Talas protesta u Evropi
Benzinski šok
U Briselu je 4. juna došlo do sukoba policije i ribara, koji su protestovali ispred sedišta Evropske unije. Demonstranti su razbili prozore na zgradama EU, prevrtali vozila, bacali kamenje i petarde na policiju koja je upotrebila vodene topove i pendreke. Akcije kamiondžija su sledile štrajk ribara. Vozači kamiona su protestovali u Holandiji, u Velikoj Britaniji su blokirali puteve oko Londona, ali je kulminacija nastala štrajkovima u Portugalu i Španiji
Veliki broj zemalja Evropske zajednice, bogatijeg dela kontinenta, poslednjih meseci potresaju štrajkovi i protesti. Protesti su izazvani onim što u ovom trenutku pogađa i bogate i siromašne širom sveta, visokom cenom nafte, koja za sobom povlači vrtoglav rast svih drugih cena, prvenstveno hrane.
Proteste su prvo započeli oni koje nove cene goriva najviše pogađaju – ribari i kamiondžije. Tokom maja štrajkovali su ribari u većini evropskih zemalja, a protesti su bili najžešći u Belgiji, Španiji, Portugalu, Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji. Sindikati kažu da je cena dizela postala neizdrživo visoka i da su zato mnogi od njih prinuđeni da se odriču stvari koje su posedovali celog života. U Briselu je 4. juna došlo do sukoba policije i ribara, koji su protestovali ispred sedišta Evropske unije. Demonstranti su razbili prozore na zgradama EU, prevrtali vozila, bacali kamenje i petarde na policiju koja je upotrebila vodene topove i pendreke. Akcije kamiondžija su sledile štrajk ribara. Vozači kamiona su protestovali u Holandiji, u Velikoj Britaniji su blokirali puteve oko Londona, ali je kulminacija nastala štrajkovima u Portugalu i Španiji.
HAOS I PRVE ŽRTVE: Desetine hiljada vozača kamiona je 9. juna stupilo u štrajk u Španiji. Protest je izazvao haos u saobraćaju na granici između Španije i Francuske. Demonstranti su sprečavali druge kamione da nastave put, onim kamionima koji su pokušavali da pređu granicu čak su lomljena stakla i bušene gume. Kilometarski duge kolone formirale su se na putevima koji vode u velike španske gradove, veliki broj benzinskih pumpi u Španiji ostao je bez goriva zbog štrajka vozača cisterni i panične kupovine goriva od strane vozača koji su se uplašili nestašica. Ministarstvo unutrašnjih poslova Španije angažovalo je 25.000 policajaca koji imaju zadatak da obezbede nesmetano odvijanje saobraćaja. U mnogim radnjama došlo je do nedostatka namirnica, zbog otežanog snabdevanja i zato što su građani u panici pravili zalihe. Za to vreme, na jugu zemlje trulili su riba i povrće jer nije imao ko da ih preveze. Poljoprivrednici su takođe demonstrirali, više od 50 ljudi je povređeno u sukobu demonstranata i policije u Almeriji i Sevilji.
"Mi prevozimo robu koja pokreće ovu zemlju", upozorile su kamiondžije. "Ako mi stanemo zato što nemamo para da kupimo gorivo, i zemlja će stati." Predsednik sindikata ADETEK prevoznika Žan-Klod Ferand je rekao da će većina malih prevoznika bankrotirati. "Mi nemamo više rešenja. Jednostavno više ne možemo da kupujemo dizel." Protestu su se pridružile i kamiondžije iz Portugala i južne Francuske.
U protestu kamiondžija pale su i prve žrtve. Dva štrajkača izgubila su život, jednog je 11. juna udario kamion u blizini Granade u Španiji, a nekoliko sati ranije njegovog kolegu pregazio je kamion u Portugalu.
