Separatistička stremljenja kanadske pokrajine Kvebek stara su priča. Kada je nezavisna Partija za Kvebek prošle nedelje dobila izbore, nikoga u Evropi to nije naročito uzbuđivalo. Ali kada je izvesni Rišar Anri Ben na proslavi izborne pobede nove premijerke Polin Maroa u Montrealskoj koncertnoj dvorani izvadio pištolj i ubio jednu od pristalica nezavisnosti Kvebeka, a drugu ranio, uzvikujući na francuskom "Englezi se bude", bio je to, u neku ruku, pucanj upozorenja i za Evropljane. Kanada jeste daleko, ali sukob pristalica i protivnika nezavisnosti Kvebeka, problem "engleske" manjine u Kvebeku, ili pak "francuske" manjine u okviru Kanade, može da se preslika na mnoge evropske države. "Teroristički akt" dogodio se u zapadnoj hemisferi, u zemlji zapadne demokratije, u društvu blagostanja i daleko izraženije svesti o socijalnoj pravdi od, na primer, društva susednih Sjedinjenih Američkih Država.

Stara je i priča borbe za nezavisnost Južnog Tirola koja je završena potpisivanjem Južnotirolskog pakta 1972. godine. Južni Tirol, u kome oko 70 odsto stanovništva nemački navodi kao maternji jezik, u okviru regije Trentino-Južni Tirol uživa široku autonomiju unutar Italije. Najkasnije ulaskom i Austrije i Italije u Evropsku uniju smatralo se da su razmirice na temu separatizma zauvek okončane. Sve je bilo dobro, dok je u EU bilo dobro. A onda je izbila finansijska kriza, koja se pretvorila u ekonomsku i dužničku krizu i kojoj se kraja ne vidi. A sa krizom sve se češće i sve glasnije postavlja pitanje ko je kome i za šta kriv, i pre svega, ko za sve treba da plati.

PETNAEST MILIJARDI ZA SAMOSTALNOST: Tako je nedavno i ministar ekonomije Južnog Tirola i potpredsednika južnotirolske Narodne partije Tomas Vidman ponudio da Južni Tirol sa 15 milijardi evra otkupi svoj udeo u italijanskom dugu, a tako i svoju samostalnost, to jest punu autonomiju. Dug Italije iznosi ukupno 1911 milijardi evra, dakle 30.000 evra po glavi stanovnika, a pošto ima 500.000 Južnih Tirolaca, to je tačno 15 milijardi evra, objašnjava Vidman svoju računicu. Za te pare Južni Tirol bi od Rima dobio "punu autonomiju" i ne bi više morao da plaća za lošu politiku italijanske vlade, samo bi monetarna, spoljna i bezbednosna politika ostale u nadležnosti Rima.

Vidman je, osvrćući se na postojeću dužničku i ekonomsku krizu, izrazio bojazan da će se finansijsko izbavljenje Italije "plaćati znojem Južnih Tirolaca". Dok se sedamdesetih godina prošlog veka 90 odsto stanovnika Južnog Tirola zadovoljavalo sa "ograničenom autonomijom", taj procenat je danas opao na 60 odsto. Postoji bojazan da bi na nekim narednim izborima na vlast u Južnom Tirolu mogla da dođe neka partija mnogo manje umerena od Narodne partije, s obzirom na to da biračko telo u Evropi pokazuje trend skretanja udesno, ili pak ekstremno ulevo, kako gde i kako pod kojim okolnostima.

Sve u svemu, stvara se atmosfera da Južni Tirol, najbogatija provincija Italije, ne treba više da plaća za siromašni jug. Obaška što nas takvi stavovi podsećaju na početak propasti bivše Jugoslavije, ali je činjenica i da se oko 60 odsto Nemaca danas protivi tome da nemački poreski obveznici plaćaju spasavanje siromašnih – današnji izraz je prezaduženih – država na jugu evrozone.

Sa jedne strane, u Evropi oduvek postoje regionalno-nacionalne separatističke težnje unutar nacionalnih država, dok se sa druge sa krizom u EU javlja, uslovno rečeno, separatizam nacionalnih država u odnosu na Briselske institucije. Sa treće strane, bezmalo sve vlade članica EU zvanično izlaz iz krize evrozone vide u prebacivanju većeg dela nadležnosti na Brisel, na uštrb dela suvereniteta nacionalnih država.

PROBUĐENE AVETI: Kriza u evrozoni probudila je davno uspavane aveti, piše nemački nedeljnik "Špigl". Ono što se događa u najsevernijoj i najbogatijoj italijanskoj provinciji, Južnom Tirolu, pretvara se u lajtmotiv krize evra: bogati sever ne želi da plaća za siromašni jug.

To jest, bogata Nemačka, za sada, je još spremna da plaća za siromašne-prezadužene Grčku, Španiju, Portugal, Kipar, Sloveniju…, zarad očuvanja evrozone. A da li će to u budućnosti moći, da li će uopšte moći da zaživi Pakt za spasavanje evra oko koga su se na jedvite jade saglasile države evrozone, o tome je u sredu (dok je ovaj broj "Vremena" bio u štampi) odlučivao Ustavni sud Nemačke, koji je procenjivao da li su dogovorene mere protivne nemačkom ustavu, da li zadiru u suverenitet države. Bez obzira na odluku suda, koja je za vreme nastanka ovog teksta nepoznata, jaz između onih koji treba da plaćaju za izlazak iz krize i onih koji treba da se u potpunosti odreknu svog budžetskog suvereniteta da bi tu pomoć dobili, bivaće sve veći.

