Opet na televiziji gledamo kako negde neko nekoga pljačka, tera iz domova, siluje i ubija. Desetine hiljada ljudi beži da bi spasli goli životi, a kraj drumova niz koje se slivaju kolone novih izbeglica, beskućnika, potencijalnih osvetnika, gomilaju se leševi koje nema ko da skloni.

UNHCR govori o oko 100.000 izbeglica, mediji barataju brojem od 171 mrtvog, mada se spekuliše da je žrtava mnogo više, CNN izveštava o masovnim grobnicama. U prvom trenutku neko ko se baš ne bavi tim delom sveta ne zna tačno gde je Kirgistan, to jest Kirgizija, o kome je ovog puta reč, šta su uzroci, ko su dželati, ko žrtve, ko nemi posmatrači.

Prvi pogled na mapu potvrđuje da je reč o bolesnom jugu raspalog Sovjetskog Saveza. Prošle godine kada je izbio rat u Gruziji, zapadni mediji su užurbano utvrđivali ko je ko i šta je šta na Kavkazu, videlo se da nije dovoljno da se samo napola zna kakva je to zemlja Gruzija, ako se ne zna o čemu se radi u južnoj i severnoj Osetiji ili kada je i kako Staljin svojoj rodnoj Gruziji poklonio Abhaziju. Proveravanjem gde se zaboga nalaze ova najnovija stratišta, nailazi se na Kirgistan, Uzbekistan, Tadžikistan, Turkmenistan, Kazahstan… Taj završetak –stan već govori nešto o davno prošlom zajedništvu, dolazi iz persijskog, a znači država. Kao i Avganistan, zemlja koju smo i te kako upoznali preko medija, jer su prvo Rusi u njoj polomili zube, a sad su Amerikanci sa sve saveznicima na najboljem putu da dožive poraz kao u Vijetnamu.

MASAKR BEZ VIDLJIVOG RAZLOGA: Agencije poslednjih dana javljaju da na jugozapadu Kirgistana proganjaju i ubijaju Uzbeke, koji masovno beže ka svojoj matici zemlji, ka susednom Uzbekistanu. Britanski "Gardijan" piše, da naoružani ljudi nose parole "Ako vidim Uzbeka, ustreliću ga". Uzbekistan je zvanično otvorio granice samo za žene i decu. "Prosto više nemamo kapacitete", javljaju zvaničnici i traže humanitarnu pomoć. Ilegalni prelasci svakako ne mogu da se spreče.

Kirgizi kažu da su Uzbeci počeli. Nema pouzdanih podataka kako je i zašto došlo do najnovijeg masakra u ovoj siromašnoj zemlji, u kojoj pomalo tajanstveno, ali u nekoj vrsti neospornog dosluha, zainteresovane velesile Rusija i Sjedinjene Američke Države održavaju svoje vojne baze. Za razliku od Kirgistana, susedni Uzbekistan je uspešno sproveo zatvaranje svih stranih vojnih baza na svojoj teritoriji.

Zasada se užas ograničava na jednu od šest kirgijskih oblasti, Oš sa glavnim gradom Ošom. U oblasti Oš živi mnogobrojna uzbečka manjina. Neki tvrde da su Uzbeci tu većina. Predstavnici uzbečke manjine u Kirgistanu optužuju da se radi o velikom etničkom čišćenju. Na vrhu jezika lebdi zvanično još neizgovorena reč genocid.

Naivno je pomisliti da će Uzbekistan mirno gledati šta se događa sa zemljacima u susedstvu, može se čuti da se na brzinu grade veliki kampovi za izbeglice. Ima, naravno, Kirgiza i u Uzbekistanu, sve je ovde pomešano.

Ako bi došlo do sukoba između Uzbekistana i Kirgistana – što nije isključeno, mada nije baš verovatno, jer će i Rusija i SAD pokušati da spreče preterano nasilje, ali još ne znaju kako, vlade u glavnim gradovima, Biškentu i Taškentu, na koje bi mogli da utiču, očigledno nemaju kontrolu ili se prave da je nemaju – radiće se o nejednakim protivnicima. Uzbekistan je na površini od 447.400 kvadratnih kilometara, Kirgistan je upola manji na 199.900 kvadratnih kilometara. Uzbekistan ima 27.727.453 stanovnika, Kirgistan samo 5.260.000. (Poređenja radi, Srbija se prostire na 88.361 km² i ima oko 7,5 miliona stanovnika.)

Zajedničko je i Uzbekistanu i Kirgistanu (i ostalim zemljama regiona, koje su napred pomenute) da su sa svojom sadašnjom teritorijom i nazivom veoma mlade zemlje. Kirgistan je postao nezavisan 31. avgusta, Uzbekistan 1. septembra 1991. godine, i to ne nekom svojom narodnooslobodilačkom borbom, nego gotovo nevoljno, raspadom Sovjetskog Saveza, koji im je pre devedesetak godina dao određenu samostalnost, jer su od sredine 19. veka deo carske Rusije. U obe mlade države većinski narod je samo relativno većinski, a u njima živi do osamdeset naroda i drugih etničkih grupacija.

