Za "Vreme" iz Londona

Pre oko pola godine Nik Kleg, tada kandidat za mesto premijera Britanije, čvrsto je obećao da će, ako dođe na vlast, visina školarina na fakultetima ostati ista i da studenti neće trpeti posledice popunjavanja budžetskog deficita. Nakon tako otvorenih predizbornih obećanja veliki udeo u njegovom izbornom uspehu upravo su činili glasovi akademaca širom Kraljevstva. Docnije stupanje liberalnog Klega u istorijsku koaliciju sa konzervativcima, Britance je ostavilo u neverici da li će spajanje nespojivog izaći na dobro.

Šest meseci kasnije pogažena obećanja i nove mere štednje predstavljene krajem oktobra naterali su na hiljade građana da na ulicama pokažu neslaganje sa politikom vladajuće koalicije. Sindrom "ulice" koji se u godinama krize užurbano širi po zapadnom svetu, došao je i do Ujedinjenog Kraljevstva. Popunjavanje "rupe" od 83 milijarde funti u naredne četiri godine znatno će uticati na strukturu javnog sektora, a situacija i atmosfera u društvu već se osetno menjaju. Kako procenjuju ekonomski stručnjaci, novom stilu života moraće da se prilagođavaju pre svega srednja klasa i siromašni. Međutim, iako su talas demonstracija započeli sindikati, do sada najglasnije neslaganje sa planovima vlade iskazali su studenti.

Najava da će zbog znatnog smanjenja budžetskih sredstava za visokoškolske obrazovne ustanove od 2012. godine univerziteti moći sami da određuju visinu školarina, glavni je razlog zbog koga protestuju studenti širom Velike Britanije. Takva odluka vlade otvara mogućnost da se školarine naplaćuju i trostruko više nego do sada, pa se procenjuje da će umesto uobičajenih 3000 funti za rođene Britance, cena školovanja dostizati i do 9000 funti godišnje. Studente je dodatno razbesnelo što će se na osnovu novog plana vlade određena zanimanja više vrednovati od drugih. Tako će ograničena sredstva u vidu subvencija biti izdvojena za "praktične" oblasti od kojih će društvo imati "više" koristi, pa će se podsticati budući inženjeri ili lekari, na uštrb studenata umetnosti ili društvenih nauka.

AKCIJA: Kao odgovor na mere vlade prošle nedelje su se studenti sa svih krajeva Velike Britanije uputili u centar Londona da iskažu nezadovoljstvo. Saobraćaj je bio potpuno blokiran. Planirane kao miran protest, nasilne demonstracije potpuno su iznenadile vlast i organe reda. Neuobičajene slike za Ujedinjeno Kraljevstvo uzdrmale su ministarske fotelje.

Još od 1990. godine, kada je pod pritiskom naroda "oborena" Čelična lejdi Margaret Tačer, centar Londona nije video ovoliko lomljave i besa. Zemlja u kojoj se ugled organa reda poslednjih decenija intenzivno gradio u cilju prevencije kriminala i nasilja odjednom se našla usred nama dobro poznatog scenarija. Huligani ili ne, učesnici marša krenuli su na Milbank kulu, zgradu u kojoj se nalazi sedište vladajućih konzervativaca, razbijajući prozore i probijajući se u prostorije stranke. Slabe policijske snage nisu mogle da kontrolišu nadolazeću masu od oko 50.000 studenata (očekivalo se 20.000).

Kratkotrajna opsada sedišta torijevaca u ostrvskim medijima različito je tumačena. Londonski "Dejli mejl" čuva leđa vladajućoj koaliciji pišući o vandalima koji su razbijali i studentima koji su to zgroženi gledali sa strane. "Gardijan", sa druge strane, objavljuje komentare pune razumevanja za težak položaj u koji vlada stavlja univerzitete širom zemlje. Studentska udruženja su pak saglasna da je trebalo mirno protestovati.

Demoliranje centrale sopstvene stranke premijer Dejvid Kamerun pratio je iz Južne Koreje, gde je prisustvovao samitu G20. Odmah po povratku u Britaniju poručio je da je neprihvatljivo da rezultat studentskih protesta bude 50 uhapšenih i 40 povređenih lica. Načelnik londonske policije okarakterisao je prošlonedeljni događaj kao "sramotan" i priznao da organi reda nisu bili dobro raspoređeni. Iako mnogi ostrvski mediji alarmantno poručuju da je "bitku kod Milbanka" izgubila država, čelnici vlade naglašavaju da su odlučni u sprovođenju najavljenih mera. Dodatno isprovocirani tvrdim stavovima ministara, studenti poručuju da su prošlonedeljni nemiri "samo početak".

