U Lagosu, u podsaharskoj Nigeriji, pedesetih godina prošlog veka živelo je samo oko 300.000 ljudi. Danas u tom megapolisu slamova živi oko 20 miliona ljudi. Do 2050. taj broj će verovatno narasti do 40 miliona, konstatuje nemački nedeljnik "Špigel" koji opisuje Lagos kao mesto na kome se najbolje mogu uočiti efekti uvećanja broja stanovnika u nesređenim zemljama.

U Africi se u sadašnje vreme rađa tri od deset beba u svetu. Do 2100. tamo će prvi put zaplakati svaka druga. Do 2050. Afrika će duplirati broj stanovnika, a između 2020. i 2100. broj stanovnika uvećati sa 1,3 milijarde na 4,3 milijarde.

Po broju novorođene dece Afrika će 2060. preteći Aziju, pokazuje globalna demografska projekcija Departmana za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih nacija "Svetska populacija: Perspektive 2019" (World Population Prospects 2019, UN Department of Economic and Social Affairs Population Division), objavljena sredinom juna.

U demografski najaktivnojoj Podsaharskoj Africi stanovništvo će se do 2100. utrostručiti, a Nigerija, Uganda, Ruanda i Burundi će sa 400 osoba po kvadratnom kilometru biti gušće naseljene nego Indija, Belgija i Holandija 2015.

Dve podsaharske zemlje imaće gustinu naseljenosti veću od one u Pakistanu, Nemačkoj i Velikoj Britaniji, a sedam veću gustinu od one u Francuskoj, Danskoj, Tajlandu i Indoneziji, čija populacija se takođe uvećava.

Najdramatičnije demografske promene trebalo bi očekivati u Nigeriji, čije se stanovništvo od 1990. do 2019. udvostručilo, a do kraja veka bi mogla da ima 733 miliona žitelja. U razdoblju do 2070. tamo bi se moglo roditi više dece nego u sada najmnogoljudnijoj Kini.

"Zemlje u zoni Sahela kreću se prema golemoj katastrofi", kaže za "Špigel" autor knjige "Afrikanistan: razvoj ili džihad" (Africanistan: Development or Jihad) Serž Mihailof, francuski ekonomista, jedan od vodećih stručnjaka za rast stanovništva u zoni Sahela, koji dobro poznaje Nigeriju u kojoj je osamdesetih godina i sam živeo.

Prema analizi južnoafričke Fondacije Helen Suzman, zbog povećanog broja mladih žena u reproduktivnom dobu broj stanovnika u podsaharskoj Africi bi u kratkom i srednjem roku i dalje rastao čak ako bi se fertilitet tamo sa sadašnjih 4,6 deteta po ženi u reproduktivnom dobu u kratkom roku spustio na prosečni svetski nivo (2,5).

MLADA AFRIKA NA PUTU ZA STARI KONTINENT

"Špigel" citira profesora afričkih studija na Univerzitetu Djuk u Daramu, u Severnoj Karolini, Stefena Smita koji u naslovu svoje nove knjige piše o jagmi mlade Afrike na putu za Stari kontinent. ("The Scramble for Europe: Young Africa on Its Way to the Old Continent")

Ovaj nekadašnji dopisnik iz Afrike predviđa da će 150 do 200 miliona ljudi afričkog porekla do 2050. živeti u Evropi. To će biti rezultat masovnog migracionog talasa, o kome on govori kao o stampedu i globalnoj poplavi. Drugi naučnici optužuju Smita da izvrće činjenice i ide na ruku ksenofobičnim porukama desničarskih populista.

U jednoj analizi južnoafričke Fondacije Helen Suzman povlači se paralela između svojevremene evropske i budućih afričkih migracija: od 1850. do 1914. oko 40 miliona osoba napustilo je Evropu i uglavnom otišlo u Severnu i Južnu Ameriku. Pošto je u Evropi u to vreme živelo manje od 400 miliona ljudi, to bi značilo da je otišao deseti deo populacije. Po analogiji s emigracijom s kraja 19. veka, u narednih 35 godina iz 18 podsaharskih zemalja moglo bi da emigrira i do 50 miliona ljudi.

