojanja da se reka pređe po svaku cenu plaćena su visokom cenom – gubitkom sredstava ratne tehnike jedne bataljonske taktičke grupe. Tenkovi su potonuli, borbena vozila pešadije su uništena i sve su to zabeležile kamere sa ukrajinskih dronova. Izvesno je da ključnu ulogu u tim borbama, kao i gotovo uvek do sada u ratu na istoku, ima artiljerija. Rusi su pokušali u prvih desetak dana maja na više mesta nasilan prelazak reke: prebacili su poneku četu, ali artiljerija je poklopila prelaze i potopila pontone. Posebno žestoko je bilo na prelazu kod Belogorovke gde je most postavljen 7/8. maja. Teško je oštećen u dnevnim borbama, za Dan pobede ruska vojska je obnovila prelaz, ali su artiljerijski projektili razorili pontone. Prema ukrajinskim izvorima, po mostu je tukla i njihova avijacija.

Na ostalim delovima Donbasa ruske snage nastavile su da potiskuju protivnika i zauzele su mesto koje nije toliko važno koliko dobro zvuči njegovo ime – Njujork, selo u području Bahmuta. Mesto su osnovali pripadnici sekte menonita u 18. veku, ali su proterani odlukom sovjetskih vlasti 1931. Ime Njujork je zadržano sve do 1951, kada je u atmosferi Hladnog rata odlučeno da nije prihvatljivo i preimenovano je u Novgorodskoe. Sedamdeset godina kasnije vraćen je stari istorijski naziv, i sada Rusima dobro zvuči da se pohvale osvajanjem Njujorka.

SRCE ZMIJSKOG OSTRVA

Ukrajinski piloti imali su u borbama za Zmijsko ostrvo važan zadatak da prvo izbace iz stroja rusku protivvazdušnu odbranu (PVO) i zatim slome branioce. Prvi deo posla obavili su dronovi Bajraktar TB2 i očistili odbranu pre naleta lovaca Suhoj 27 koji su korišćeni za vatrenu podršku sa avionskim bombama. Završni udar zadale su ukrajinske prepadne jedinice i u konfuznoj situaciji nije se znalo ko šta drži. Dokaz za to je infracrveni snimak Mi-8 nastao iz drona na kojem se vidi iskrcavanje desanta, razmeštanje strelaca u odbrambenu liniju po proceduri za zaštitu, iskrcavanje tereta i zatim blesak svetla nastao od direktnog pogotka avionske bombe. Od letelice je ostala crna mrlja na kamenom ostrvu.

Rusi su prvo tvrdili da se radi o ukrajinskom Mi-8, ali kasnije je potvrđeno da jeste bio ruski. Taktika koja je viđena pretpostavljamo da je posledica procene da su na ostrvu ukrajinski vojnici. Kako bilo, pokušaj zauzimanja ostrva je odbačen uz gubitke na ukrajinskoj strani, a i po dubini ruska avijacija se potrudila da preseče pripreme većeg vazdušnog desanta. Za 9. maj Ukrajinci se nisu mogli pohvaliti da su zauzeli kamenito ostrvo površine nekih 17 hektara. Za njih je to bila važna propagandna akcija jer su želeli da pokvare proslavu praznika, ali to će do daljnjeg ostati istureni ruski položaj na samo 35 km od delte Dunava. Status tog ostrva je predmet tenzija između Rumunije i Ukrajine, koja je morala da ukloni osmatrački radarski sistem i ostavi samo graničnu jedinicu. Rusi su prvog dana rata 22. marta zauzeli ostrvo i od tada čvrsto drže tu veliku stenu. Ipak, zbog njene izloženosti nisu u prilici da je iskoriste u punoj meri i da na njoj postave radare na položaju izuzetno pogodnom za pogled po dubini prema rumunskom vazdušnom prostoru i ukrajinskim aerodromima na jugu.

Ruski obaveštajno-izviđački rad je limitiran na dubinu fronta jer ne poseduju potrebnu tehniku, posebno dronove većeg dometa. Satelitsko izviđanje ima velike limite kada treba prikupiti informacije o manevru ukrajinskih jedinica. Pod ruskim nadzorom su uglavnom stacionarni objekti velikih gabarita. Problem je kako uništiti terete naoružanja koji dolaze iz članica NATO-a. Tehnika se iskrcava kod Konstance u Rumuniji. Vrlo važna lokacija za prijem pomoći je aerodrom Ržežov Jasionika u jugoistočnoj Poljskoj na nekih 80 km od ukrajinske granice. Mesto gde sleću avioni sa naoružanjem lako se može identifikovati pomoću portala flightradar24, ali osim da prebrojavaju letove, Rusi ne mogu ništa da učine jer bi zaratili sa celokupnim NATO-om. Zato je ostvariv pristup uništavanje tereta kada uđu u Ukrajinu, ali to je zahtevan obaveštajni zadatak. Treba saznati kada, čime i gde dolazi teret. Rusi su identifikovali neka mesta gde se vodi obuka ukrajinskih posluga za novo naoružanje i stavili su koordinate tih zgrada u glave za vođenje krstarećih raketa. I na satelitskim snimcima vide se srušene zgrade. U prvo vreme to su bili objekti u kasarnama, a sada je obuka diversifikovana u hotele i raznu civilnu infrastrukturu.

