Finalni helsinški akt, osnovni dokument današnje Organizacije za saradnju i bezbednost u Evropi, potpisan je 1. avgusta 1975. godine u Helsinkiju, glavnom gradu Finske. Taj dokument predstavlja temelj delovanja organizacije koja je sa godišnjim budžetom od 170 miliona evra i zalaganjem nekoliko hiljada ljudi na terenu, u kriznim područjima, dobrim delom odgovorna ne samo za promenu političke karte Evrope, nego i centralne i istočne Azije.

OEBS sada broji 55 država-članica, a u prošlosti je bio poznat i pod akronimom KEBS (Konferencija za bezbednost i saradnju u Evropi). Pomenuti temeljni akt potpisali su svi lideri Evrope i Severne Amerike. U vreme rađanja organizacije niko nije slutio da će tokom narednih decenija požnjeti takav uspeh. Američki predsednik Džerald Ford potpisao je helsinški Završni akt uprkos žestokim kritikama kod kuće (jer su među potpisnicima bile i komunističke države "lagera"), dok je sovjetski lider Leonid Brežnjev stavljajući svoj paraf slao propagandnu poruku da stavlja tačku na "podelu Evrope". Mnoge države koje su potpisale Helsinšku povelju, među njima SFRJ, Sovjetski Savez, Čehoslovačka… kao takve više ne postoje.

TRI KORPE, DESET PRINCIPA: Završni helsinški akt uspostavio je "tri korpe" državnih obaveza i područja saradnje (vojna pitanja, privreda i zaštita okoline, ljudska prava), kao i deset važnih principa. Tadašnji KEBS istorija pamti i kao prvi diplomatski okvir za "transatlantsku saradnju", pošto su članovi Organizacije pored evropskih država i Rusije postale Kanada i SAD. Što se tiče pravila Organizacije, kao najvažnija treba izdvojiti dva: princip nepromenljivosti granica postojećih evropskih država silom, odnosno pravilo da se granice ne mogu jednostrano menjati bez pristanka samih država, te važnost poštovanja ljudskih prava u svakoj od država.

Drugi princip ubrzo se iskazao kao razoran u državama "realnog socijalizma", zato što su se potpisnici Helsinške povelje obavezali da će građane tretirati u skladu s prihvaćenim standardima i poštovanjem osnovnih ljudskih prava. Osim toga, akt je obavezao države na interakciju, tj. da međusobno kontrolišu kako se druge države pridržavaju tih obaveza. Tako je povelja postala "Magna karta detanta", kako je to 1. avgusta u Helsinkiju izrekla finska predsednica Tarja Halonen na svečanosti povodom obeležavanja 30. godišnjice Organizacije; drugim rečima, OEBS je bio pretpostavka za popuštanje napetosti između Zapada i Istoka, odnosno s obe strane nekadašnje "gvozdene zavese".

Akt je trasirao putanju predstojeće revolucije na polju građanskih prava. Prethodno, od Vesfalskog mira potpisanog 1648. godine, postupanje države sa svojim građanima bila je isključivo njena stvar. Od 1975. godine više nije tako, pa građani, naročito oni s druge, tada komunističke strane "gvozdene zavese", pozivaju "crvene vlastodršce", tačnije državni aparat na odgovornost zbog kršenja međunarodnih obaveza preuzetih kroz dokument potpisan u Helsinkiju. Množenje disidenata poljuljalo je osnovu jednopartijskih država. Sve ostalo je više-manje poznato; Sovjetski Savez se konačno raspao, a mnoge novonastale države, pa i one na području bivše Jugoslavije, uz pomoć mehanizama OEBS-a, a pre svega zahvaljujući izveštajima posmatrača OEBS-a koji prate tok i legitimnost izbora, jedna za drugom stiču međunarodno priznanje.