Džo Gidings (20) i Ben Lou (22), studenti arhitekture iz Oksforda, na dan protesta stajali su ispred sedišta Konzervativne stranke sa transparentima u rukama, posmatrajući kako se staklo na ulazu u Milbank kulu obrušava pod navalom demonstranata.

"Demonstrirali smo protiv mera vlade kojima se ukidaju sredstva namenjena za univerzitete, ali i za ostale obrazovne institucije", kaže Ben i dodaje da se pod izgovorom o suzbijanju državnog deficita nacionalna ekonomija otvara ka bogatima, koji postaju još bogatiji, dok su siromašni sve siromašniji. Džo se nadovezuje govoreći da su još jedan razlog protesta i prioriteti koji su u potpunoj suprotnosti sa konceptom britanskog društva i da je ova vlada za svega šest meseci vladavine načinila toliko loših poteza za sudbinu Kraljevstva "da joj je već vreme da padne". Kako neki tvrde, ideja kapitalizma "uzmi manje, daj manje" i ideja socijalizma "uzmi više, daj više" u Britaniji su se pretvorile u radikalnu kombinaciju "uzmi više, daj manje".

VELIKO DRUŠTVO: U poslednje vreme ostrvskoj javnosti se servira objašnjenje da je kriza nastala zbog prevelikih troškova u javnom sektoru. Diskretno se izbegava pominjanje sprege države sa finansijskim gigantima, čije je loše i rizično poslovanje bilo uzrok svetske finansijske krize. Medijska kampanja vlasti koja je u toku ima više nivoa. Za široke mase stalno se ponavlja da je štednja neophodna kako ne bi došlo do bankrota. Za obrazovanije društvene slojeve tu je ideja o "velikom društvu", koju zagovara Dejvid Kamerun. To bi bio svet u kome bi svi bili volonteri i gde bi se u nevolji svi našli jedni drugima pri ruci, oživljavavajući tako stare, zaboravljene vrednosti. Londonski list "Gardijan" je upravo Kamerunov govor o "velikom društvu" označio kao previše apstraktan za uštogljene konzervativce. Premijer zapravo pokušava da idejom o velikom društvu odgovornost prebaci sa države na pojedinca. "Neće moći", poručuju generacije naviknute na lagodan život bez mnogo odricanja.

"Mi ne možemo da znamo šta vlasti stvarno planiraju, ali je neverovatno saznanje da te planove možemo da promenimo. Razbijanje prostorija torijevaca nosilo je jaku energiju, ljudi su osećali da zaista mogu da izdejstvuju promenu", kaže Džo Gidings dan nakon protesta, još uvek prilično uzbuđen zbog događaja kojem je prisustvovao. "Na protest sam otišao i zbog velikog razočaranja u liberalne demokrate i Nika Klega za koga sam glasao na prošlim izborima i zbog njegovog obećanja da se, ako dođu na vlast, ni po koju cenu neće menjati visina školarina na fakultetima. Došli su na vlast i ne rade ništa da bi to sprečili, čini se da pristaju na sve što im torijevci predlože."

Ben objašnjava da je, zapravo, sa grupom kolega hteo da provali u sedište liberalnih demokrata Nika Klega. "Ali tamo je bilo previše policije, a nas jako malo, pa smo odlučili da krenemo na Milbank, gde je kolona već bila pristigla." On kaže da je mali broj demonstranata stigao do krajnjeg cilja, galerije Tejt Britan, odakle je planirano da se mirnim putem izrazi nezadovoljstvo.

Poruka, kakva god bila, je preneta. Ben tvrdi da među demonstrantima koji su razbijali prozore na sedištu Konzervativne partije nije bilo huligana, da su svi oni studenti, besni zbog toga što uskoro neće moći da plate sopstveno školovanje.

Nedelju dana kasnije i dalje se na fakultetima u Londonu uzbuđeno priča kako su studenti sa Kembridža sa vrha Milbank kule mahali zastavama prkoseći državi. "Šta je nekoliko polupanih prozora u poređenju sa onim što se uskraćuje generacijama koje dolaze", često se može čuti. Protesti se nastavljaju, iz dana u dan najavljuju se novi, pozivaju se studenti, sindikati, građani. Da li će se nešto promeniti? Milioni ljudi u Britaniji i širom sveta izašli su na ulice da se pobune protiv rata u Iraku, a rezultata nije bilo. Mladi Britanci poput Džoa i Bena ipak dobro poznaju svoju istoriju, pa veruju da ako je bilo moguće neredima naterati Čeličnu lejdi da se povuče nakon više od 10 godina vladavine, sa Kamerunom neće biti problema.