Ribari širom Evrope rekli su da će ostati u štrajku dok EU ne dozvoli nacionalnim vladama da im dozvoli kupovinu dizela po subvencionisanim cenama, ali EU insistira da su subvencije za gorivo nelegalne po evropskim zakonima. Pravila EU kažu da takse na gorivo ne mogu biti manje od 15 odsto u bilo kojoj zemlji članici Unije. Ministri EU su se 2005. složili da se neće smanjivati takse na gorivo, tvrdeći da bi se smanjivanjem tih poreza poslao loš signal zemljama izvoznicama nafte, koje bi time bile ohrabrene da ponovo povećaju cene nafte. Inače, inflacija u evrozoni, koju čini 15 zemalja, u maju je dostigla 3,7 odsto, što je najviše od 1996. godine. Eurostat kaže da je glavni generator inflacije u maju bilo povećanje cena hrane od 6,4 odsto i troškova transporta od 5,9 odsto.
Umesto smanjenja taksi, preporučuju se drugi načini rešavanja problema onih koje najviše pogađa cena goriva. Džo Borg, član Evropske komisije zadužen za probleme ribolova, kaže da ceo sektor ima iste strukturalne probleme, kao što su višak kapaciteta, oprema koja troši previše goriva. Francuska vlada je objavila da preduzima niz mera za pomoć prevoznicima, kao što je plaćanje doprinosa u ratama, ali oni smatraju da su te mere nedovoljne. Francuski ministar poljoprivrede i ribarstva Mišel Barnje pozvao je da se što pre izmeni način upotrebe energenata u poljoprivredi i rekao da se treba pripremiti za budućnost "u kojoj će cena nafte biti visoka na duže staze".
NOVI UČESNICI: Portugalski prevoznici su 12. juna ipak okončali trodnevni štrajk, pošto su sa vladom postigli preliminarni dogovor o ublažavanju efekata naglog skoka cena goriva, baš kao i predstavnici obalskih ribara. Portugalska vlada je najavila mere, koje podrazumevaju odlaganje plaćanja poreza na dodatu vrednost i niže cene drumarina. Španska vlada je saopštila da priprema paket mera koje bi trebalo da pomognu vozačima kamiona.
Protesti u nekim drugim državama Evrope su se nastavili, uz nove učesnike na sceni. U Briselu na ulicama nisu bili samo ribari i kamiondžije. Oko 5000 članova sindikata tražilo je niže cene električne energije, goriva i hrane, protestujući zbog niskih plata i visokih životnih troškova. "Evropska unija mora da brine o socijalnom programu i životima radnika, a ne samo o ekonomskim interesima multinacionalnih kompanija. Jasno je da oni zarađuju zahvaljujući radnicima. Ali, mora da se obrati pažnja i na potrebe radnika, zato što mi više ne možemo da živimo ovako", rekao je jedan od štrajkača. Kao primer krize, u Belgiji se često navodi cena prženog krompira, najpopularnije hrane. Džak prženog krompira je sada oko dva evra, što je skok od četiri odsto u odnosu na prošlu godinu. Međutim, u istom periodu je cena krompira pala za 24 odsto, a proizvođači za povećanje cena prženog krompira krive cenu goriva potrebnog za transport i rad fabrika.
Najava organizovanih protesta ima i u zemljama gde protesti još nisu počeli. U Irskoj je udruženje drumskih prevoznika saopštilo da razmišlja o štrajku i uvođenju blokada, ukoliko do 27. juna ne bude postignut dogovor sa vladom oko cene goriva.
MOĆNI SINDIKATI: Masovnih protesta nema za sada u zemljama istočne Evrope, pa ni u Srbiji, mada kriza teže pogađa stanovnike siromašnijih zemalja. Neki komentari na vesti o štrajkovima u zapadnoj Evropi kažu da su ljudi u Srbiji preživeli mnogo gore stvari, pa im sadašnja dešavanja još ne izgledaju tako zastrašujuće kao onima koji su navikli na lagodniji život. Bliže istini su sigurno tvrdnje da proteste na Zapadu vode moćni radnički sindikati, kakvi u Srbiji ne postoje. Protesti sigurno neće doprineti da cene goriva i hrane na svetskim berzama padnu, ali se građani u zemljama koje takve sindikate imaju bar mogu nadati da će se teret globalne krize nešto pravednije raspodeliti.
