Izvršni direktor najveće američke banke za imovinu JP Morgan Čejs Džejmi Dajmon upozorio je prošle nedelje investitore da se pripreme za ekonomski “uragan” zbog rata u Ukrajini i zbog toga što američki Fed, u nastojanju da suzbije visoku inflaciju, počinje da povećava kamate i smanjuje svoj bilans za otprilike 9 biliona dolara.

“Taj uragan ide pravo na nas. Samo ne znamo da li će biti neki mali ili super oluja Sendi”, ponovio je nedelju dana pošto je američka ministarka finansija Dženet Jelen rekla za CNN da je pogrešila prošle godine u oceni kako će na američku ekonomiju uticati rastuća inflacija, veliki šokovi zbog povećane cene energije i hrane i uskih grla u snabdevanju.

I “Vašington post” je 19. maja pisao da nalet pesimizma pogađa finansijska tržišta.

“Rizici od recesije su visoki — neprijatno visoki — i rastu”, rekao je glavni ekonomista u agenciji Mudis analitiks Mark Zandi. Na “veoma, veoma visok rizik od recesije” upozorava i bivši izvršni direktor Goldman Saksa Lojd Blankfejn. Bivši predsednik Feda Ben Bernanke najavljuje moguću stagflaciju.

Liberalni “Ekonomist” je pak 4. juna prognozirao da će američka recesija – dvanaesta od 1945. – biti osrednja, ali haotična: “Mnogi posmatrači ukazuju na sličnosti između današnjih teškoća i ranih 1980-ih, kada je Fed Pola Vokera srušio inflaciju. Drugo, poskupljenje nafte i hrane podseća na energetsku krizu 1970-ih i na njen odjek. Treće, kolaps tehnoloških zaliha podseća na dotcom krizu u 2000. Ali, ove paralele imaju ozbiljne mane. Inflacija nije ni izbliza tako ukorenjena kao na početku ere Pola Vokera. Privredni rast je daleko manje energetski intenzivan nego 1970-ih”, procenjuje “Ekonomist”.

Cinik bi mogao zaključiti da se američko javno mnjenje uzburkano ratnim raspoloženjem, uvređenim ponosom, partijskim omrazama i ljutnjom zbog poskupljenja benzina, koleba oko toga koga treba prvo prebiti zbog te krize – Putina ili Bajdena. O zdravstvenom i mentalnom stanju obojice naširoko se piše, kao da se u pomoć poziva i viša sila koja rešava sve. Putin, “naredbodavac denacifikacije Ukrajine” kome crtaju Hitlerove brkove, svakako, gore stoji, mada ni matorom Bajdenu ne cvetaju ruže. U istraživanju Centra za istraživanje javnih odnosa NORC sa Univerziteta u Čikagu od 22. maja, registruje se da samo 21 odsto Amerikanaca ima veliko poverenje u njegovu sposobnost da se izbori sa situacijom u Ukrajini. Oko 9 od 10 demokrata ima u njega barem izvesno poverenje, a samo jedan od četiri republikanca.

Više Amerikanaca ne odobrava (54 odsto) nego što odobrava (45 odsto) ponašanje predsednika Bajdena u odnosima SAD sa Rusijom. Amerikanci i dalje podržavaju sankcije Rusiji, humanitarnu pomoć i pomoć u oružju Ukrajini, ali postaju uzdržaniji u odgovorima na pitanje da li bi podržali efikasne sankcije po cenu ličnih ekonomskih lišavanja.

