Za "Vreme" iz Londona

Britanski novinar Stiven Farel, izveštač "Njujork tajmsa", oslobođen je prošle nedelje od talibana akcijom NATO vojnika u Avganistanu. Njegova sloboda odnela je četiri života, među kojima i život, takođe zarobljenog, avganistanskog novinara Sultana Munadija. Tim povodom se oglasila Nezavisna novinarska asocijacija Avganistana koja je, kako prenosi BBC, kritikovala postupak NATO trupa koje su, ne prvi put, oslobodile zapadnog novinara dok je avganistanski okončao smrću. Kako prenosi londonski "Indipendent", iz kabineta premijera Brauna poručeno je da su operaciju odobrili ministar spoljnih poslova Dejvid Miliband i ministar odbrane Bob Ejnsvort.

U Britaniji iz dana u dan jača glasna opozicija ratu u Avganistanu, a premijer Braun gubi na popularnosti. Pomenuto oslobađanje samo je jedna od svežih, standardno loših vesti iz Avganistana koje prekrivaju naslovne strane svih britanskih medija. Zbog slabog rejtinga britanske verzije "Rata protiv terorizma", Gordon Braun je nedavno detaljno obrazložio argumente svog kabineta za vođenje takve spoljne politike.

VERA I SUMNJA U POBEDU: U govoru na Međunarodnom institutu strateških studija Braun je rekao da veruje u britansku misiju, kao i da je ona "realistična i ostvariva". Kao glavni argument za prisustvo britanskih trupa u Avganistanu premijer je naveo opasnost od terorističkih napada, odnosno njihovu prevenciju. "Još uvek stoji moja tvrdnja da sigurnija Britanija zahteva sigurniji Avganistan", rekao je Braun.

Britanski premijer je naglasio da je talibanska taktika postala radikalnija, sa pojačanom upotrebom oružja i eksploziva, pokušavajući tako da opravda velike sume koje država odvaja za rat u Avganistanu. Godišnji troškovi po vojniku povećali su se sa 180.000 funti 2006. godine na 390.000 funti koliko iznose danas, izjavio je Braun. U Avganistanu je trenutno stacionirano preko 9000 britanskih vojnika.

Pod dodatnim pritiskom zbog protestne ostavke Erika Džojsa, pomoćnika ministra odbrane, britanski premijer se u svom iscrpnom obrazloženju osvrnuo i na aktivnosti Al Kaide, imenujući ih glavnom pretnjom državnoj bezbednosti Kraljevstva. Pozvao je na borbu protiv radikalnog islama, uz primedbu da je jako mali deo islamskog sveta radikalan i da islamsku kulturu treba poštovati i negovati. Uz to, kao nekakav dokaz svojih dobrih namera, premijer je predstavio i strategiju za poboljšanje života civila na ratnim područjima, sa naglaskom na jačanju lokalnih zajednica i borbi protiv korupcije koja je u Avganistanu prisutna na svim nivoima.

Obasuta prilično ubedljivim argumentima, britanska javnost ipak ne može da pređe preko gubitka više od 50 britanskih vojnika ovog leta (a u proteklih osam godina ukupno njih 213 – broj se iz dana u dan povećava). Primera radi, u Iraku je do sada poginulo ukupno 180 britanskih vojnika. Prema anketi koju je ovog leta sproveo "Indipendent", 31 odsto Britanaca smatra da u ratu u Avganistanu može da se pobedi, dok skoro dvostruko više, njih 58 odsto, smatra da rat ne može da se dobije – da je već izgubljen. Protivnici rata tvrde da britanski vojnici koji se trenutno nalaze u Avganistanu nemaju adekvatnu podršku vlade.

PREPUCAVANJA: U otvorenom pismu premijeru bivši pomoćnik ministra odbrane Erik Džojs upozorio je: "Nama je potreban veći geopolitički uzvraćaj od strane Sjedinjenih Država za naše napore. Za mnoge, Britanija se bori, Nemačka plaća, Francuska računa, a Italija izbegava." Prema premijeru Braunu, dobro je da Britanija igra svoju ulogu, ali i drugi moraju preuzeti svoj deo odgovornosti. U rat protiv terorizma u Avganistanu uključene su 42 zemlje i sve se one, kaže britanski premijer, moraju zapitati da li čine dovoljno.