Francuski istraživač migracija Fransoa Eran iznosi pretpostavku da će Afrikanci činiti između 3 i 4 procenta Evropske populacije, jer većina Afrikanaca naprosto nema finansijskih sredstava da bi sebi priuštila putovanje na sever.

Neki od najjačih emigrantskih talasa pokrenula je potraga za poslom (Bangladeš, Nepal, Filipini), a neki nasilje, nesigurnost i vojni konflikti (Sirija, Venecuela i Mjanmar). U 2017. emigranti iz Nigerije bili su četvrta po brojnosti grupa tražilaca azila u EU, posle izbeglica iz Sirije, Iraka i Avganistana.

Prema podacima Globalne komisije za međunarodne migracije, između 5 i 12 odsto stanovništva 30 industrijaliziranih zemalja su međunarodni imigranti, koji su od 2010. odlazili u Evropu, Severnu Ameriku, Severnu Afriku, Zapadnu Aziju, Australiju i Novi Zeland. Među 175 miliona imigranata u svetu ima 16 miliona Afrikanaca (9 procenata) što je relativno smanjenje u odnosu na 12 procenata 1960.

Kako je izračunao ekonomista u Svetskoj banci Dilip Rata, imigranti industrijalizovanim zemljama donose 356 milijardi dolara godišnje. Korist od migracija imaju i zemlje porekla, koje sada primaju više od 165 milijardi dolara doznaka. U Ugandi su emigrantske doznake smanjile siromaštvo za 11 procenata.

Imigrantska populacija u SAD će se u narednih 80 godina (2020. do 2100) uvećati za 85 miliona ljudi. U Kanadi migracije će biti glavni pokretač razvoja u periodu u kome se očekuje da broj umrlih bude veći od broja rođenih. Slični trend je u Novom Zelandu.

Belorusija, Estonija, Nemačka, Mađarska, Italija, Japan, Rusija, Srbija i Ukrajina će biti zemlje u kojima će priliv imigranata ublažavati njihove populacione gubitke zbog većeg broja umrlih od broja rođenih, konstatuje se u analizi Departmana UN za ekonomska i socijalna pitanja.

STARAČKI DOM STARI KONTINENT

Očekuje se da će 2050. godine 1,5 milijarda ljudi u dobu od 65 ili više godina u svetu brojno nadmašiti broj adolescenata i mladih uzrasta od 15 do 24 godine (1,3 milijarde).

U 2018. prvi put u svetskoj istoriji broj osoba starijih od 65 godina bio je veći od broja dece ispod pet godina. U 2050. više od 65 godina imaće jedan od šest stanovnika naše planete (16 odsto), sada je stariji svaki jedanaesti (9 odsto).

Stari kontinent postaje biološki stariji "od sveta". Sada je 18 odsto Evropljana starije od 65 godina, a do 2050. godine biće ih 25 odsto. Na severu Evrope (Francuska, Nemačka, Švedska, Finska) 20-30 odsto stanovnika je starije od 65, a u narednim decenijama biće ih 40 odsto.

U 29 zemalja u Evropi i na Karibima broj ljudi u radno aktivnom dobu (25-64 godina) tri puta je veći od broja starijih od 65 godina. Do 2050. godine u 48 zemalja u Evropi, Severnoj Americi i Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji mogao bi pasti ispod dva. U Japanu je već sada samo 1,8.

