Čuveni hrišćanski Put za Santijago de Kompostelu u Španiji (Camino de Santiago) jedna je od tri najpoznatije hodočasničke rute tokom srednjeg, a pogotovo novog veka. Put na kome je, kao i u slučaju ruta za Rim i Jerusalim, trebalo zaslužiti da se doživi iskupljenje, odnosno oproštaj grehova. Put koji pre svega mentalno, a onda i fizički nije bio nimalo lak, ali je duhovno vredeo kao suvo zlato.

Milioni hrišćana kretali su još pre nekoliko vekova put Santijago de Kompostele, glavnog grada Galicije u Španiji. Danas je Put za Santijago nešto drugo, mada je sačuvao izvornu svrhu. Legenda kaže da su posmrtni ostaci Svetog Jakova svojevremeno premešteni brodom iz Jerusalima u Galiciju, u glavnu katedralu u Santijago de Komposteli. Broj hodočasnika menjao se kroz vekove u zavisnosti od političkih zbivanja u Evropi, ali Put za Santijago nikada nije zaboravljen.

Štaviše, od sredine osamdesetih godina prošlog veka na njega su ponovo počele da kreću stotine i hiljade ne samo hrišćana već i pripadnika drugih religija, kako bi tokom pešačenja “pronašli sebe”, odnosno neki pravi smisao života.

SVAKO BIRA SVOJ PUT

Danas je Put za Santijago pre svega jedna velika i liberalno nastrojena avantura. Ne postoje striktna pravila hodočašća, niti je potrebno ispunjavati uslove za pešačenje do Kompostele. Postoji ukupno devet ruta preko kojih se dolazi do Santijaga. Možete odabrati najkraću, portugalsku rutu uz obalu (koja kreće iz Porta), ili najdužu, čiji je početak iz Sevilje.

Možete pešačiti nekoliko dana ili nedelja. Ili čak meseci. Možete malo hodati, a malo se voziti autobusom ili vozom. Možete prelaziti 5, a možete i 25 kilometara dnevno. Sve je na vama. Bitno je da krenete i doživite ono nešto u sebi zbog čega ćete na kraju Puta, ispred katedrale u Santijagu, znati da ste svesno zatvorili jedno, a otvorili novo poglavlje života koje ste prethodno željno iščekivali. Svake godine Santijago de Kompostelu poseti više od 100.000 hodočasnika ili avanturista/turista, svejedno kako ih nazvali. Oni u principu prelaze najmanje po sto kilometra do odredišta, a najviše hiljadu.

Oni verniji tradiciji pre polaska na Put ne samo što se dobro mentalno i fizički pripreme, već i na početku rute nabave pasoš u koji će narednih nedelja na pešačenju prikupljati pečate. Ti pečati služiće im na kraju Puta kao potvrda da su savladali sve deonice uspešno. Pasoš je dokaz da su prošli putem koji je Asocijacija hodočasnika Sveti Kakov priznala kao jedini zvaničan put.

Ipak, danas je manje takvih. Većina putnika ide za svoj groš, kako im najviše paše, i na odrednicu dolaze kad im je volja.

PUT POČINJE OD VAŠE KUĆE

Još jedna stara galska legenda kaže da je pravi put za Santijago onaj koji kreće od vaše kuće, odnosno da se računa samo ako od praga svog doma prepešačite deonicu do katedrale. Kao što je spomenuto, postoji devet ruta.

Francuski put (Le Puj put) najpopularniji je i vodi od juga te zemlje preko Pirineja do Santijaga. Portugalski put ima dve rute – iz Lisabona (duža) i Porta (kraća). Severni put je veoma težak jer zahteva svakodnevne prelaske preko Pirineja, dok je Primitivo put jedina izvorna, “originalna” ruta iz devetog veka. Put Via de la Plata kreće iz Sevilje, dok postoje i Put iz Mušije i Put do Finistere.

Osim pešačenja, za hodočasnički pasoš priznaće vam se i ako ste do Santijaga došli isključivo biciklom, ali onda morate da pređete njime najmanje 200 kilometara.

Za kretanje na Put ne postoji starosna granica, mada se savetuje da maloletna lica kroče na rutu u pratnji starijih. Najveći broj ljudi odlazi u sopstvenom aranžmanu, iako je preko pojedinih hrišćanskih organizacija moguće takođe priuštiti kompletnu avanturu. U tom slučaju, oni će vam pronaći i smeštaj usput, kao i poželjne kombinacije prevozom do Kompostele ukoliko se negde umorite ili iz nekog drugog razloga ne možete dalje da hodate.

Put ne samo što je avantura koja hrani dušu i telo, već je i velika šansa da u sebi i o sebi otkrijete nešto novo.

U VINU JE ISTINA

Put za Santijago oduvek me je interesovao, pre svega iz ugla avanture. Nisam ni slutio koliko toga može da se dobije od tog pešačenja za samo nekoliko dana. Za početak puta odabrao sam Porto, u koji sam došao avionom iz Barselone.

Zašto Porto? Ne samo zato što je jedan od najlepših gradova Evrope i što je ta portugalska ruta do Santijaga najkraća, već i zato što ću imati prilike da pre polaska probam verovatno najbolje vino u Evropi. Nakon što sam od meštana Porta uz jedno piće dobio “zeleno svetlo” i blagoslov da krenem, upustio sam se u otkrivanje severa te zemlje, a onda i juga Galicije.

Odlučio sam se za dnevno pešačenje od 20 kilometara, a zatim da isto toliko prelazim lokalnim autobusom. Želeo sam, što često radim, da spajam lepo i korisno te da tokom Puta prvi put upoznam prelepe gradove poput Gimareša i Brage.