PRERASTANjE KEBS–A U OEBS: Ne treba zaboraviti da je u Kopenhagenu 1990. godine Organizacija aminovala obavezu država potpisnica da u još većem stepenu poštuju prava svojih građana, a potpisan je i "Pariski akt za novu Evropu", koji je OEBS pretvorio u međunarodnu organizaciju. To je dovelo do toga da KEBS (Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju) posle pada Berlinskog zida 1994. godine menja ime u Organizaciju za bezbednost i saradnju. Onih deset principa OEBS-a ostali su na snazi do dana današnjeg, uprkos radikalnoj promeni na karti Evrope. Suverena jednakost država, izbegavanje upotrebe sile ili pretnje silom, nedodirljivost granica, teritorijalna celovitost država, mirno rešavanje sporova, poštovanje osnovnih ljudskih prava, ravnopravnost i samoopredeljenje naroda, saradnja između država i ispunjavanje međunarodno-pravnih obaveza – svi ti principi jesu temelj delovanja OEBS-a.

Ono što idealno izgleda na papiru, nije tako na terenu, otuda su navedeni principi i u vezi sa OEBS-om interpretirani od slučaja do slučaja, u skladu s realnim pozicijama moći. U mnogim krizama OEBS nije uspeo da posreduje, a u pojedinim njegova uloga nije dobro ocenjena, tačnije, medijacija OEBS-a nije ocenjena kao nepristrasna. U izvesnim slučajevima neki od principa OEBS-a jesu bili rigorozno poštovani – ali na štetu drugog principa, takođe OEBS-a. Od slučaja do slučaja, visokoproklamovani principi postali su, orvelovski rečeno – jednakiji jedan od drugog. Bez obzira na varijacije u praksi, većina članova krajnji bilans Organizacije ipak ocenjuje kao veoma uspešan.

Na početku novog stoleća OEBS zapada u krizu. Kritičari ocenjuju da je vreme pregazilo organizaciju nastalu u periodu hladnog rata. Ove godine, baš kad je predsedavanje OEBS-om preuzela Slovenija, Organizacija se posle niza "obojenih" revolucija (Ukrajina, Gruzija…) našla na udaru kritike zbog podrške pokretima koji sistemom domina ruše vlade u republikama nastalim na tlu bivšeg Sovjetskog Saveza. Visoki ruski zvaničnici optužili su vrh OEBS-a zbog jednostranih izjava i isticanja "duplih" standarda na području ljudskih prava, koje SAD i njeni saveznici iz Evrope ne primenjuju u drugim regijama sveta. Politički vrh Rusije ocenjuje da je Organizacija postala mehanizam za zbacivanje legalnih vlada u državama u okruženju (nastalih posle raspada SSSR), a kao "kontrameru" službeni Peking i Moskva pojačali su aktivnost u okviru Šangajske organizacije za saradnju (SOC). Posledica? SAD neočekivano dobijaju otkaz gostoprimstva za trupe stacionirane u Uzbekistanu, iz kojeg u roku od 180 dana moraju da premeste snage smeštene u bazi "K 2".

Smanjeni interes Rusije i još nekih država za opstanak OEBS-a doveo je Organizaciju u najveću krizu do sada. Zna se za ozbiljne finansijske i teške kadrovske probleme. Jeste postignut dogovor o izboru sekretara i rešen problem budžeta, ali je ostalo pitanje opstanka, zbog čega je posebna grupa "uglednih lica" ministru spoljnih poslova Slovenije Dimitriju Rupelu predsedavajućm OEBS-a, predložila reformu Organizacije, o čemu će ministri spoljnih poslova država članova OEBS-a raspravljati na posebnoj konferenciji, u decembru u Ljubljani.

