Na frontu stabilno. Rusi idu na liniju Soledar–Bahmut i pokušavaju konačno da reše problem mesta Avdejevka i Marinka dovesti tamošnje ukrajinske snage u kotao. Na drugoj strani, Ukrajinci tuku američkim raketama iz višecevnih lansera HIMARS po dubini. Navodno su rezultati vidljivi – u selu Jelenovka 29. jula nastradalo je – tvrde ruski izvori – preko 50 zarobljenika iz Azova. Dve rakete bile su precizne i razorile su objekat u kojem su čuvani pretekli iz Marijupolja. Možda su tamo imali sreće i izašli su živi, ali protiv sudbine se ne može. Uz ogradu, jer nema saglasnosti u raznim izvorima u ratno doba, HIMARS-om je gađan i pogođen 30. jula u Hersonskoj oblasti vojni voz sa ljudima i tehnikom koji je imao četrdesetak vagona. I ponovo navodno, bilo je mnogo žrtava uključujući i železničare.

Par dana ranije Rusi su se pohvalili da su raketom vazduh-zemlja uništili ukrajinski voz i pobili najmanje jednu četu…

Rat je ušao u fazu u kojoj obe strane efikasnost u borbenim dejstvima mere podacima o tome koliko su ubili protivnika. Na društvenim mrežama objavljuju se fotografije tela poginulih sa bolesnom sladostrašću. Posebno brutalan je snimak ruskog vojnika kako kastrira ukrajinskog zarobljenika. Ostrašćenost se pokazala i na tom primeru – “gledaoci” se odmah svrstavaju i pronalaze razloge za najogavniji sadizam. Nažalost, u ratu uvek ima prostora za razne umobolnike koji koriste priliku da ostvare u miru nezamislivo i to nema veze sa zastavom koju nose na ramenu.

PROIZVODI SOVJETSKIH TRUDBENIKA

I vokabular je odavno ratni. Ukrajinci tako uz pobedničko likovanje izveštavaju o likvidiranim “orkama”, a Rusi o neutralizovanim nacistima i bojovnicima. Da ne preskočimo izraz “denacifikacija”, koji se veoma svideo jednom našem domaćem ratobornom liku i izrazio se kako treba isto preduzeti na Kosmetu. Taj nije služio vojsku, ali to mu ne smeta da druge pošalje pravo na front.

Valjda se isto desilo Rusima. Ministar odbrane, koji u biografiji nema podatka o vojnoj službi, procenio je da se može krenuti u rat i predložio je to vođi. Sada se prikupljaju nacionalni bataljoni, pozivaju se ugovorci na tri i šest meseci da malo zarade i dožive avanturu, a prikolice za regrutaciju postavljaju se na gradske trgove. Ratuje za rusku zastavu ko god stigne: Čečeni su na frontu od prvog dana i za njih protivnici su “salopoklonici”. Jedu to salo svi pravoslavci, ali nema veze – jedni su oni protiv kojih se sada Čečeni bore, a ranije su se borili protiv onih čije zastave sada nose.

Sa druge strane linije fronta ukrajinski predsednik Zelenski se trudi da vojničko držanje iskaže garderobom. I ne može se zaobići kontraverzno poziranje za “Vog”. Nekom je rat brat…

Ukrajinci čekaju na tehniku od NATO-a. Pridružili su se i Makedonci sa pošiljkom tenkova. U ono vreme 2001, kada su Albanci pokrenuli pobunu, tadašnja makedonska oružana sila imala je vrlo malo tehnike i brzo su naručili sve i svašta od Ukrajinaca. Nabavili su po sovjetskoj formaciji pun tenkovski bataljon sa 30 tenkova T-72A i jednim komandnim tenkom T-72AK. Zatim, mehanizovanu četu sa 10 BMP-2 i jednim BMP-2K. Bateriju od šest višecevnih lansera raketa BM-21 Grad. Ima tu još mnogo tehnike… Sada se sve vraća nazad jer sredstva su nešto trošena leta 2001. i od tada su ponekad bila na vežbama.

Zvanično Skoplje je nastojalo zadržati donacije u striktnoj tajnosti da se narod ne uznemiri jer ima tamo južno u Severnoj Makedoniji mnogo ljudi sa proruskim sentimentom. No, prolaznici su videli nešto pokriveno ciradom što se vozi na prikolicama i fotografisali su gusenice koje su izvirile. Bilo je jasno o čemu se radi, i država je priznala da tenkovi idu na front i to baš tamo odakle su došli. Praktično, svako koristi tehniku kada mu zatreba – Makedonci 2001, a sada Ukrajinci, i to mašine koje su izradili sovjetski trudbenici.

Rusi treba da sa dubokim naklonom zahvale prethodnim generacijama koje su izradile svu tu tehniku sačuvanu u skladištima. Sada izvire poput prolećne bujice, i nakon brzog tehničkog pregleda haubice i višecevni lanseri raketa iz Brežnjevljeve ere idu na Putinov front. Hvalisalo se rusko ministarstvo odbrane da su zamenili gotovo sve staro, ali ne zna se šta su to prebrojavali i uračunali jer se na terenu pokazalo da ruski vojnik nema ni dobar mali radio-uređaj. U rat se krenulo sa kineskim Baofengom UV-82HP, koji je korektan za civilne namene, ali nije dorastao vojnim potrebama.