MINI SUKNJE I ISLAM: Kirgizi se kao narod pominju od 6. veka, ali tada su bili pod snažnim uticajem ili neposrednom vlašću prvo Persije, zatim Kine, šest stotina godina kasnije Kineze zamenjuju Mongoli Džingis-kana, koji je porobio i veliku Kinu. Uzbekistan geografski leži na nešto povoljnijem delu takozvanog "puta svile" kojim je Evropa bila povezana sa Kinom, kojim nisu putovali samo svila i začini, nego takođe i religije, kulture, naučna saznanja, lekovi… Nije to bila divljina, nego spoj između dve najveće kulture čovečanstva u jednom važnom periodu.

U Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana, a blizu granice sa Kirgistanom, mogu se videti devojke u tunikama od svile klasičnog dezena, nekada su se kao deo folklornog odevanja nosile iznad šalvara, a sad kao mini haljine u duhu zapadne mode. Islam ovde živi u jednoj od svojih najumerenijih varijanti. Kustoskinja muzeja na pitanje kako tretira svoju neverovatno lepu, crnu bujnu kosu reče da je prvo za pola sata namaže svežim jogurtom, a zatim ispira skupim šamponom iz Francuske. Dokaz kombinacije drevnog i modernog? Samarkand sa svojim fantastičnim džamijama i medresama preko dana na preko četrdeset stepeni je prazan. "Nešto je hladnije ovo leto", reče neko zabrinuto, "neće prijati pamuku!" Ali posle deset uveče se razleže lavež pasa, tek sada, kad više nije tako vrelo, kućni ljubimci se puštaju iz domova sa debelim zidovima, klimatizacijom ili bar ventilatorima. U svim tim zemljama sa egzotičnim prizvukom, Kirgiziji, Uzbekistanu, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Kazahstanu i te kako su primetni i uticaji zapadne kulture.

ISPREPLETENE GRANICE: Kao i u slučaju bivše Jugoslavije, na početku sukoba u Kirgistanu postavlja se pitanje šta je prouzrokovalo krvoproliće? Trenutne granice su do te mere isprepletene da se na nekoliko mesta područje jedne zemlje nalazi takoreći u raljama druge – baš tako je i trenutno u oblasti Kirgistana u kojoj ratuju Kirgizi i Uzbeci – da je na prvi pogled neshvatljivo ko je uopšte mogao tako da ih povuče. Tačno se, međutim, zna kada: dvadesetih godina, za vreme Staljinove vladavine, u isto vreme kada su napamet povučene i granice na Kavkazu.

Uzrok oružanog sukoba u centralnoj Aziji, za koji još ne znamo u šta će se razviti, gotovo da je nemoguće i naslutiti. Kao da ga nema. Pre stotinak godina narodi ovih krajeva zajednički su ustali protiv carske Rusije. Kirgiska inteligencija je svoj prvi kongres, na kome je osnovana prva moderna, takozvana Alaš partija, održala u glavnom gradu Uzbekistana Taškentu. Zanimljivo je da se radilo o "modernim muslimanima". Vera ovde ne razdvaja narode, svi su oni većinski sunitski muslimani, nikako tvrdokorni vernici, nema govora o fundamentalizmu. To je drugačije nego na Kavkazu, gde su Gruzini pravoslavni hrišćani, Jermeni imaju svoju sopstvenu starohrišćansku religiju, stanovništvo Azerbejdžana, Čečenije i nekih drugih zemalja tog regiona je muslimansko…

Mržnja između Kirgiza i Uzbeka, Kirgiza i Tadžika, svih ovih malih naroda jednih prema drugima gotovo da je neshvatljiva. Još uvek nema podataka da neko spolja podgrejava bune. Valja, međutim, uzeti u obzir blizinu Avganistana, blizinu Tibeta, te neuralgične tačke Kine, blizinu Irana i pretnje koje postoje ili se priviđaju zbog njegovih projektovanih atomskih projektila. Ko zna ko se danas sve kreće stazama preko tih planina visokih i preko 7000 metara, klisurama reka koje su se duboko urezale u kamenito tle.

NEGDAŠNJI RAJ NA ZEMLJI: Kris Vifir, "šef strateg" ruske investicione banke "Utalsib", analizira novu situaciju: "Nestabilnost Kirgizije lako može da bude upaljač konflikta koji već dugo tinja, proteže se duž etničkih granica, pada pod uticaj militantnih islamista iz Ferganske doline, a tiče se najvažnijeg potencijala celog regiona – vode!" Kojim pravcem se kreću ili će se kretati talibani, to ne zna niko.