Na socijalnu neravnotežu koja nastaje zbog starenja populacije američki magazin "Atlantik", na primer, ukazuje pod provokativnim naslovom "Bumersi su upropastili sve" (The Boomers Ruined Everything, the Atlantic, jun 24, 2019) u tekstu o greškama iz prošlosti koje brzo stvaraju krizu za mlađe Amerikance. Piše, između ostalog, i o tome da je u SAD u poslednjih nekoliko godina za 24 odsto porasla stopa smrtnosti 32-godišnjaka, koji umiru od predoziranja, automobilskih nesreća i nasilja. Naravno, tu je i fiskalna kriza. Stope smrtnosti bejbi bumersa (Baby Boom Generation, rođeni između 1944. i 1964) nisu se uvećavale. Bebi bumersi žive duže, a umiru oni koji plaćaju za njihove penzije, sarkastično zaključuje autor teksta u "Atlantiku".

Prosečni očekivani životni vek u svetu se sa 64,2 godine u 1990. produžio na 72,6 godina u 2019. Do 2050. uvećaće se u proseku do 77,1 godine života.

Ljudi u siromašnim zemljama žive 7,4 godine kraće zbog epidemija, HIV-a, neuhranjenosti, siromaštva, slabije zdravstvene nege i zbog smrtnosti dece – koja je, na primer, u podsaharskoj Africi pala sa 180 na 78 smrtnih slučajeva na 1.000 porođaja, ali je i dalje visoka.

Razlike u dužini života vidljive su i u samoj Evropi. Očekivani životni vek novorođenog deteta iznosi 83,5 godina u Španiji i 83,4 u Italiji, a 74,9 u Bugarskoj, Letoniji i Litvaniji.

Prema Eurostatu, u regionima s najdužim očekivanim životnim vekom, kao što su španski Madrid (85,2), italijanski Trento, Umbrija, Lombardija, francuski Il de Frans, ili švajcarski Tičino očekivani životni vek je za 11,9 godina duži nego, na primer, u bugarskom regionu Severozapaden kraj, u kome je očekivani vek 73,3 godine. Tamo je, inače, BDP 2016. godine bio 30 odsto niži od proseka u EU.

DEPOPULACIJA

Od 2010. godine do danas u 27 zemalja ili teritorija broj stanovnika je smanjen, a između 2019. i 2050. smanjiće se stanovništvo u čak 55 zemalja.

U 14 zemalja ili područja između 2010. i 2019. godine glavni uzrok su smanjene stope rasta stanovništva, to što je broj smrtnih slučajeva premašivao broj rođenih – u Japanu za 2,6 miliona, u Ukrajini za 2,3 miliona.

U 23 od 27 zemalja broj stanovnika je između 2010. i 2019. smanjen zato što je više ljudi napustilo zemlju nego što se u nju doselilo.

Zbog izbeglištva i povećanog rizika smrtnosti povezanih s ratnim sukobom u Siriji je 2019. godine bilo 20 odsto manje stanovnika nego 2010.

Migracije pokreću i klimatske promene: stanovništvo Portorika smanjilo se za 18 odsto između 2010. i 2019. a tamošnji migracioni talas je 2017. uvećao razorni uragan Marija.

Od 2010. broj stanovnika je smanjen za pet odsto u Andori, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Letoniji, Litvaniji, Rumuniji, na ostrvskoj teritoriji pod francuskim suverenitetom Sent Pjer i Mikelon i na Ostrvima Valis i Futuna.

Najveće proporcionalno smanjenje stanovništva na Starom kontinentu između 2019. i 2050. očekuje se u Istočnoj Evropi – u Litvaniji i Bugarskoj (23 odsto) i Letoniji (22), i u Ukrajini (20 odsto) (vidi spisak uz grafikon u okviru). Po Demografskoj projekciji UN (Probabilistic Population Projections based on the World Population Prospects 2019), u Srbiji, koja je pri vrhu te liste, broj stanovnika bi do 2100. mogao da se smanji čak na 4,2 miliona.

U Evropi će 2021. broj stanovnika dostići maksimum od 748 miliona, a zatim bi se do 2100. smanjivao. Slična promena dešavaće se i u Latinskoj Americi i na Karibima (gde će 2037. živeti 768 miliona stanovnika, više nego u Evropi).