TIHA EROZIJA RATNOG RASPOLOŽENJA

“Ratovi u inostranstvu imaju tendenciju da budu najpopularniji na samom početku, posebno ako se efektivno ‘prodaju’ američkoj javnosti u moralno nedvosmislenim terminima, ali ukoliko se ne završe prilično brzo odlučnom pobedom postignutom po razumnoj ceni, javna podrška i politički konsenzus počinju da erodiraju, ponekad brzo. Čini se da se to dešava sa ratom u Ukrajini”, piše u listu “Hil” saradnik Sentenijal instituta Hrišćanskog univerziteta Kolorado Vilijam Moloni. On konstatuje da još od Perl Harbura 1941. rat nije tako brzo pokrenuo skoro besprekornu javnu podršku Amerikanaca kao što se dogodilo nakon brutalne februarske invazije ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu. Ne tako davno, piše on, širom Zapada govorilo se o ulasku u rat da bi se pobedilo (čuveno američko “in to win”) ili o konačnim ratnim ciljevima, o potencijalnoj promeni režima (Putin “ne može da ostane na vlasti”) itd. Sada se Moloniju čini da su SAD i njihovi saveznici u drugačijem raspoloženju i da se bore da pronađu prihvatljiv put ka kompromisu za okončanje rata.

O tome govori upozorenje Henrija Kisindžera na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu u Švajcarskoj, da proširivanje ovog opasnog sukoba može da odvede “ne u rat za slobodu Ukrajine, već u rat protiv same Rusije”.

“Sjedinjene Države su globalni hegemon koji se suočava sa pretnjama značajnijim od Rusije. Takođe smo iznutra podeljena zemlja koju vodi nepopularni predsednik, čija većina mora da bude spremna za politički kolaps… Ne možemo zauvek biti ukrajinski jastrebovi”, piše kolumnista “Njujork tajmsa” Finbar O’ Rajli, koji za sebe kaže da nije bio “ukrajinski jastreb” pre početka rata, jer je osećao da su SAD preterale sa svojim poluotvorenim vratima za članstvo Ukrajine u NATO, i jer je procenjivao da se istočna Ukrajina ne može braniti od ruske agresije bez pune američke vojne angažovanosti. Onda se, kaže, pridružio jastrebovima zaključivši da su bili u pravu kada su tvrdili da američko oružje može pomoći da se otupi ruska invazija.

Precizira, međutim, da je zbunjen samopouzdanjem i apsolutizmom američkih ukrajinskih jastrebova i njihovim idejama o američkoj strateškoj viziji u kojima se brka ono što je poželjno sa onim što je verovatno, ono što je moralno idealno, sa onim što je strateški ostvarivo.

O’ Rajli kao primere navodi kako u magazinu “Atlantik” En Eplbaum insistira da evropsku stabilnost mogu da povrate samo Putinov poraz i “poniženje”, a Kejsi Mišel tvrdi da je jedina politika za trajni mir ona koja vodi demontiranju Ruske Federacije i “dekoloniziranju” onoga što je preostalo od Ruske imperije. Na konstataciju “Njujork tajmsa” da Amerika troši više na Ukrajinu nego poslednjih godina na Avganistan, iz koga se haotično povukla da bi prekratila besmisleno ratno trošenje, američki ukrajinski jastrebovi besno reaguju: “Kako se usuđujete!”

On smatra kako se plan SAD ne može svesti na to da nastavi da piše bezbroj čekova, dok “skromno na prstima obilazi Ukrajince i dopušta im da diktiraju ciljeve za koje se koriste njena sredstva i oružje”.

SANKCIJE 1930–IH I 2022.

Kada je prošlog meseca u Varšavi predsednik Džo Bajden izjavio da će “ove ekonomske sankcije moći da nanesu štetu koja je konkurentna vojnoj moći”, mnogi su u početku očekivali da će takav razorni ekonomski pritisak naterati Kremlj da prekine svoju invaziju. Neki su se čak nadali da će sankcije izazvati unutrašnje nemire koji bi potkopali Putinov režim.

“Ne očekujte da će sankcije pobediti u ukrajinskom ratu”, pisao je, međutim, 21. aprila 2022. u “Volstrit džornalu” Nikolas Mulder, autor knjige Ekonomsko oružje: Porast sankcija kao oružja modernog rata” (The Economic Weapon: The Rise of Sanctions as a Tool of Modern War), koja se pojavila u januaru 2022. u izdanju Jejl juniverziti presa.