Priča o nedovoljno požrtvovanim saveznicima vrlo je popularna na ostrvu, a generalni stav velikog broja Britanaca je da njihovi državljani u Avganistanu nemaju šta da rade, a da Sjedinjene Države "treba same da čiste nered koji su napravile". Na drugoj strani su mnogobrojni Amerikanci kod kojih postoji mišljenje da Sjedinjene Države večito sakupljaju negativne poene britanske politike i da je mala Velika Britanija u poslednjih pedeset godina suptilno sakrila svoj udeo u nepopularnoj politici koja je označena kao američka spoljna politika. Amerikanci podsećaju i da je zahvaljujući Obaminom "pomirenju" sa Moskvom ovog leta omogućen pristanak Rusije da se preko njene teritorije američkim avionima prevoze trupe i oružje u Avganistan.

Uprkos čestim negativnim komentarima na račun Velike Britanije među Amerikancima, istoričari i političari najbolji su svedoci zlatnog i neraskidivog savezništva te dve sile. U anketi objavljenoj u "Vašington postu" avgusta ove godine Amerikanci su pokazali da više veruju u pobedu u Avganistanu od Britanaca. Naime, 42 odsto njih smatra da Amerika u tom ratu pobeđuje, dok 36 odsto veruje u suprotno. Čini se da je javnost Sjedinjenih Država imunija na kovčege sa svojim vojnicima, kada se u obzir uzme činjenica da je u prethodne dve godine ubijeno 327 američkih, a 101 britanski vojnik.

Na odnos građana prema ratu u Avganistanu presudno utiču mediji i politički interesi unutar samih država. Amerikom vladaju dve političke opcije i obe imaju strukture koje iz raznih motiva (najčešće finansijskih) podržavaju rat, pa tako građani koju god opciju da izaberu ne mogu biti sigurani u okončanje rata. S druge strane, narodu u Britaniji ponuđene su više od dve opcije, što otvara prostor nekim strankama da sopstvenu politiku i rejting grade ozbiljnom antiratnom propagandom.

MEĐUNARODNA KONFERENCIJA: Prošle nedelje, kao rezultat napetih situacija u Kraljevstvu, Avganistanu i među saveznicima, evropska trojka koju čine Gordon Braun, premijer Britanije, Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, i Angela Merkel, nemačka kancelarka, pozvali su Ujedinjene nacije na hitno organizovanje međunarodne konferencije koja bi se bavila sudbinom Avganistana. Troje državnika obratili su se otvorenim pismom generalnom sekretaru UN-a Ban Ki Munu zahtevajući da se samit održi pre kraja 2009. godine.

Pred međunarodni "žiri" postavilo bi se nekoliko važnih tema. Lideri vodećih evropskih ekonomija zahtevaju razmatranje rezultata nedavnih izbora u Avganistanu na kojima je navodno pobedio Hamid Karzai uz gomilu pritužbi na regularnost glasanja. Poziva se i na postavljanje ciljeva vezanih za bezbednost, uređivanje vlasti, vladavinu zakona i pomoć privrednom razvoju Avganistana.

SPORNI IZBORI: Ovaj potez komentarisao je opozicioni kandidat za ministra spoljnih poslova Vilijam Hejg u izjavi za londonski "Telegraf", govoreći da britanski vojnici ne smeju umirati za korumpirane izbore u Avganistanu i da je opasno ako se pojavi bilo kakva sumnja da su Britanci ilegalno uticali na rezultate izbora.

