Malo ko danas pamti Iraqi petroleum Company, poznatiju po skraćenici IPC, čiji su akcionari bili Shell, British Petrol, Esso (kasnije nazvan Exxon), Mobil Oil, Cep. Ovu multinacionalnu korporaciju osnovale su i obezbedile joj koncesije još engleske kolonijalne vlasti, koje su upravljale Irakom od kraja Prvog svetskog rata do 1951. godine. Isto tako, malo je onih koji se sećaju da je nacionalizacijom imovine ovog koncerna od strane iračke vlade, u junu 1972, izazvana kriza gotovo ravna onoj sueckoj iz 1956. godine. To je ključ za razumevanje geneze borbe za iračku naftu i razlog za to što su Amerikanci, zajedno sa svojim britanskim saveznicima, onako brutalno razorili ovu zemlju i raskomadali njenu socijalnu strukturu.

Čak i pre Kasemovog prevrata 1958. postojao je niz spornih tačaka između iračke administracije i konzorcijuma IPC, koji je kontrolisao sve aktuelne i potencijalne petrolejske resurse u zemlji. Jedno od glavnih spornih pitanja, i pre i posle prevrata, bilo je kalkulisanje troškova proizvodnje, što je bila osnova za formiranje profita koji je trebalo deliti sa iračkom državom. A kada je u julu 1958. u Iraku izveden prevrat, pukovnik Kasem je požurio da vladama SAD i Velike Britanije pruži garancije da njihova imovina neće biti nacionalizovana. U toku 1959. razgovori su obnovljeni, a jedan od glavnih ciljeva novog režima bio je da se IPC odrekne 60 odsto prava od ukupnog zemljišta nad kojim je imao koncesiju; bili su tu i dodatni zahtevi da se duplira proizvodnja i izgradi nekoliko rafinerija u Iraku. I dok je IPC načelno prihvatio da udvostruči proizvodnju, ali uz klauzulu da to bude "u zavisnosti od tržišnih uslova", ovaj koncern je iračkoj vladi jasno stavio do znanja da neće graditi rafinerije niti će njegovo delimično odricanje od prava na koncesiju iznositi traženih 60 odsto. Isto tako, IPC nije prihvatio da iračka vlada ima bilo kakvu značajniju ulogu pri određivanju zemljišta kog konzorcijum treba da se odrekne.

SSSR STUPA NA SCENU: Baš u vreme zaoštravanja ovih odnosa, na scenu stupa Sovjetski Savez sa kojim iračka vlada 1959. godine sklapa sporazum o tehničko-ekonomskoj saradnji. Ubrzo posle toga, Irak i formalno istupa iz Bagdadskog pakta, čiji je tvorac bio ondašnji državni sekretar SAD Džon Foster Dals. U februaru 1963, ubistvom pukovnika Kasema, izvršen je drugi državni udar u Iraku, tako da u novom režimu, pod rukovodstvom partije Baas, IPC dobija još težeg pregovarača, koji preduzima sve radikalnije mere. Već u februaru 1964. nova iračka vlada, dekretom br. 80, osniva Iraqi National Oil Company, poznatiju po skraćenici INOC, radi eksploatacije onih terena za koje IPC nije imao koncesiju. U julu 1969. godine INOC potpisuje ugovor sa moskovskim Machineksportom, kako bi zajedno eksploatisali petrolejska polja u Severnoj Romaili. Ovo sovjetsko preduzeće isporučuje opremu za bušenje, obezbeđuje geološke i geofizičke timove i, zajedno sa iračkim partnerom, izgrađuje naftovod od petrolejskih izvora u Ramaili do luke Fao u Zalivu. Sve se to finansira iz sovjetske kreditne linije od 142 miliona dolara. Ovaj i prethodni kreditni aranžmani sa SSSR-om, kao i barter poslovi koje je Irak pravio sa zemljama socijalističkog bloka, dovode do potpune erozije zapadne politike u Iraku. Treba istaći da je ondašnjem opadanju uticaja Zapada u Iraku doprinosio i OPEK koji je, radi održavanja nivoa cena, vršio stalan pritisak na IPC da smanji proizvodnju, što je u neku ruku i odgovaralo ovom koncernu. Naime, IPC nije nikada vodio logičnu proizvodnu politiku konkurentnih cena, tako da su se moćni vlasnici deonica ovog koncerna snabdevali sirovom naftom iz drugih zemalja, ostvarujući na taj način velik profit, koji nije bio podložan deobi sa iračkom državom. Pouzdano se zna da je Irak, početkom sedamdesetih, od konzorcijuma IPC dobijao samo milijardu američkih dolara godišnje.

U novembru 1971. tadašnji irački predsednik Hasan el Bakr, u jednoj tv-izjavi, oštro opominje IPC da je došao kraj strpljenju iračkog naroda, a već 1. juna 1972. godine Revolucionarna komanda Iraka donosi odluku o nacionalizaciji imovine IPC-a, što je na Zapadu izazvalo pravi šok. Došlo je do uobičajenog, spektakularnog upućivanja ratnih brodova SAD i Velike Britanije u Persijski zaliv. Ali, sve se završilo na verbalnim pretnjama jer zbog straha od SSSR-a, čiji su interesi i uticaj u ono doba bili veoma prisutni u čitavom regionu Srednjeg istoka, nisu smeli ništa da preduzmu. To je, dakle, razlog što ovaj rat za petrolej nije vođen još tada.