Amerika: Kraj jedne ljubavi
(AMERIČKA NOĆNA MORA: Porast cena benzina)
Kada se republikanski predsednički kandidat Džon Mekejn pre nekoliko nedelja zauzeo za to da SAD preuzmu odgovornost zbog klimatskih promena i postanu lider u svetu u suzbijanju rđavih posledica koje one imaju na prirodnu okruženje, jedna konzervativna predstavnica u Kongresu shvatila je to kao ličnu uvredu. "Šta bi on hteo", besnela je preko talasa NPR-a, radijskog javnog servisa, "da ja prestanem da vozim mog ‘terenca?’" "Terenac", koji pominje uvređena predstavnica u Kongresu, za poslednjih desetak godina postao je najpopularnije vozilo u Americi, iako su široki asfaltni drumovi jedini teren po kome se većina vlasnika njime vozi. Ljubav prosečnog Amerikanca prema ovim kabastim četvorotočkašima još je bizarnija ako se ima u vidu da neki od najpopularnijih modela troše oko 20 litara benzina na pređenih 100 kilometara.
Da neko od jedva 50 kila krstari automobilom od preko tri tone da bi u obližnjoj prodavnici kupio koka-kolu, malo je apsurdan ali veoma čest prizor. Uz to, većina namirnica u toj prodavnici proizvedena je stotinama, čak i hiljadama kilometara daleko. Bakalar, losos i druge vrste ribe stigli su iz Kine, grožđe je po pravilu iz Čilea, dok je za neke bolje da se ne zna kako su se tu obrele.
Ljubav koja je zaiskrila pre petnaestak godina, a planula tokom poslednjih desetak, sada polako gasne. Amerikanci su ukus prema automobilima formirali prema činjenici da je benzin decenijama bio jeftiniji od mleka. To im je pružalo preimućstvo da žive daleko od rodbine i od radnog mesta. Osim u velikim gradovima, javni prevoz je iz nekih krajeva gotovo sasvim iščezao, jer i najslabije plaćen posao u Americi omogućava kakav-takav četvorotočkaš. Gradski autobus neretko vozi jednog ili dvoje putnika. No, otkad je cena litra benzina nedavno premašila dolar, ljubavi prema gutačima benzina polako dolazi kraj, a raste interes za hibridne modele i one sa manjom potrošnjom. Prvi su doskora bili rezervisani mahom za liberalne i "ekološki svesne" intelektualce (koji nisu morali da čekaju da se cena benzina učetvorostruči u poslednjih pet godina, što se nezgodno poklapa sa početkom rata u Iraku, niti da im republikanski kandidat objašnjava uzroke klimatskih promena), drugi za studente ili one sa skromnijim prihodom. Kako je Kalifornija, po pravilu, dobar lakmus test za duh vremena u Americi, promena uloga za volanom tamo je već vidljiva. Stanovnici elitnih kalifornijskih naselja sve češće se viđaju u malim automobilima, dok njihova posluga vozi sve više ozloglašene terence, jer su im po ceni oni napokon postali dostupni. Jedan šerif iz države Ohajo dospeo je u jutarnje vesti zbog odluke da policajce u patrolu šalje u majušnom vozilu za golf igrališta koje ide na baterije. Ovaj šerif kaže da je prošle godine njegova stanica za benzin trošila 17.000 dolara, a da će se, pod uslovom da cena benzin ne skače više ne poskupljuje, troškovi za benzin ove godine popeti na blizu 30.000 dolara.
Sa ovakvom cenom benzina, iako manjom nego bilo gde drugde u Evropi, navike koje čine američki način života našle su se na udaru. Povrh toga, vrednost dolara je srozana, inflacija pritiska, a nezaposlenost raste. Cene hrane galopiraju, a nakon stravičnih poplava koje su pogodile Ajovu, američku žitnicu, u kojima je stradala najmanje petina useva kukuruza, tek će skočiti. Posledice krize hipotekarnih kredita da i ne pominjemo. Neki krajevi SAD i neke industrijske grane već su osetili posledice sve skupljeg goriva.