Mulder, koji proučava evropsku i međunarodnu istoriju od XIX veka do danas, kasnije je u blogu na stranici Međunarodnog monetarnog fonda objašnjavao da još od 1930-ih ni jedna ekonomija veličine Rusije nije bila stavljena pod tako širok spektar komercijalnih ograničenja kakva su ona nametnuta kao odgovor na njenu invaziju na Ukrajinu.

Sankcije iz perioda hladnog rata protiv Rodezije (sada Zimbabve) i Južne Afrike iz doba aparthejda, ili američke sankcije Kubi i Iranu, ili sankcije protiv Irana, Severne Koreje i Venecuele (SR Jugoslaviju 1990-ih ne pominje), bile su ipak usmerene na zemlje koje imaju mnogo manju težinu u globalnoj ekonomiji i međunarodnoj trgovini.

Mulder poredi sankcije protiv Rusije sa sankcijama koje je Liga naroda uvela protiv Italije, tadašnje osme najveće svetske ekonomije, i paketom sankcija protiv Japana, koji je kasnih 1930-ih bio sedma po veličini svetska ekonomija.

Sankcije koje je Liga naroda uvela šest nedelja nakon invazije Benita Musolinija na Etiopiju u oktobru 1935. primenile su 52 od 60 tadašnjih suverenih država. Nametnule su embargo na oružje, zamrzle finansijske transakcije i zabranile uvoz sirovina vitalnih za italijansku ratnu proizvodnju i, što je bilo najvažnije, blokirale svaki italijanski izvoz.

Od oktobra 1935. do juna 1936. italijanska industrijska proizvodnja opala je za 21,2 odsto, a italijanski izvoz za 47 odsto, pre nego što se stabilizovao na otprilike dve trećine nivoa pre sankcija.

Italija je nastavila da uvozi ugalj i naftu i uspela je da izdrži osam meseci ozbiljnih teškoća, velikim delom zato što joj sankcije nisu uvodile Sjedinjene Države i Nemačka, tadašnja najveća i treća ekonomija sveta, koje nisu bile članice Lige naroda. Zbog sankcija su povećane međunarodne cene prehrambenih proizvoda poput mesa, voća i putera, kao i sirovina, vune, tekstila i kožne galanterije. Mada su nanele Italiji više štete nego državama koje su ih uvele, te sankcije ipak nisu zaustavile italijansku invaziju na drevnu Abisiniju.

Između leta 1939. i avgusta 1941. koalicija zapadnih država uvela je sankcije Japanu pokušavajući da obuzda njegov osvajački rat u Kini. Kada je izbio Drugi svetski rat, Britanska imperija i njene kolonije i dominioni u Aziji i Pacifiku (Indija, Australija, Novi Zeland i Kanada) ograničile su izvoz strateških sirovina. Do kraja decenije Japan je tako više nego ranije postao zavisan od uvoza sirovina (posebno nafte, gvozdene rude, bakra i starog metala) iz najveće pacifičke privrede koja je tada još bila neutralna – iz Sjedinjenih Država.

Kao odgovor na japanska osvajanja 1940. i 1941. godine, SAD su, međutim, postepeno pooštravale svoje ekonomske mere sve dok konačno nisu uvele puni embargo na naftu, zajedno sa Britanskom imperijom i Holandijom. Zamrznute su i rezerve jena u SAD. Do kraja 1941, za samo 18 meseci, japanska trgovina je opala za 20 do 25 procenata. Kako bi obezbedio sirovine koje su mu bile potrebne za održavanje svoje ratne mašine, Japan je napao Sjedinjene Države i evropske kolonije u jugoistočnoj Aziji.

Dok je Italija snosila veliki teret embarga na svoj izvoz, Japan, koji je kasnih 1930-ih bio trgovački otvoreniji od Italije, bio je teže pogođen zabranom vitalnog uvoza. To se dešavalo u okolnostima produženog dejstva Velike depresije koju su između 1928. i 1939. obeležili agrarna kriza, monetarni kolaps, pad trgovine, smanjenje svetskog izvoza i globalna deflacija cena.