U tom kontekstu je knjižica Vilfrida Šarnagla pod naslovom "Bavarska može i sama", dugogodišnjeg stratega Hrišćansko-socijalne unije (CSU), tradicionalnog koalicionog partnera CDU-a kancelarke Angele Merkel, samo u prvi mah izazvala opšti podsmeh, da bi se ubrzo neki zamislili nad tim što knjiga propoveda. Šarnagl se, naime, zalaže za otcepljenje Bavarske i poziva na borbu za nezavisnost. Zvuči kao planinsko jodlovanje, budalasto prizivanje stanja kada je postojala gomila germanskih državica.

Međutim, knjiga nadražuje regionalno-nacionalna osećanja i "šovinizam dobrostojećih", u odnosu na siromašne za koje bi trebalo da plaćaju. Mnogi Bavarci se osećaju kao dvostruke platiše: za siromašnije nemačke pokrajine i prezadužene države EU. Sigurno je da CSU neće sutra da poziva na nezavisnost Bavarske, ali se čini de će se regionalna politika kretati upravo u nekakvim sličnim populističkim okvirima. Poziv na veću integraciju Evrope kao odgovor na krizu, izaziva i kontra-pokret, jačanje secesionističkih i separatističkih snaga, piše tim povodom nemački "Tagesšpigl".

RECEPT ZA REGIONLNI SEPARATIZAM: U mnogim evropskim državama regionalne partije pokušavaju da se profilišu pozivom na otcepljenje od centralnih država: u Španiji, Italiji, Belgiji, Velikoj Britaniji. Katalonci i Baski bi se rado otcepili od Španije, kada to ne bi bilo tako komplikovano; već spomenuti Južni Tirol već uživa široku autonomiju u Italiji; U Škotskoj Škotska nacionalna partija (SNP) 2014. sprema referendum o nezavisnosti; u Belgiji se Flamanci i Valonci ne podnose; u centralističkoj Francuskoj povremeno se javlja nezadovoljstvo Korzike i Bretonije. Pitanje je šta će biti ako kriza bude nastavila da se produbljuje, ako nezadovoljstvo bude bivalo sve veće, ako populističke partije budu sve glasnije lovile veštice?

Severna liga je treća najjača partija u italijanskom parlamentu i stalno se poigrava sa separatizmom i federalizmom, ona odbija da plaća za siromašni "rasipnički" jug zemlje, insistira na kulturološkoj i ekonomskoj posebnosti severne Italije, po pravilu se protivi rimskim partijama i EU.

Škotski SNP ima sasvim drugačiji pristup. On je kao dominantna politička snaga uspeo da se protiv laburista i konzervativaca nametne razvodnjenim nacionalizmom i levo-liberalnim programom, potpuno je naklonjen EU, zalaže se za čistu energiju, želju da se odvoji od Londona obrazlaže, pored ostalog, željom da samostalno raspolaže svojim privrednim resursima, pre svega naftom u Severnom moru. Što se tiče privredne, industrijske i socijalne politike, Škotska već sada ima veću autonomiju, od, na primer, nemačkih pokrajina (landova).

SNP i Severna liga su za mnoge regionalne partije dobar primer na koji način može da se osvoji vlast i kakva je politika za to potrebna.

Separatistička tendencija po pravilu se, kao u Južnom Tirolu, Bavarskoj ili na severu Italije, javlja u bogatim, razvijenim regijama koje ne žele da "plaćaju za lenčarenje drugih". Opasnost je utoliko veća, u koliko je reč o regijama u kojima većinski živi nacionalna manjina u odnosu na većinsko stanovništvo centralne države.

U Španiji se trenutno javlja obrnuti problem: sve više regija je do te mere ekonomski posrnulo, da su osuđene na pomoć vlade u Madridu. Regija Valensija je nagovestila da joj je potrebna pomoć od 4,5 milijardi evra. Ni najmnogoljudnija Andaluzija ne isključuje da će joj uskoro biti potrebna finansijska sredstva. Privredno najjačoj Kataloniji je potrebno pet milijardi evra iz kriznog fonda, jer Barseloni preti da do kraja meseca neće više moći da ispunjava svoje obaveze. Naravno da je to odmah uticalo na visinu kamata španskih državnih obveznica. Španiji je EU već odobrila pomoć do 100 milijardi evra za spasavanje ugroženih banaka, a čini se da će Madrid morati da zatraži i pomoć iz kriznog fonda EU, što bi budžetsku politiku stavilo pod strogu kontrolu omrznute Trojke – EU, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda.

Politički razvoj EU posve je neizvestan. Na jednom polu je daljnja integracija nacionalnih država i jačanje ingerencija Brisela, a na drugom beg iz briselskog stiska. Na oba pola jačaju i regionalni separatistički pokreti.