Dženeral motors, najveći proizvođač automobila u SAD, na domaćem terenu već je poražen u prodaji od Tojote, koja je dalekovido i na vreme na tržište izbacila "zelenije" i kompaktnije modele. Početkom juna GM je zatvorio četiri postrojenja za proizvodnju terenskih vozila i kamiona, i ostavio nekoliko hiljada radnika bez posla. Štaviše, čelnici GM-a nose se mišlju da prodaju ili potpuno redizajniraju model "hamer", jedan od zaštitnih znakova ove kompanije. GM je prošle godine prodavao 100.000 ovih modela mesečno. Prema rečima direktora GM-a Rika Vagnera, ove godine prodaja se u proseku kreće oko 65.000 vozila. Ni druga dva automobilska giganta iz Detroita ne mogu da se pohvale uspesima – prodaja modela "krajslera" opala je za 25, a "fordovih" za 16 odsto u odnosu na prošlu godinu. Ekson (Exxon), najveća američka naftna kompanija, nedavno je najavila da će prodati preostalih 2000 benzinskih stanica koje ima širom Amerike (iako će mnoge i dalje nositi Eksonov zaštitni znak).
Ni avio-kompanije nisu ostale imune na ove potrese na tržištu. Kada je kompanija Amerikan erlajnz najavila prošlog meseca da će za svaki čekirani komad prtljaga naplaćivati 15 dolara, komentatori su posprdno dobacivali da bi uskoro mogli da očekuju da se putnicima naplaćuje korišćenje avionskog toaleta. Nije prošlo mnogo vremena da su ovoj nepopularnoj meri pribegle i ostale velike kompanije poput Junajteda i US ervejza koji je najavio da će početi da naplaćuje i osvežavajuće napitke. Istom prilikom, Junajted, čije je sedište u Čikagu, najavio je da će otpustiti oko 2000 zaposlenih i trajno prizemljiti bar devet aviona iz svoje flote.
U vreme prethodnih naftnih šokova sedamdesetih godina prošlog veka, Amerikanci su iz uvoza podmirivali oko trećinu svojih potreba. Amerika danas proizvodi oko osam odsto nafte na globalnom tržištu, ali troši gotovo četvrtinu ukupne proizvodnje nafte u svetu. Prevedeno u barele, SAD dnevno proizvode nešto manje od sedam miliona, a troše više od 20 miliona barela nafte dnevno. To, prema računici "Vašington posta", iznosi oko milijardu i po dolara dnevno, ili oko 550 milijardi godišnje da bi se održao ovaj nivo potrošnje i nahranile neke od goreopisanih navika. A što više novca bude odlazilo na benzin, manje će ga biti za drugu robu. Istraživanja u oblasti obnovljivih izvora energije i vladini podsticaji u tom pravcu nisu se kotirali visoko ni u vreme Klintonove administracije, a kamoli tokom dva Bušova mandata.
Jedan američki komičar je tokom Velike depresije primetio da će Amerikanci biti prvi koji će u utočišta za beskućnike stizati kolima, rugajući se razmaženosti nacije. Većina Amerikanaca danas ne shvata ovaj štos. Cena benzina mogla bi da im vrati deo smisla za humor.
Duška Anastasijević (Mineapolis)
Francuska
(SA ČETIRI NA DVA TOČKA: Štrajk kamiondžija u Francuskoj)
Inflacija, visoka cena goriva, plate koje ne rastu godinama i sve slabija kupovna moć ne zaobilaze ni Francusku, dovodeći do niza situacija koje su za građane ove zemlje izgledale nezamislive. Početkom maja pređena je psihološka granica od 10 nekadašnjih francuskih franaka, odnosno 1,55 evra za litar bezolovnog benzina. Sada je vrlo malo onih koji na pumpe odlaze da "do vrha" napune rezervoare. Obično sipaju za 20 ili 30 evra pa "dok ima – ima", reći će mnogi. Nije retkost ni da vozači pre odlaska na pumpu na internetu dobro pogledaju cene koje variraju od jedne do druge stanice, pa se odluče za onu na kojoj je gorivo jeftinije za nekoliko centi, makar bila i daleko od uobičajene. Jedna od posledica, neki će reći pozitivnih, jeste i nešto manji saobraćaj na ulicama Pariza. Sve su popularniji bicikli, naročito "Velib", za kratko iznajmljivanje koje je pariska opština uvela prošle godine. Mnogi su ostavili ključeve od auta i ponovo uzeli markicu za prevoz.