Ferganska dolina, najplodniji deo centralne Azije, dugačka je 300, široka 110 kilometara. Aleksandar Veliki bio je ponosan kada ju je osvojio, smatrao je da time pod svojim nogama ima širinu Azije uključujući Kinu i Indiju. Danas se proteže kroz Uzbekistan, Kirgiziju i Tadžikistan, plodna je zahvaljujući reci Sirdarja. Sirdarja i njena bliznakinja, reka Amudarja, dve su od klasične četiri "rajske reke". Ovde je, kažu, nekada bio raj na zemlji.

Među više desetina naroda koji ovde žive – ukupno oko deset miliona – većinski su Uzbeci, Kirgizi, Tadžiki i Tatari. Komentator nemačkog političkog magazina "Špigl" kaže: "Nekad je to bila deonica puta svile, ali sovjetski diktator Staljin je taj region jednim potezom pera raspolutio na centralnoazijske republike Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgistan. Otada brojne uzbečke enklave žive u Kirgistanu i, obrnuto, kirgiski predeli se nalaze u Uzbekistanu."

Ne može da se isključi da u Kremlju danas zadovoljno trljaju ruke. Ovoga puta niko Ruse ne sumnjiči da su podstrekači sukoba, naprotiv, čini se da svi njih mole da zaboga nešto učine, smire duhove, pošalju vojsku da urazumi nacionalne paravojske i zaustavi krvoproliće. Po tome ništa ne liči na Kavkaz pre godinu dana, gde su se interesi Moskve i Vašingtona opasno sukobljavali. Za Vašington je najvažnije da se ne ugrozi vazdušni put snadbevanja NATO trupa u Avganistanu. Medvedev za sada odbija svaku mogućnost da se Rusija "umeša u tuđe unutrašnje poslove". Brzina kojom je u rusku bazu na zasada mirnom severu Kirgistana stigao bataljon ruskih padobranaca pokazuje, međutim, da istim tempom, ako baš zatreba, može da stigne i puk, brigada, divizija. Ruski reporteri sa lica mesta iz grada Džalalabada već javljaju da su im dovikivali: "Samo vi da se niste umešali, ovo je naš rat!"

SVE MOGUĆNOSTI OSTAJU OTVORENE: Medvedev ipak pokazuje sve veću zabrinutost: "Trenutna situacija u Kirgistanu je nepodnošljiva, ljudi ginu, još uvek teče krv, masivno nasilje se obrazlaže etničkom pripadnošću…" Bivši šef ruske Unutrašnje tajne službe FSB Nikola Patrušev kaže još otvorenije: "Korišćenje svih sredstava koja stoje na raspolaganju nije isključeno."

Osamdeset ili čak stotinu naroda i jezika u tih pet, šest zemalja stisnutih pod ledenim vrhuncima planinskih vrhova, na kojima sred večnog leda još luta i poneki snežni leopard, sporazumeti se mogu samo jezikom, koji svi oni govore manje ili više tečno – ruskim, baš kao što se u Indiji još uvek govori engleski, jezik bivših, omrznutih gospodara. Vladimir Putin je već jednom uzdahnuo da je raspad SSSR najveća politička tragedija 20. veka. Novi razvoj na negdašnjem "putu svile" pruža mu nove argumente da to ponovi.

SUMNJIVI BAKIJEV: Nemiri u Kirgistanu počeli su 7. aprila, ali tada se činilo da je to sukob između demokratske opozicije i predsednika republike, Kumalbeka Bakijeva, koji je vladao na diktatorski način uprkos na sve strane hvaljenom, po zapadnom uzoru sačinjenom Ustavu. Posle krvavog razvoja situacije Bakijev je pobegao na jug zemlje, vlast je preuzela bivša ministarka inostranih poslova Roza Otumbajeva, koja sad vapi da joj Rusija pomogne.

Danas poneko tvrdi da je Bakijev zavadio etničke grupe na jugu zemlje. On demantuje. Malo je verovatno da bi bivši predsednik u tome uspeo, čak i da je hteo, njegova osnovna ideja bila je kako da spase živu glavu.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija čini najbolje što ume: brine se, poziva na mir, a generalni sekretar Ban Ki Mun šalje specijalnog izaslanika.

Poslednje vesti, pre nego što će ovaj tekst otići u štampu, govore da se situacija u gradu Ošu i njegovoj okolini smiruje, jer su "snage reda" dobile dozvolu "da pucaju na demonstrante". Koje demonstrante, kirgiske ili uzbečke? Tu valjda više i nema Uzbeka koji bi se mogli ubiti ili oterati. U utorak se od aerodroma do centra grada još nije moglo proći bezbedno, osim u pratnji oklopnih kola. Još uvek nema uverljivih izveštaja o tome šta je bio uzrok masovnog ubijanja i egzodusa. Možda ih nikada neće ni biti. Niti nagoveštaja gde će i kada doći do sledećeg masakra.