VELIKA DEPRESIJA I OVA SITUACIJA

Pošto se 1930-ih međuzavisnost između autarkičnih nacionalnih ekonomija svela na vitalni minimum, te sankcije su nanele samo umerenu štetu ionako oštećenoj svetskoj ekonomiji, ali su pojačale tenzije, pa, dakle, nisu doprinele očuvanju mira.

Učešće globalne trgovine u BDP-u danas je mnogo veće. Za razliku od Italije i Japana 1930-ih, Rusija je danas 11. najveća svetska ekonomija, glavni izvoznik nafte, žitarica i drugih ključnih roba.

Među razvijenim ekonomijama, samo Sjedinjene Države, Kanada i Australija imaju uporediv otisak na globalnom tržištu energije, poljoprivrede i metala. Mulder svrstava Rusiju u veoma otvorene ekonomije, sa učešćem trgovine u BDP-u od 46 odsto. Prema podacima Svetske banke, među sedam najvećih tržišta u razvoju samo su Meksiko i Turska 2020. imale veći udeo trgovine u BDP-u (78 odsto i 61 odsto).

U XXI veku globalizacija je povećala ekonomske troškove nametanja sankcija protiv velikih, visoko integrisanih privreda, ali je takođe umnožila sposobnost ovih zemalja da se upuštaju u ekonomske i tehnološke, a ne vojne odmazde.

Napredne ekonomije za tu svrhu imaju bolje instrumente fiskalne politike nego početkom XX veka i veći manevarski prostor u takvim situacijama od ekonomija u razvoju. Da li će koristiti tu moć da kompenzuju ogroman stres koji sankcije stavljaju na svetsku ekonomiju, pitanje je, na kraju političkog izbora.

U REŽIMU SANKCIJA

Mnoge uvozničke ekonomije u razvoju suočavaju se sa akutnom kombinacijom nevolja: visok dug, visoka cena prelaska na obnovljive izvore energije, rastuće kamatne stope i globalna stagflacija.

Nikolas Mulder na sajtu MMF-a konstatuje i da ne iznenađuje što su upravo to zemlje koje se nisu pridružile sankcijama Rusiji jer su u najvećoj opasnosti od krize platnog bilansa ukoliko se sankcije na ruski izvoz pooštre na duži period.

Profesor Vilijam Moloni u vašingtonskom listu “Hil” ukazuje i na “potpunu nestvarnost temeljnog mita da su Sjedinjene Države okupile skoro ceo svet protiv skoro potpuno izolovane Rusije”: “Istina je da je od 195 zemalja sveta samo 65 pristalo da se pridruži američkom režimu sankcija — što znači da je njih 130 to odbilo, uključujući Kinu, Indiju, Brazil, Meksiko, Indoneziju, većinu Azije, Afrike i Latinske Amerike, zemlje koje zajedno čine ogromnu većinu svetske populacije.”

U vreme kada se insistiralo na neraskidivom jedinstvu radi intenziviranja sankcija i kontrasankcija, niz ozbiljnih listova je objavljivao činjenice koje govore da sankcije ne daju rezultate.

“Prošlo je tri meseca otkako je Zapad pokrenuo ekonomski rat protiv Rusije, a to ne ide po planu. Naprotiv, stvari idu veoma loše”, pisao je, na primer, londonski “Gardijan” 2. juna. U tom periodu su Evropljani sa Britancima upravo usaglašavali šesti (energetski) paket sankcija protiv Rusije.

“Gardijan” podseća da su sankcije uvedene Vladimiru Putinu ne zato što se to smatralo najboljom opcijom, već zato što su bile bolje od druga dva dostupna pravca delovanja: nepreduzimanje ničega ili vojno angažovanje.

Međutim, nema trenutno naznaka da se Rusija povlači iz Ukrajine i to ne iznenađuje jer su sankcije imale perverzni efekat povećanja cene ruskog izvoza nafte i gasa, masovno povećavajući njen trgovinski bilans i finansirajući njene ratne napore.