Cene goriva izazivaju i niz drugih neprijatnosti. Poljoprivrednici, ribari, prevoznici u drumskom saobraćaju, taksisti, avio-kompanije i svi oni koji obavljaju poslove usko vezane za naftu još od početka maja sve masovnije zahtevaju od države da učini nešto, i da im omogući jeftinije gorivo, bez državnih taksi. Te takse su između 45 i 98 centi po litru, u zavisnosti od vrste tečnog goriva. Najpre su ribari blokirali sve luke na francuskoj zapadnoj obali, pa su kamiondžije i njihovi poslodavci u nekoliko navrata organizovali blokade većih gradova i prometnih autoputeva, ali za sada vlada Fransoe Fijona nije pronašla zadovoljavajuće rešenje.
Er Frans je rešio problem povećanjem takse na "skupo gorivo", koja je uvedena još 2004. godine kada je barel sirove nafte sa 20 skočio na "čak" 30 dolara. Er Frans je na svim letovima povećao famoznu taksu koja sada iznosi između 2 i 98 evra po letu, u zavisnosti od destinacije. Za neke prekookeanske letove sada je za povratnu kartu potrebno izdvojiti gotovo 200 evra više nego ranije. Godišnji odmori dolaze, a skupoća na svakom ćošku preti mnogima da će ovo leto možda provesti kod kuće.
U Francuskoj su drastično poskupele i osnovne životne namirnice. Samo u proteklih godinu dana cene mesa su porasle za 17 odsto, mleka i mlečnih proizvoda između 10 i 20 odsto, dok je obično brašno poskupelo u radnjama za celih 41 odsto! Tako je popularni francuski hleb baguette od 200 grama sada skuplji od jednog evra, a pre pet godina stajao je samo četrdesetak centi. Predsednik Sarkozi i premijer Fijon obećavaju mnogo, ali ništa konkretno ne preduzimaju. Ako ne mogu da utiču na skok cena nafte na svetskim berzama, od njih francuski narod očekuje ipak neke poteze koji bi cunami cena i potop kupovne moći učinili bar malo manje bolnim.
Nenad Tomić (Pariz)
1973.
Sadašnja dešavanja mnoge podsećaju na 1973. godinu, kada su zemlje OPEK-a zbog arapsko-izraelskog rata uvele embargo na isporuku nafte SAD. Cena nafte je od tri dolara za barel, koliko je iznosila pre rata, skočila na 11 dolara u januaru 1974. Mnogi komentatori u britanskim i američkim medijima ovih dana podsećaju na gotovo zaboravljeno vreme dugih redova na benzinskim pumpama. Kongres SAD je 1974. ograničio maksimalnu brzinu kretanja automobila na 55 milja (89 kilometara) na sat, umesto dotadašnjih 75 milja na sat, jer je procenjeno da se time štedi 17 odsto goriva. Mera smanjenja maksimalno dozvoljenih brzina uvedena je 1974. godine i u Velikoj Britaniji.
Izvršni direktor Međunarodne agencije za energetiku (IEA) Nobuo Tanaka kaže da SAD, Japan i 25 drugih razvijenih zemalja koje savetuje IEA razmatraju mere za smanjenje potrošnje nafte, koje uključuju i sniženje ograničenja brzine i uvođenje ograničenja za saobraćaj automobila u gradovima. Tanaka smatra da, za razliku od krize iz sedamdesetih godina prošlog veka koja je bila uzrokovana ograničenim snabdevanjem sa Bliskog istoka, sadašnju situaciju pogoršava rastuća tražnja, kao i špekulativno ulaganje u sirovine.