Savezničke Sjedinjene Države, optužene da uvlače druge države u nepobedivi rat, takođe osećaju jak pritisak zbog neizvesnosti izbornih rezultata. Prošle subote ubijeno je pet američkih vojnika, dok je rastao pritisak američke vlade na Hamida Karzaija da napravi dogovor o podeli funkcije predsednika sa rivalom u predsedničkoj trci Abdulahom Abdulahom. Karzai je kratko i jasno, govoreći za francuski "Figaro", odbio poslušnost Londonu i Vašingtonu. Dok američke demokrate sa predsednikom Barakom Obamom na čelu podeljenog mišljenja razmatraju mogućnost povećanja broja vojnika u Avganistanu, ruski ambasador u Kabulu Samir Kabulov, koji je bio diplomata za vreme sovjetske invazije u Avganistanu, iskreno je poručio da se nada da Vašington neće napraviti istu grešku koju je 1987. godine napravio Sovjetski Savez poslavši u Avganistan 140.000 trupa koje su za dve godine provedene u toj zemlji bile potpuno poražene. Sovjetsko-avganistanski rat trajao je od 1979. do 1989.

Najuticajniji britanski analitičari, protivnici rata, upozoravaju da i pored svih dobrih namera zapadnih lidera da se Avganistan transformiše u oazu demokratije, ne treba zaboraviti istoriju britanskog vojevanja po južnoj i jugozapadnoj Aziji, kao ni prirodne resurse i bogatstvo naftom zemlje za čiju se demokratiju tako dosledno ratuje.

Rat iz nužde

PROSLAVA BEZ SLAVLJA: 4. juli
u bespuću

Osam godina nakon napada Al Kaide na Ameriku i kontraudara na Avganistan koji je usledio, sve je manje onih koji rat u Avganistanu povezuju sa ratom protiv terorizma, a sve je više onih koji ga porede sa ratom u Vijetnamu

Za "Vreme" iz Amerike

Uzavrela debata oko reforme zdravstvenog sistema i prespor ekonomski oporavak zemlje ostavljali su malo mesta za spoljnopolitičke prioritete mlade američke administracije, ali su izbori u Avganistanu, praćeni nasiljem i krađom, i rekordan broj žrtava američkih vojnika tokom ovog leta obnovili interes za rat u Avganistanu ne samo u Vašingtonu već i u drugim savezničkim prestonicama. Međutim, prvi put za osam godina, od kada je saveznička koalicija, predvođena Sjedinjenim Državama, svrgnula talibanski režim u Kabulu, debata se ne vodi o strategiji i taktici, već o suštinskom pitanju – vredi li trošiti živote vojnika i pare poreskih obveznika zarad korumpirane vlasti predsednika Hamida Karzaija?

OTREŽNJENJE: Otrežnjenje nije došlo samo nakon avgustovskih izbora, koji su otkrili ružno naličje avganistanske demokratije koju saveznici pokušavaju da uspostave već osam godina (videti "Vreme" br. 973), već i u limenim kovčezima. Ovo leto je bilo najsmrtonosnije za američke vojnike u Avganistanu od početka invazije, jer je u napadima talibanskih pobunjenika život izgubilo preko stotinu pripadnika američkih snaga. Među njima je i mladi poručnik Nikolas Ksiarhos (21), koga je predsednik Obama upoznao pre šest meseci i koji je predsedniku ispričao da je ostao živ zahvaljujući požrtvovanosti dvojice marinaca koji su poginuli sprečavajući napad bombaša samoubice u Ramadi u Iraku i tako spasli desetine života svojih kolega. Ubrzo potom je prebačen u Avganistan, gde je i poginuo.

Do ovog leta rat u Avganistanu smatran je ispravnim i nije dovođen u pitanje, za razliku od onog u Iraku koji je izazvao duboke podele u zemlji i među tradicionalnim saveznicima sa druge strane Atlantika. Da nije bilo opsesivne namere Bušove administracije da resurse preusmeri na ratovanje u Iraku, Avganistan bi danas možda izgledao drugačije. Ali, osam godina nakon napada Al Kaide na Ameriku i kontraudara na Avganistan koji je usledio, sve je manje onih koji rat u Avganistanu povezuju sa ratom protiv terorizma, a sve je više onih koji ga porede sa ratom u Vijetnamu.

Malo bolji poznavaoci istorije porede ga sa sovjetskom intervencijom i podsećaju da bi se iz te ratne avanture mogle izvući vredne pouke. Predsednik Obama, koji je i tokom kampanje i danas kao predsednik, često isticao da je rat u Avganistanu, za razliku od onog u Iraku, "rat iz nužde", sada se suočava sa teškim zadatkom da objasni javnom mnjenju u čemu se ta nužda sastoji. Jedna od prvih odluka koje je doneo kao predsednik bila je da do kraja godine u Avganistan uputi dodatnu 21.000 vojnika.