“Gardijan” konstatuje da su sankcije za Rusiju bezbolne, da Međunarodni monetarni fond procenjuje da će se ruska privreda ove godine smanjiti za 8,5 odsto, da će se njene zalihe robe neophodne za održavanje njene ekonomije trošiti, ali da se u prva četiri meseca 2022. Putin uprkos sankcijama može pohvaliti suficitom na tekućem računu od 96 milijardi dolara – što je više nego tri puta više u odnosu na isti period 2021, piše “Gardijan”.

BROD ZA ŠANGAJ

“Fajnenšel tajms” opisuje kako su se lideri 27 država članica Evropske unije na kraju složili da uvedu embargo na rusku naftu koja se prevozi morem, ali ne i preko naftovoda “Družba”, da bi se umirile zemlje koje nemaju izlaz na more, kao što je Mađarska, koja se opirala tražeći od Brisela odštetu od 15 milijardi evra.

To znači da će uvoz ruske nafte u EU biti smanjen za oko 75 odsto sada, a za 92 procenata do kraja 2022. To će, kako prognozira “Fajnenšel tajms” uzdrmati evropsku industriju ugljovodonika i globalna tržišta sirove nafte, čije cene će rasti jer evropske rafinerije brzo traže zamenske zalihe.

Ruska agencija “Novosti” u tom kontekstu izveštava da je u aprilu prvi put Azija pretekla Evropu u kupovini nafte od Rusije.

Ako se ranije gorivo koje se isporučuje preko naftovoda Istočni Sibir-Tihi okean prevozilo direktno tankerima, sada brodovi iz ruskog Kozmina dolaze u južnokorejski Josu. Tamo se gorivo prepumpava. Prema podacima brodarske kompanije Vorteks, u maju su iz Kozmina otišla 33 tankera, najverovatnije u Kinu, neki bez uključenog GPS-a da ne bi boli oči Amerikancima.

Rafinerija u vlasništvu indijskog energetskog giganta “Rilajans industris” kupila je u maju sedam puta više ruske sirove nafte nego u istom periodu pre rata. Iznajmila je naftni tanker za prevoz naftnog destilata alkilat potrebnog za proizvodnju benzina, koji je 21. aprila krenuo iz luke Sika bez planiranja destinacije. Tri dana kasnije, 22. maja, iskrcala je svoj teret u Njujorku, uprkos američkom embargu. Kvaka 22 je u tome što Amerikanci zabranjuju uvoz naftnih proizvoda i drugima naređuju da to čine, ali kod kuće ga dozvoljavaju ako uvezena mešavina ne sadrži 25 odsto ili više ruske nafte.

Bliskoistočni grad-država Dubai brzo postaje međunarodno središte za ruske kompanije i bogate pojedince koji žele da vode svoje poslove i zaštite svoj novac. Dubai je takođe privukao ruske trgovce, startapove i zaposlene u zapadnim firmama koji napuštaju Rusiju, pa sada u Dubaiju ima oko 100.000 ljudi koji govore ruski.

Tamo se preselila i ruska državna naftna kompanija za tankere “Sovkomflot”, koja je pre rata upravljala svojim brodovima iz Sankt Peterburga i vodila svoje evropsko bankarstvo na Kipru iznajmljujući svoju flotu od 122 tankera naftnim kompanijama širom sveta, uključujući francuski Total i saudijski Oil ko, piše “Volstrit džornal”.

Prema ovom listu, po istiskivanju Rusije kao glavnog energetskog snabdevača Evrope, verovatno će se pojaviti tri ose energetskog uticaja: SAD i druge zapadne nacije, koje svoju ogromnu ekonomsku i kupovnu moć koriste kao političko oružje; Kina i velike zemlje u usponu kao što su Indija, Turska i Vijetnam, koje su odbile pritisak Zapada i nastavile da posluju sa Rusijom; i Saudijska Arabija i druge bliskoistočne zemlje koje proizvode naftu, a nastoje da održe neutralnost i povećaju tržišni udeo u godinama koje dolaze.

