Prema nekim procenama, prvih dana decembra ukrajinske jedinice oko Bahmuta (Artjemovska) imale su svakodnevno od 500 do 800 izbačenih iz stroja. Uzmimo k znanju statistiku sa velikom rezervom, ali navodi da se preko 85 odsto radi o gubicima od artiljerijske vatre relevantni su za analizu prilika. Od početka rata dominira vatrena moć artiljerije. Sada kada se borbe vode na gotovo potpuno stabilnom frontu – baterije haubica i višecevnih lansera raketa nosioci su glavne uloge. Dronovi u vazduhu traže pogodan cilj i provode korekturu ako se ne pogodi iz prve. Municija se ne žali. Gađa se baterijom po odeljenju boraca i jednom ili dva terenska vozila.

DOMETI SMRTI

Ukrajincima su presušili izvori tehnike i municije. Mada NATO dosta šalje, još više se troši. Taj nesrazmer između potreba i priliva postao je prevelik tokom prethodnih par meseci. Informacija stara već mesec dana kaže da je ukrajinska posluga vučne haubice M777 potrošila 6.000 granata i četiri puta je promenjena njena cev. Resurs cevi je – zavisno od vrste projektila – do 2.500 gađanja, ali ratne prilike nametnule su korišćenje preko normi.

Većina ukrajinskih saveznika poslala je što je imala u skladištima, nova tehnika i municija su naručeni, ali fabrikama su potrebni meseci za proizvodnju. Traži se rešenje za hitnu popunu i Amerikanci od Južne Koreje navodno preuzimaju 100 hiljada projektila 155 mm za zamenu identične količine municije iz američkih zaliha. Striktni stav zvaničnog Seula je da se Ukrajini ne šalju smrtonosna sredstva i zato se od Vašingtona traži da izda sertifikat krajnjeg korisnika koji će biti garancija da projektili neće otići dalje.

Dostava haubica kalibra 155 mm ovog proleća imala je presudnu važnost za ukrajinsku vojsku jer bi bez njih odavno bili bez vatrene moći. Pre rata, činila bi se u najmanju ruku vrlo neobična zamisao da se jedna vojska istoka kao što je ukrajinska prebaci sa kalibra 152 mm na NATO standard 155 mm, koji je osnovni za sve artiljerije Saveza. Na haubicama dužine cevi 52 kalibra sa projektilima 155 mm postiže se pogodak na oko 40 km. Vučna haubica M777 koja je jedan od glavnih predmeta donacija NATO ima cev od 39 kalibara i dometi na kojima se gađa su, zavisno od modela municije, do 30 km ili čak 40 km sa vođenim “ekskaliburom”.

Amerikanci su do sada ukrajinskoj artiljeriji poslali više od 900 hiljada projektila 155 mm i odbrojava se kada će se doći do prvog miliona. Ukrajinska odbrana i prodori u Harkovskoj i Hersonskoj oblasti podržani su nezamislivim utroškom tih projektila i sada se mora razmišljati o svakoj granati. Navodno, za mnoge baterije nema savremenih projektila velikih dometa i zato se koriste projektili dometa od nešto više od 20 km. Ranije, tuklo se na većim dometima i koristila se prilika da se baterije drže podalje od dometa većine ruskih artiljerijskih oruđa.

Ukrajinci sada koriste i prastare haubice američkog porekla iz vremena Drugog svetskog rata primljene iz pomoći ponekih članica NATO. Viđene su u dejstvu haubice 155 mm M114 (u jugoslovenskoj armiji bile su poznate po staroj oznaci M1) maksimalnog dometa do 15 km i M101 (kod nas M2A1) dometa nešto više od 11 km. Neki od poklona su gotovo muzejski primerci poslani Ukrajini valjda samo da se forma zadovolji. Neobičan izbor tehnike šalju mediteranske zemlje i zvanični Madrid se u korist saveznika odrekao dveju baterija 105 mm brdskih haubica M56, prastarog italijanskog oruđa koje sada služi samo za počasnu paljubu. Maksimalni domet tog oruđa je do 10 km.

Zato su sada ruske haubice 152 mm i 203 mm u prilici da poklope ukrajinske artiljerijske položaje. Najbrojnija haubica sa ruske strane je vučna “giacint-B” koja postiže domete do 28,5 km, odnosno 33,5 km sa aktivno-reaktivnim projektilom. To je sasvim dovoljno za kontrabatiranje kada ukrajinskoj artiljeriji nedostaje prednost na koju su navikli na dometima od četrdesetak kilometara.

Teška artiljerija preorava teren, ruši svaku kuću koja se može iskoristiti kao zaklon. Stalna vatra haubica i višecevnih lansera raketa oslonac je “muzikantima” (nadimak za pripadnike privatne vojske ČVK Vagner) u dejstvima oko Bahmuta. Pritisli su na taj grad, to je njihov rat i njihov front u kojem ruska vojska nije vidljiva jer je prepustila teren politički podobnim komandantima u koje Moskva ima poverenje. U boj idu jurišni odredi vagerovaca i donbasovaca. Pokušavaju da dovedu odbranu Bahmuta u poluokruženje polaganim osvajanjem sela na severu i jugu. Cilj je da se na kraju odbrana prinudi na povlačenje u dubinu jer ako to Ukrajinci ne učine na vreme, naći će se jednog jutra u kotlu iz koga izlaska više nema. Za sada nema nagoveštaja šta će preduzeti ukrajinska vojska – da li će prepustiti odbranu Bahmuta sudbini i pustiti da se tu troši udarna moć ruske strane ili će pokušati nešto.