JAČANJE LOKALNIH SNAGA: Protivnici produžetka američkog angažmana u Avganistanu rado ponavljaju da rat već traje duže nego oba svetska rata i to bez izgleda za uspeh. Merilo uspeha takođe je nejasno. Nesporno je da je Amerika tokom proteklih osam godina ostala pošteđena novih terorističkih napada. Istina je i da je Al Kaida, prema ocenama vodećih stručnjaka, u velikoj meri iskorenjena iz Avganistana, ali je u međuvremenu našla utočište u Pakistanu, dok talibani šire i jačaju svoja uporišta ne samo po avganistanskim zabitima već i u gradovima. General Stenli Mekristal, glavnokomandujući snaga u Avganistanu, smatra da je od borbe protiv talibana važnija podrška snagama bezbednosti i da se treba usmeriti na pružanje zaštite lokalnom stanovništvu koje trenutno nema ko da štiti od talibanizacije zemlje.

U Avganistanu je sada stacionirano 68.000 američkih i oko 40.000 savezničkih vojnika. Komanda traži pojačanje koje, sudeći po raspoloženju u Kongresu, neće brzo stići. Sumnjičavost raste najviše u redovima Obamine demokratske stranke. Senator Karl Levin iz Mičigena, predsedavajući uticajnog komiteta za bezbednost, koji se nedavno vratio iz radne posete Avganistanu, izneo je na godišnjicu terorističkih napada na Njujork i Pentagon predlog da se umesto borbenih trupa u Avganistan pošalju ekipe za obuku lokalnih snaga bezbednosti, kako bi avganistanska vojska i policija počele da preuzimaju odgovornost za bezbednost svojih građana. Postoji plan da se broj vojnika avganistanske vojske sa sadašnjih 88.000 do 2012. godine podigne na 250.000.

SLABA PODRŠKA: Dan pre toga, predsednica predstavničkog doma Kongresa Nensi Pelosi kratko je izjavila pred novinarima: "Mislim da za slanje dodatnih trupa u Avganistan ne postoji snažna podrška ni u zemlji ni u Kongresu." Kongresmen Džim Mekgavern, koji je sa Levinom nedavno boravio u Avganistanu, nije krio malodušnost u pogledu izgleda za uspeh američke misije u toj zemlji: "Nešto mi iz dubine utrobe govori da ćemo se tamo zaglibiti u ratu kome se neće videti kraj."

No, podrška američke javnosti za rat u Avganistanu, iako prilično okrnjena, i dalje je mnogo snažnija nego sa druge strane okeana, gde se ona izlizala mnogo ranije. Dobra vest za Obamu glasi da najnovija istraživanja koja godinama sprovodi German Marshall Fund pokazuju da američki predsednik uživa snažnu podršku s druge strane Atlantika, gde u njega ima poverenje preko 80 odsto građana. Loša vest je ta da se podrška ne odnosi na pitanje Avganistana. Gledano iz američkog ugla evropski saveznici zabušavaju u ratu u Avganistanu. Ovo je pitanje naročito osetljivo u Nemačkoj, koja je na vrhuncu predizborne groznice. Ono je postalo još osetljivije nakon nedavnog vazdušnog napada na talibane koji su oteli dve cisterne sa naftom, a kojim je komandovao oficir iz nemačkog kontingenta. U napadu je pored talibana poginulo blizu 90 civila.

Američka administracija pritiska predsednika Karzaija da se uzdrži od proglašenja apsolutne pobede i da u novu vladu uvrsti i predstavnike opozicije, koji su oštećeni izbornom krađom, kako ovi izbori ne bi po svemu ličili na one u Iranu. Već i to će se smatrati dovoljnim uspehom, jer su svačija očekivanja uveliko smanjena. San o tome da kamion avganistanskih narova nesmetano pređe preko Pakistana do Indije, o čemu je nedavno govorio jedan iskusni britanski diplomata, odavno je razvejan.

Duška Anastasijević