Dok papa Franja šalje poruke mira i naglašava potrebu za dijalogom, ovdašnja javnost iščekuje odgovor Vatikana o kanonizaciji blaženog Stepinca i, kroz to, jasan stav o Jasenovcu i drugim logorima za vreme NDH. Nedavno je stigla i vest da je osnovana komisija za dijalog sa Rimokatoličkom crkvom koja treba da se bavi kardinalom Stepincem. Rimokatolička crkva u Hrvatskoj protumačila je to dobrim delom kao napad SPC-a na njena unutrašnja pitanja. Ovaj gest je svakako izraz veoma dobre volje Vatikana, a valjalo bi kada bi to doprinelo iskrenom dijalogu između SPC-a i Katoličke crkve u Hrvatskoj. Međutim, jednako je važno nanovo naglašavati da se celokupni ekumenski odnosi ne smeju svesti na dva mučna pitanja.

O tome kako je protekla papina poseta Sarajevu, i dani pre nje, koji su njegovi najveći utisci s obzirom na to da je bio prisutan u Sarajevu, o autentičnom dijalogu i njegovim kočnicama razgovaramo sa nadbiskupom Stanislavom Hočevarom.

STANISLAV HOČEVAR: Želim priznati da sam čitavo vreme pripreme za papin dolazak u Sarajevo, kao i sam dan njegovog boravka u Sarajevu, namerno ispratio sa velikom racionalnošću. Iako sam po prirodi više intuitivne i emotivne usmerenosti, želeo sam – poznavajući kompleksnost same zemlje i regiona, kao i opasnost velike emotivnosti povodom papinih poseta – da ostanem kritično hladan. U tom stavu me je još jače podržalo slušanje TV emisije uoči samog događaja. Predstavnici medija, Crkve i verskih zajednica, kao i mislilaca, komentarisali su u otvorenom studiju predstojeću posetu. I to sa puno "teških" reči: "katastrofa", "izdaja", "laž" i slično. Ali i sa tipičnim stavom ljudi našeg regiona: kako smo upravo "mi" žrtve; kako su za sve "krivi" oni sa druge strane; kako "nas" ostali ne razumeju i "ne pomažu".

Neko od njih je izneo veliku mudrost tvrdeći kako situacija u BiH nije samo i isključivo "plod" spoljašnjih centara moći, već pre svega plod unutrašnjih odnosa "konstitutivnih" naroda ili zajednica u BiH.

Za mene je bilo "najlepše" tokom čitavog dana papine posete upravo to, da se sveti otac nije koristio "velikim rečima". Autentično je svedočio svoje veliko životno iskustvo. Stalno sam posmatrao njegove oči, njegovo lice, njegov "lični" – ali vidljivi – odnos prema svemu što se događalo oko njega: nije uživao u aplauzima niti u poklicima "živeo papa", "papa Franjo mi te volimo", već su njegove oči i čitavo biće zračili, kada je govorio o "miru", "dijalogu", "praštanju", "životu"; naglašavajući jasno da smo svi "deca jednoga Oca"; kada je pozivao da budemo ne "miro-propovednici" već "mirotvorci". Nije nam tumačio nekakvu "teoriju" ili "ideologiju", već svojim životom svedočio za bogatstvo života.

Atmosfera je bila sjajna, jer smo osetili da je blizak nama, da je naš, da je došao u Sarajevo jer veruje u vaskrsenje i zato može da donosi u "prošlost" budućnost; da "rane" preobraža u dragocene bisere pravoga bogatstva; "gorčinu" u lek; konfliktualnost u komplementarnost. Dok su ljudi sa televizije uoči događaja uglavnom hodali samo jednosmernim putem, papa je dao svima do znanja da katolici moraju voleti pravoslavne i muslimane, jer će inače izgubiti svoj identitet, ali isto tako da će pravoslavna ili islamska braća uništiti svoje dostojanstvo ako neće normalno prihvatiti katolike i sa njima saživeti.

Papina Prisutnost je bila "Isaijevski" velika: slao nam je neagresivnu kišu mudrosti, koja će ovu zemlju natopiti poput Božje Reči i neće se vratiti svom izvoru dok ovaj naš region ne natopi da proklija novom nadom.

"VREME": Na koji način obe crkve, a i javnost, mogu da približe svojim vernicima i uopšte društvu značaj autentičnog dijaloga i određenih aspekata ekumenizma koji se ne tiču samo problema iz prošlosti? Zašto se samo fokusiramo na loše stvari?

U početku 3. milenijuma među nama se mnogo toga dešavalo i to velikog i značajnog, pa tako i u poslednjoj godini. Ali u društvu se nije stvarala "atmosfera" pogodna za "rast". Recimo samo: u Srbiji o prevažnoj knjizi Iv Kongara Devet vekova kasnije nije bilo nikakvog odjeka; o simpozijumu na istu temu sa deset dobrih predavača – nikakve reči; o odlasku relativno velikog broja vernika iz Srbije u Sarajevo (pa i pravoslavnih) se ćutalo; iz važnih susreta predstavnika Sv. Stolice sa SPC-om i predstavnicima države, izvukle su se samo dve reči kao pojma problema "Jasenovac" i "Stepinac".

Drago mi je da su mi pristupila mnoga pravoslavna braća i uzbuđeno preda mnom protestovala zbog takvog postupanja sredstava socijalne komunikacije. Kao da neko "režira" situaciju. Zato se sa ovdašnje, naše, strane pišu pisma, koja nagoveštavaju smrt tzv. unijaćenja, a sa strane naših suseda stvara se "mit o izdaji".

Ali sve to je nedostatak integralne informacije i integralne refleksije. Umesto da bi jedna i druga strana otkrile da je u liku kardinala Stepinca nastupio kairos (vreme) za spasenjski dijalog, a "Jasenovac" postaje izvanredna prilika za dar pomirenja, sile retrogradnosti nas žele ponovo getoizirati, tj. bukvalno dia-bolizirati.

Hrišćani Istoka i Zapada u ovom momentu ne smeju da ćute. Ako sada dobrovoljno ćutimo, ponovo stvaramo "Devedesete godine"! Božija promisao nam stavlja na raspolaganje upravo ove konkretne krstove, da bi jedni druge spašavali! Moram priznati da sam čitavu noć proveo u tuzi kada mi je ugledan profesor teologije poprilično besno rekao: "To pitanje je pitanje isključivo naše Crkve!" Dragi profesore, da li postoje dve Crkve ili jedna Crkva, ali podeljena?

Dakle, papina poseta Sarajevu ne sme da bude završena. Ako tek sada nećemo da razgovaramo; ako tek sada Istok ne traži Zapad, a Zapad Istok, abortirali smo blagodat papine prisutnosti u "evropskom Jerusalimu". Onda moramo postaviti još jedan "zid plača".

Posle papine posete Sarajevu, imate li kakvih očekivanja, novih naznaka za Beograd ili je ostalo na ranijoj situaciji?

To pitanje ja postavljam vama. Dragi svi komunikatori, šta ćete učiniti da ova "kiša mudrosti" iz Sarajeva ne bi prestala da pada? Da se reflektori ne bi pogasili i da narod ne bi prestao da hodočasti? Bez Vas ćemo ponovo svoje prste usmeravati u "komšije" i širiti duh viktimizma. Ali u tom slučaju će ponovo nadoći takve ili drugačije poplave i prekriti naše "granice" koje neki ustrajno postavljaju, hvaleći se ujedno "Evropskom misijom".