Sa ostalih delova fronta početkom decembra nije bilo nekih novih vesti. Vatra se razmenjuje, ali niko ne pokušava da juriša kroz blato. Kažu da se čeka da zazimi i da se tlo stvrdne. U međuvremenu, obuka mobilisanih u rusku vojsku je u toku. Vrlo osetljivo socijalno pitanje su plate vojnika koje po ličnoj Putinovoj naredbi ne mogu da budu manje od 195.000 rubalja, što je čitavih 3000 evra. To se odnosi na sve kategorije vojnika – i onih koje je rat zatekao kao profesionalne vojnike, novoregrutovane, te dobrovoljace iz letošnjeg prikupljanja bataljona po provincijama i jesenjeg talasa mobilisanih obveznika.

UDARI PO RUSKIM AERODROMIMA

Ruski aerodromi u pozadini su izazovan cilj za ukrajinsku vojsku koja je i do sada pokušavala da smisli neko rešenje kako doseći nekoliko stotina kilometara daleko. Drugog dana rata balističkom raketom “točka-U” pogođena je baza Milerovo u Rostovskoj oblasti, blizu rusko-ukrajinske granice. Uništen je najmanje jedan višenamenski borbeni avion Su-30SM, a stradao je, navodno, i jedan pilot.

Velike tehničke gubitke ruska armijska avijacija je imala na hersonskom aerodromu, jer su tehniku držali vrlo blizu fronta u dometu artiljerije. Zatim, izgoreo je jedan broj aviona u bazi Saki na Krimu, napadnut verovatno malim dronovima koje su diverzanti doneli u blizinu cilja i zatim poslali tamo gde su nameravali.

Ruska strategijska bombarderska avijacija unosan je cilj i zabeležen je pokušaj da se unište Tu-22M3 u Šajkovki. Odbrana baza je ojačana, Rusi su izradili zaklone u delu, ali samo za toliko da su zaštićeni od gelera sa bokova. Klasičnih armirano-betonskih skloništa nema. Doduše, bombarderi su preveliki za takav smeštaj. Čak i avioni nastali na osnovnu lovca Su-27 od višenamenskog Su-35 do frontovskog bombardera Su-34 (orijentaciono 24×15 m, a treba računati i na prostor za rad, kretanje tehničara i vozila) nisu u skladu sa starim standardima skloništa građenih za vreme Hladnog rata za male jednomotorne avione.

Ključni problem je što su i najvredniji delovi avijacija zadržani preblizu fronta i 5. decembra platili su cenu za nesmotrenost – ukrajinski dronovi pogodili su dve baze Engels-2 kod Saratova, glavne baze ruskih bombardera Tu-160 i Tu-95MS i Djagilevo kod Rjazanja gde su smešteni Tu-22M3 i Tu-95MS. Za sada viđene su fotografije jednog bombardera Tu-22M3 koji je pretrpeo štete od bliskog pada drona i pored njega je uništeno vozilo sa agregatom. Kažu – tri tehničara su poginula. Sredstvo – navodno prepravljeni stari izviđački dron Tu-141, isti onakav kakav je prošlog proleća pao na Zagreb. Umesto aero-foto kamera koje su bile namenski koristan teret, u dron je ubačena avionska bomba od 100 kg. Takvo sredstvo sa solidnom preciznošću može da pogodi cilj i do 1.000 km od mesta poletanja. Moskva se nalazi unutar tog dometa, a aerodromi koji su bili pod udarom su oko 700-800 km od ukrajinske linije.

Zanimljivo je da je pod krilom oštećenog Tu-22M3 vidljiva krstareća raketa H-22 – zastarela sa pogonom na tekuće gorivo, ali efikasna kada se tuče recimo trafostanica. Ukrajinci su znali šta žele da unište. Ruska bombarderska avijacija uzvratila je istog dana i gađali su krstarećim raketama ukrajinsku infrastrukturu. Tvrdolinijaši u Rusiji podsetili su da u Putinovom ukazu od 2. juna 2020. o osnovama državne politike u oblasti nuklearnog odvraćanja piše da je jedan od razloga za nuklearno dejstvo ugrožavanje kritične državne i vojne infrastrukture čije bi izbacivanje iz stroja dovelo do poremećaja uzvratnog dejstva nuklearnih snaga. Strategijski bombarderi nosači su nuklearnih bojevih glava i zato je zaključak jasan – da se može uzvratiti. Doduše, jedno piše u ukazu, a tumačenje nije dosledno i neće dovesti do radikalnih koraka, barem za sada.

Nema Ukrajina mnogo Tu-141, ali dok god rizik postoji, bombarderi se moraju skloniti i realistične mere su da se uredi snažna odbrana baza ili da se izmeste u dubinu i posade pripreme za duže letove. U novembru leteli su Tu-95MS u Kinu tokom zajedničke vežbe aerodromskog manevra (premeštanja između baza), kakva je izvedena prvi put u istoriji saradnje dveju vojski. Sada se uvežbava primena u praksi: jedna od taktika je da se poleti iz baze daleko od fronta, sleti na popunu gorivom na neku od baza bliže Ukrajini i nastavi zadatak.