Nažalost, već u “kolevci Portugala”, kako tepaju Gimarešu (rodno mesto prvog kralja Alfonsa I), morao sam da se nosim sa preteškim izazovom. Saznao sam da se u Beogradu dogodio nezapamćen masakr u osnovnoj školi. Bio sam, kao i svi, uzdrman i želeo sam da se vratim što pre kući najmilijima. Jer, sve teže pada kada niste tu. A onda sam u duhu Puta prihvatio to kao još jedno iskušenje, izazov koji mora da se prevaziđe, što su i ostali u Srbiji tog i narednih dana činili.

Posle Gimareša stigao sam u Bragu, prateći na ulasku putokaze u obliku žute školjke, simbola Puta za Santijago. Nudili su mi hodočasnički pasoš i prve pečate, ali nisam želeo da se obavezujem na to već da sam krojim svoj put do kraja.

Na Putu sam potom upoznao mnogo ljudi s različitim ciljevima hodočašća. Dva bračna para ateiste (bilo je i njih, naravno) išla su po livadama Pakoš de Fereire ispred mene verujući u novi, čisto simbolički početak života. Jedan gospodin do mene, noseći preteški planinarski ranac na leđima, zarekao se da će za ljubav bolesne žene još jednom u životu preći Put. Tri golobrada tinejdžera iz Holandije pokušavala su tokom Puta uz limenke piva u rukama da dokuče portugalski jezik. Dve devojke pešačile su samo da testiraju sopstvenu snagu.

Primera je bilo mnogo, naročito posle ulaska u Španiju i Vigo. Odatle do Santijaga sve je nekako išlo lakše jer je Put bolje obeležen, a i saobraćajna infrastruktura je kvalitetnija od one u Portugalu.

SAPUTNIK (NE) MOŽE BITI BILO KO

Svako hodočašće ima pisani ili nepisani kodeks ponašanja. Na ovom, ukoliko neko želi da hoda s vama trebalo bi prvo učtivo da vas upita da li bi vam odgovaralo da korača u vašem društvu. Ako i pristanete na društvo, pa se potom pokajete, dovoljno je tom nekom reći da vam je sada potreban mir i da budete sa samim sobom. Svako će prihvatiti to objašnjenje bez ikakve ljutnje.

Ukoliko hodate sa strancima, u razgovoru se po pravilu ne otkrivaju razlozi polaska na Put, već samo osećanja. Svi putnici jedni druge pozdravljaju rečima: “Buen Camino!”, na šta im odgovarate isto.

Društvo za pešačenje najlakše ćete dobiti ako na rancu ili nekom drugom vidljivom mestu okačite žutu školjku, simbol Puta.

Školjka nađena na obalama Galicije dobila je s vremenom raznorazna mitska značenja. Udubljenja na ljusci školjke, prema verovanju, predstavljaju upravo sve rute koje postoje ka Santijago de Komposteli. Postoje dve verzije mita o školjci.

Prva kaže da su nakon smrti Svetog Jakova apostola njegovi učenici poslali njegovo telo na Iberijsko poluostrvo, u Santijago. Telo je usled nevremena na pučini palo u more i nestalo. Ipak, nekoliko nedelja kasnije pronalaze ga ribari, prekrivenog školjkama.

Druga verzija govori da je telo Svetog Jakova takođe poslato u Santijago brodom i bez posade. Kako se u tom trenutku na kopnu odigravalo jedno venčanje, mladoženja koji je bio na konju koji se uplašio pada s njim u more. Nekim čudom, mladoženja i konj se potom nepovređeni pojavljuju na obali, prekriveni školjkama.

DOLAZAK NA CILJ

Santijago de Kompostela je glavni grad Galicije i mesto koje kao da je ostalo u prošlosti. Ambijent je istorijski toliko uverljiv da sve vreme imate osećaj kao da će iza nekog ćoška izleteti nekakav vitez na konju.

Utisak se pojačava konstantnim uspinjanjem ka katedrali, jer vas na svakom ćošku muzikom nagrađuju lokalni svirači. Naravno, kao u i u drugim galskim gradovima, i u Santijagu je stara keltska muzika dominantna. Zapravo, barem trećina natpisa na radnjama je na galskom jeziku.

Dok prilazim katedrali, primećujem sve više ljudi sa ozarenim licima. Prirodno srećni, da ne kažem pročišćeni. Svi su tu iz istog razloga – da stignu do cilja. Ulazak u katedralu se ne naplaćuje, a u njoj se navodno nalaze mošti Svetog Jakova koje donose sreću ako im, prema legendi, priđete čistog srca i sa najvećom željom u koju iskreno verujete.

U posebnom delu katedrale nalazi se prostorija za molitve u koju ulaze pripadnici ama baš svih vera sveta. Bilo je tu i Indijaca, i Kineza, i Arapa. Tu nema podele, svi su jedno.

U neobaveznim razgovorima sa drugim avanturistima zaključujem da su svi čuli za ono što se dogodilo u Srbiji i da nikom nije svejedno zbog toga. Na izlasku, od jednog starijeg gospodina sa obližnjeg štanda dobijam poklon.

“Koliko ste prešli, gospodine?”, upitao me je. Nakon što sam mu istakao da nisam uzeo hodočasnički pasoš na početku rute i da sam prešao stotinak kilometara peške za nekoliko dana, častio me je parčetom galske torte.

“Probajte. Ovo su jeli mnogi pre vas i mene. Ne možete otići kući a da niste okusili ovo”, kaže i dodaje mi parče, kao i jedan magnet za uspomenu na kojem piše “Camino de Santiago”.

Prepustio sam se Putu i on se postarao za mene. Toplo ga preporučujem. Što se kaže, “nije moguće otkriti nove okeane, ako nemate hrabrosti da izgubite obalu iz vida”.

Pročitajte reportaže sa putovanja na blogu Magični kompas