Zato se kroz donacije civila nabavlja razna tehnika. Posade ruske avijacije dobile su tim putem radio pogodan za nošenje u kombinezonu gde treba da bude za slučaj obaranja da se zatraži pomoć. Koristi se i elektronika iz plena, i Rusi su se u početku radovali kada su na ukrajinskim položajima pronalazili Motorole DP3401 i DP4400. Kako je rat odmicao, i u Ukrajini su počeli da dele stare Motorole… Ima tu i turske tehnike marke Aselsan koju Rusi zovu “turkinje”.

VREME DRONOVA I DONACIJA

Iz te iste Turske nabavili su Ukrajinci sada već slavne dronove. Naziv Bajraktar (u stvari, precizna oznaka glasi TB2 jer razni dronovi turske firme Bajkar nose isto ime) postao je naširoko poznat u vreme 44-dnevnog rata na Kavkazu u jesen 2020, kada su Azeri uništili Jermenima mnogo komada ratne tehnike. Pride su dronovi slali odlične snimke koje je propaganda vešto koristila. Tada je i stvoren snažan utisak da su dronovi novo tehnološko čudo koje može da uništi vođenom raketom bilo šta i bilo gde bez rizika od obaranja. Imali su TB2 važnu ulogu, ali i klasična artiljerija je imala mnogo više posla, i konačno rat se završio pobedom Azera, ali po cenu u ljudskim gubicima koji su bili približno isti kao kod Jermena.

U ratu u Ukrajini TB2 ušli su na krilima ratne slave, očekivalo se mnogo i uništili su znatne količine ruske tehnike, posebno sistema protivvazdušne odbrane i artiljerijskih oruđa. Tokom nedelja rata Rusi su se snašli i TB2 počeli su sve češće da padaju, ali ostali su važno sredstvo u medijskoj ratnoj stvarnosti iako potisnuti američkim višecevnim lanserima HIMARS.

U senci tih velikih tema, izuzetno korisno sredstvo na ratištu postali su mali dronovi – oni koji se nalaze na rafovima prodavnica tehnike. Radi se uglavnom o kineskim proizvodima, nezamenjivim za obe strane za izviđanje i osmatranje za račun nižih taktičkih jedinica vodova, četa pa do bataljona gde nema drugog sredstva. Posebno su popularni DJI Mavik 2 koji se više ne proizvode, ali lako se nalaze na istočnom tržištu. Jači Mavik 3 najpoželjnije je sredstvo koje se i preporučuje kao poželjna donacija onima koji žele da pomognu DNR i LNR. Preko medija i društvenih mreža pozivaju se ruske patriote da dostave na teren neki proizvod DJI, i sastavljene su liste preporučenih sredstava kao što su dronovi Mavik.

Razlog za to su funkcionalnost i pouzdanost letelice sa četiri motora, dvokrakim elisama i dobrom kamerom ugledne firme Haselblad, a sve to u samo nekih 900 grama poletne mase. Prema deklarisanim podacima proizvođača, Mavik 3 može da ostane u vazduhu do 46 minuta pri brzini od 32,4 km/h u mirnoj atmosferi i da leti maksimalnom brzinom od 75,6 km/h. Može da se popne na visinu od 6000 m. Kamera visoke rezolucije šalje fotografije ili video-snimak na zemlju na udaljenosti do 15 km.

Na terenu u Mavike se stavlja granata VOG-17 kalibra 30 mm koja se koristi na automatskim bacačima granata AGS-17 kao osnovna municija. Njeno letalno dejstvo je na udaljenosti do šest metara. Masu granate od 350 grama lako ponese Mavik, ali Ukrajinci su razradili taktiku primene dve letelice – jedna traži cilj iz pogodnog ugla osmatranja, a zatim dolazi dron sa granatom da obavi svoj deo posla. Rusi nisu ostali dužni, i Mavici, posebno oni iz jedinica DNR i LNR, rade svoj posao. Glavni zadatak je izviđanje za račun artiljerije. Dole sa zemlje teško se u uslovima snažne buke može čuti udaljeno zujanje male letelice koja kamerom snimi gde su protivnički položaji, sledi brza priprema elemenata za gađanje i projektili stižu.

Za razliku od DNR i LNR, regularna ruska vojska je inertnija. Teže se odlučuje da koristi vanformacijska sredstva, ali muka je i njih naterala. Prema ruskoj formaciji, svaka motostreljačka brigada trebalo bi da ima samo osam dronova Orlan-10 za izviđanje na udaljenosti do 120 km, ali u praksi se često radi samo o komadu-dva. Kako to već ide u vojsci, neko pribavi više, neko manje.

Kod Rusa je bitno ko komanduje jer ako je oficir otresit, može da nabavi svašta. Na jednom ruskom telegram kanalu (Владлен ТатарZкий) objavljena je priča o tome kako su sa Mavikom 2 na poziv komandanta jedne armije došli u pomoć jer jedinice na terenu nisu imale ni jedan jedini dron. Neka divizija Južnog vojnog okruga čija oznaka nije navedena (ako je nekome bitno, sto pedeseta) u borbe u Marijupolju ušla je bez dronova. Suočili su se sa efikasnim radom protivnika i u jednoj situaciji Ukrajinci su podigli dva Mavika, pronašli su rusku minobacačku bateriju i poklopili je vatrom, i od 43 pripadnika jedinica ostala su samo 9, svi ostali su poginuli ili ranjeni i prebačeni u bolnicu. Formacijski Orlani su brzo nestali. Samo u jednoj brigadi uništeno je deset komada od čega sedam od “prijateljske vatre”, ruskih protivelektronskih dejstava.