PRAŽNJENJE SKLADIŠTA

Četrdesetak zemalja je na listi onih koje su poslale razna sredstva Ukrajinskoj vojsci. Neke šalju i složene borbene sisteme, neke pancirne prsluke, ali nezavisno od tereta postignuta je solidarnost onih koji Rusiju vide kao protivnika. Taj motiv je jači od prepoznavanja Ukrajine kao prijatelja. Za zvanične objave kažu da je to pomoć saveznici u borbi protiv agresije.

U pogledu naoružavanja Ukrajine, stav Nemačke se dramatično promenio. Raniji konzervativni pristup Berlina u odnosima prema ruskom pitanju podrazumevao je, najblaže rečeno, nedostatak razumevanja i volje da se podrži Ukrajina. U vreme kada su Britanci i SAD na rusku koncentraciju snaga tokom prošle zime reagovali slanjem raketa, iz Nemačke su posle mnogo pritisaka poslali nešto šlemova. Početak invazije u trenutku je promenio nemački stav i sada aktivno pakuju terete sa sredstvima ratne tehnike na vozove koji putuju na istok.

Američka pomoć raste i raste. Od prvog paketa odobrenog na početku rata koji je vredeo 3,8 milijardi dolara, sada se već došlo do 33 milijarde dolara. Na listi je sve što se našlo u skladištima. Ukrajincima su najkorisnije rakete i, prema Pentagonu, do sada je već otišlo u rat ili se priprema za prevoz 5500 protivtenkovskih raketa Džavelin, 14.000 “ostalih” protivtenkovskih sredstava, 1400 protivavionskih raketa Stinger, 700 dronova Svičblejd… Za svako od tih sredstava naglašeno je da je broj “preko” navedenog. Ukrajinska artiljerija je pojačana za odobrenih 90 haubica M-777 sa preko 200.000 projektila.

TENKOVSKE MUKE

Nije sva tehnika iz pomoći od velike koristi. Neke od zemalja NATO-a trude se da podrže saveznika na istoku, ali tako što se oslobađaju tereta starog naoružanja. Poljaci su dali oko 230 tenkova T-72M1, ali prethodno su demontirali termovizijske uređaje sa kamerama 3. generacije, radio-uređaje i GPS. Tenkovi iz Poljske kao i M-84 koje su obećali Slovenci su bez aktivne zaštite kakvu ima svaki od ukrajinskih tenkova. Zato su šanse za preživljavanje na bojištu posada doniranih tenkova limitirane ako Ukrajinci sami ne preduzmu nešto na pojačanju zaštite. Na nekima od tenkova T-72M1 već su viđene kutije sa tzv. eksplozivno-reaktivnim oklopom (ERO). To su metalne ploče između kojih je eksploziv i one smanjuju efekat kumulativnog mlaza protivtenkovskog projektila. Takođe, mogu da umanje kinetičku energiju potkalibarnog projektila. Karakteristične ploče nalaze se na tenkovima obeju strana u ratu i nisu potpuna i pouzdana zaštita, ali pomažu da se poveća šansa za preživljavanje tenka. Sovjetima je ERO standardna zaštita od osamdesetih godina, ali ne i kod Poljaka i kod korisnika M-84 na prostoru bivše Jugoslavije.

Doduše, svaki tenk može da se uništi ako se nađe u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. U svetskoj stručnoj javnosti pridaje se veliki značaj uništenju prvog ruskog tenka T-90M koji je poznat po imenu projekta, Proriv. Prvi primerci tog 48 tona teškog tenka prisutni su u jedinicama od proleća 2020. Puna serijska proizvodnja počela je prošle godine i do sada se pretpostavlja da su preoružana najmanje dva bataljona. Rusi su poslali najmanje dve čete sa nekih 20 komada u borbe u širem rejonu Harkova. Prema ukrajinskim tvrdnjama, prvi je bio žrtva pogodaka protivoklopnog raketnog sistema Karl Gustaf koji je primljen iz kanadske donacije.