U narednim decenijama će dostići svoj demografski maksimum, a zatim početi da smanjuju stanovništvo i sadašnja dva najnaseljenija područja sveta u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji (2,3 milijarde ljudi, što predstavlja 30 odsto svetskog stanovništva 2019) i u Srednjoj i Južnoj Aziji (2 milijarde, 26 posto).

Medijsku pažnju privlači prognoza da će već 2027. Indija nadmašiti Kinu kao najmnogoljudniju zemlju. Indija sada ima 1,37 milijardi stanovnika. Taj broj bi do 2050. mogao da se uveća za 273 miliona, pa bi Indija, koja se sada suočava sa izazovom rešavanja demografskih, razvojnih i socijalnih problema, do kraja veka mogla ostati najnaseljenija zemlja s gotovo 1,5 milijardi ljudi.

U Kini (1,43 milijarde ljudi u 2019) broj stanovnika će se u narednim decenijama smanjiti za 31,4 miliona – zbog politike ograničavanja nataliteta već sada je suočena sa posledicama starenja stanovništva. Nakon napuštanja tzv. politike jednog deteta, o tome govore slučajevi zaposlenih bračnih parova koji izdržavaju četiri stara roditelja i troje dece.

Polovina ljudi na svetu sada živi u zemljama u kojima je fertilitet manji od 2,1 odsto, dakle, ispod granice obnavljanja stanovništva.

Fertilitet u svetu se, inače, u proseku smanjuje: 1990. godine iznosio je 3,2 deteta po ženi u reproduktivnom dobu, a u 2019. godini 2,5. U projekcijama Departmana za ekonomska i socijalna pitanja Ujedinjenih nacija nagoveštava se da će se do 2050. fertilitet u svetu smanjiti do 2,2.

OPREZNI PESIMIZAM

Demografi UN upozoravaju na oprez u čitanju tih dugoročnih projekcija iako su one pravljene na osnovu ogromnog činjeničnog materijala: 1.690 popisa stanovništva iz prethodnih perioda, 2.700 istraživanja u 235 zemalja i teritorija, vitalnih statistika o rođenima i umrlima u 163 zemlje ili teritorije, itd.

Direktor Departmana UN za ekonomska i socijalna pitanja Džon Vilmot kaže da niko ne zna sa sigurnošću da li će decenijama do 2100. populacije maksimalno narasti ranije ili kasnije, na višem ili nižem nivou.

Taj oprez, međutim, ne poništava osnovni zaključak o dalekosežnim ekonomskim, socijalnim i političkim posledicama koje proizvode demografske razlike između razvijenih zemalja u kojima natalitet opada a stanovništvo stari, i regiona s mladom gladnom populacijom i višim natalitetom.

Podsekretar UN za ekonomska i socijalna pitanja Lu Ženmin je skrenuo pažnju na činjenicu da se najbrže uvećava broj stanovnika nerazvijenih i siromašnih zemalja, što otežava njihove napore da iskorene siromaštvo, promovišu ravnopravnost polova i unaprede zdravstvenu zaštitu i obrazovanje.

Zbog nemogućnosti da prežive, zbog nedostatka posla, zbog nestašica hrane i vode ljudi su pohrlili u gradove poput Lagosa, a nije teško pretpostaviti da će neki nastaviti dalje ka mestima gde glad nije problem, gde vlada mir i gde ima mogućnosti za život i prosperitet.

Pošto se ne može sprečiti da voda teče nizbrdo i da ljudi traže bolje, sigurnije i prosperitetnije mesto za život, iz predočenih podataka da se zaključiti da će i aktuelna migraciona kriza i tragične regionalne tenzije imati dugoročni karakter.

U tom kontekstu sadašnje antiimigracione politike industrijalizovanih zemalja izgledaju cinično, uzaludno i neperspektivno, jer "starijim" zemljama su imigranti dugoročno gledano potrebni, radi, kako se na novogovoru kaže, "održivog razvoja", održanja socijalnih, penzionih i zdravstvenih sistema i socijalnih dostignuća države blagostanja – i tekovina kolonijalizma.