KAO LAVINA

Ako se slogani EU ostvare (a postupno ukidanje ugljovodonika, uključujući gas, obećano je mnogo pre ukrajinske krize), energetska struktura Evroazije mogla bi biti potpuno transformisana, kaže za TV Raša tudej urednik časopisa “Rusija u globalnim poslovima” Fjodor Lukjanov. On podseća da se od 1960-ih geopolitička konfiguracija kontinenta zasnivala na sve ekstenzivnijoj saradnji u oblasti nafte i gasa između (sada bivšeg) SSSR-a i Zapadne Evrope.

Kina, koja je bila neprijateljski raspoložena prema Sovjetskom Savezu i u svakom smislu udaljena od Evrope, neko vreme je ostala sama, ali je od 1970-ih počela da se otvara prema svetu, prvo politički, zatim ekonomski, fokusirajući se pre svega na SAD.

Nakon završetka Hladnog rata, ovi procesi su postali organski elementi globalnog poretka, sa očekivanjem da će se na kraju pojaviti svetski sistem ekonomske međuzavisnosti. A sada će se, u stvari, desiti suprotno, konstatuje Lukjanov.

EU namerava da se oslobodi ruskih sirovina iako je to ekonomski potpuno nepraktično i, uglavnom, neisplativo. Zamena bi trebalo da budu sopstveni resursi (po mogućnosti obnovljive tehnologije) i drugi izvori, najverovatnije SAD i Bliski istok.

Višak ruskih resursa ići će na azijska tržišta – nafta odmah, gas za nekoliko godina – kada ova zemlja bude imala potrebnu infrastrukturu, procenjuje Lukjanov, postavljajući sledeće pitanje:

“Pretpostavimo da je EU postavila jasan politički cilj da prekine energetsku saradnju sa Rusijom i da će srednjoročno biti moguće da se to sprovede. Šta bi to značilo za svetski poredak? Proces fragmentacije, koji se već odvija, pogoršao se, a poslednjih meseci poprimio je karakter lavine.”

Na skupu Svetskog ekonomskog foruma u Davosu prošle nedelje u javnim porukama osuđivana je ruska agresija i pokazivana nepokolebljiva posvećenost čvrstoj podršci Ukrajine, ali je iza zatvorenih vrata izražavana zabrinutost zbog ekonomskih troškova produženog rata.

Ta zabrinutost je potpuno opravdana, ocenjuje urednik ekonomije u “Gardijanu” Lari Eliot i navodi da je u Velikoj Britaniji godišnja stopa inflacije od 9 odsto najviša u poslednjih 40 godina, da su cene benzina dostigle rekordno visok nivo, da je u EU, koja se nije oslobodila energetske zavisnosti od Rusije, stanje još gore, da se zapadne ekonomije suočavaju sa periodom sporog ili negativnog rasta i rastuće inflacije – što podseća na stagflaciju iz 1970-ih.

Pomenuti autor knjige Ekonomsko oružje: Porast sankcija kao oruđa modernog rata Nikolas Mulder konstatuje da današnje sankcije imaju daleko veće globalne ekonomske efekte od bilo čega što je ranije viđeno. Mogu da izazovu veće komercijalne gubitke nego ikada ranije, ali takođe mogu biti oslabljene na nove načine putem preusmeravanja i izbegavanja trgovine.

Problem je u tome što izgleda da je svetska politička elita zapala u neku vrstu amoka (malajska reč za jurnjave u slepom besu). O tom stanju duha govori možda naslov “Nemojte sada da stanete” (Don’t stop now) koji je inače analitički uzdržani liberalni “Ekonomist” 28. maja stavio iznad teksta o Ukrajini, a u kome u lidu piše kako bi Margaret Tačer, da je živa, sada ponovila ono što je rekla Džordžu Bušu starijem koji je razmišljao kako da reaguje na napad Sadama Huseina na Kuvajt 1990: “Nema vremena za kolebanje.” (No time to go wobbly.)

Da li im treba otkriti šta je uradio onaj naš čobanin koji se naljutio na selo ili da to ostane naša od 1990-ih strogo čuvana državna tajna?