Obećane reforme nisu zadovoljile Kremlj, pa su odnosi između zvanične Moskve i većine ostalih članova i dalje zategnuti. Kuda to ide može se zaključiti iz sledećeg: Rusija je netom posle "reformnog predloga" onih "uglednih lica" (među kojima je bio i ruski predstavnik) predsedavajućem OEBS-a (Dimitriju Rupelu) poslala izmenjenu verziju vlastitog predloga. Da nezadovoljstvo radom OEBS-a ne treba olako shvatiti potvrđuje izjava predsednika komiteta za spoljnu politiku ruske Dume Konstantina Kozačeva, izrečena povodom jubileja u Helsinkiju:

"OEBS je u poslednje vreme postao neka vrsta strukture za zaštitu ljudskih prava, koja se, na nesreću, usmerava istočno od Beča i ispoljava aktivnost samo u jednoj od tri poznate ‘korpe’ – u ‘korpi’ ljudskih prava."

Iako slovenački šef diplomatije sve redom ubeđuje da je kriza prevaziđena, Rusija i dalje smatra da je OEBS zapao u ćorsokak iz kog se neće izvući "u doglednoj budućnosti". Ruske zvaničnike su, kako saznajemo u dobro obaveštenim slovenačkim diplomatskim krugovima, posebno razjarile izjave u kojima je trenutni predsedavajući OEBS-a Dimitrij Rupel izrazio potpunu saglasnost s izjavama američkog državnog sekretara Kondolize Rajs.

KRIZA SREDNJIH GODINA: Američka strana transparentno ne deli mišljenje ruskih kolega. "Očuvanje integriteta helsinških principa i osiguranje da OEBS bude agent mirne demokratske transformacije", po mišljenju američkog državnog sekretara Kondolize Rajs, ostaje "najviši cilj" te organizacije. Za Bušovu administraciju najvažnija je problematika terorizma, antisemitizma, diskriminacija muslimana, trgovina belim robljem i pitanje ženskih prava. Predsedavajući OEBS-a (Dimitrij Rupel) nikako se ne slaže s kritičarima, tvrdeći da je OEBS istovremeno "i potcenjen i precenjen", dok njegov šef, predsednik slovenačke vlade Janez Janša, smatra da OEBS posle odlične mature u Parizu danas pokazuje "neke znake krize srednjih godina".

U posebnoj publikaciji pod naslovom "Kultura dijaloga", koju je povodom helsinškog jubileja novinarima podelilo slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova, podvučena je važnost novih mehanizama koje je uspostavio OEBS – nabrojani su Centar za sprečavanje konflikata u Beču, mehanizam "saglasnosti minus jedan" (mogućnost da Savet OEBS-a bez saglasnosti države koja je predmet rasprave prihvati odluku), visoki komesari za narodne manjine, kontrola izbora, rad regionalnih predstavništava OEBS-a i druge aktivnosti u državama članovima, na primer, školovanje oko 7000 pripadnika policije na Kosovu. Među nesumnjive uspehe Organizacije ubrojano je sprečavanje konflikta u Gruziji i Moldaviji, posredovanje u sporovima između Jermenije i Azerbejdžana, pomoć u okončanju rata u Tadžikistanu, rad u Ukrajini i Kirgiziji, itd.

U svečarskoj atmosferi malo ko se usudio da izvuče na svetlo dana glavne mane. Među najvećim dilemama, koje danas žuljaju OEBS, jeste ona o večitom sukobu između prava na samoopredeljenje naroda i principa nepromenljivosti granica (silom). Trenutni predsedavajući Rupel i slovenačka diplomatija uopšte godinama su zastupali stav o pravu naroda na samoopredeljenje, a najvažniji teoretski rad na tu temu jeste knjiga dr Ernesta Petriča, sadašnjeg slovenačkog ambasadora u Beču. Ukratko, Petrič u publikaciji zaključuje da sadašnje međunarodno pravo ne podržava integritet onih država koje "nisu zasnovane na samoopredeljenju naroda". To je bila osnova za samoopredeljenje Slovenije početkom devedesetih godina, a mogla bi postati odskočna daska i za neka druga osamostaljenja na području koje pokriva OEBS.