JASNO JOŠ PRE RATA: Odmah nakon izbijanja iračke krize mnogima je bilo jasno, čak i pre lucidnih komentara svetskih analitiča, da će ovaj rat biti vođen iz ekonomskih interesa. Cilj, koji po imperijalnoj logici opravdava i najbrutalnija sredsva, bio je da se Anglo-Amerikanci ponovo dočepaju iračkog petroleja, čije naučno utvrđene rezerve iznose 112,5 milijardi barela nafte vrhunskog kvaliteta, naročito one iz Kirkuka. Jer, kad neko izgovori cifru od, recimo, 100.000 tona nafte, to ne znači mnogo, ako se ne zna koliko se iz te količine dobija kerozina i drugih derivata. A kada se ugovaraju tzv. spot isporuke, prvo pitanje kupca je da li se radi o nafti iz Kirkuka.

Zar sve navedeno ne potvrđuju i mere preduzete od strane okupacionih snaga? Invazione trupe odmah su instalirale bodljikavu žicu oko naftnih izvora u Kirkuku i razmestile 2000 elitnih vojnika da ih čuvaju; British Petrol je znatno pre početka rata formirao tim stručnjaka za strateška pitanja iračke nafte, što je obelodanjeno ovih dana; u cilju što brže eksploatacije iračke nafte, neposredno posle okupacije Iraka, SAD i Velika Britanija zatražile su od UN-a da se ovoj zemlji skinu trinaestogodišnje sankcije, što je nedavno Savet bezbednosti i prihvatio; famozno oružje za masovno uništenje, kojim je bio motivisan rat, nije uopšte pronađeno; predsednik Buš je lično imenovao Filipa Karola, eks-bosa Shella za Severnu Ameriku, za rukovodioca u poslovima s iračkom naftom; moćni Halliburton, kojim je do 2002. rukovodio Dik Čejni, sadašnji potpredsednik SAD, sklopio je ugovor, bez licitacije, za gašenje požara na naftnim poljima u Iraku, čija vrednost može da dostigne i do sedam milijardi dolara; kalifornijski gigant Bechtel, u čijem se rukovodećem timu nalaze republikanci, zvani "Reagan boys" (Reganovi momci), Džordž Šulc i Kaspar Vajnberger –prvi je državni sekretar, a drugi šef Pentagona u Reganovoj administraciji – dobio je posao, bez tendera, u vrednosti od 680 miliona dolara za obnovu infrastrukture Iraka. I sve je to, i štošta drugo, obezbeđeno dok je iz Arheološkog muzeja u Bagdadu, najvećeg na Srednjem istoku, opljačkano ili polomljeno više od 170.000 eksponata neprocenjive vrednosti. "Da su ispred ulaza u muzej postavili samo jedan tenk sa dva vojnika, ne bi došlo do ovog vandalizma", rekla je plačući novinaru Rojtersa gđa Hataif el Devadži, zamenik upavnika muzeja.

ČOVEK SA POTERNICE: U okviru ove teme treba nešto kazati i o Iraku, zemlji u kojoj žive hrabri, jednostavni i prostodušni ljudi. Bez obzira na to ko je i kako poslednjih 25 godina njome upravljao, bila je to najurednija, najmoćnija država u regionu – Pruska Srednjeg istoka, kako su je nazivali. Poznata hrabrost iračkog vojnika nije mogla doći do izražaja, osim ako nije hteo da pogine od tomahavk raketa ili laserski dirigovanih avio-bombi sa 10.000 metara visine. Možda su se hrabri Iračani upitali kako su se osećali današnji piloti RAF-a sejuću smrt po njihovoj domovini. Da li je kod njih bilo i trunke stida pri pomisli na svoje slavne pretke, na čuvenog asa Pitera Taunsenda i druge vitezove, koji su u bici za Englesku, u Drugom svetskom ratu, izvodili virtuozne dog-fights (dvoboje u vazduhu) sa moćnim meseršmitima Geringove Luftvafe? Ne, sigurno nije, jer u ovim današnjim "postherojskim ratovima" (Džon Kigan) postoje samo tehnološki opremljene ubice, koje su već mnogim narodima širom planete nanele mnogo zla i patnje. Ali, nažalost, najtežu sudbinu doživeo je Irak, zemlja u kojoj je bio stvoren nekakav modus vivendi za suživot šiita, sunita i Kurda.

Iz glavnog grada ove zemlje, Bagdada, koji nam danas – okupiran, beskrupulozno opljačkan, sa apatičnim marincima zabrinutim samo za svoju samoodbranu – nudi savršenu metaforu današnjeg sveta, stizale su potresne vesti. Jedna od njih bila je i ona koja se mogla pročitati na sajtu agencije Rojters, a kasnije vizuelno potvrditi na tv ekranima, da se irački general Amer Hamudi al Saadi, u špilu poker karata sa poternice Pentagona, označen karo sedmicom, predao američkim marincima. Sasvim sigurno da je bilo još eks-Jugoslovena, angažovanih u toku sedamdesetih na vojnim projektima u Iraku, koji su, kao i autor ovog teksta, u ovom zarobljeniku prepoznali dr Al Sadia, u ono doba zagonetnog, mladog stručnjaka, koji je bio siva eminencija u vojnoj hijerarhiji svoje zemlje i "persona grata" u generalštabu JNA. Sa ovim oksfordskim đakom, čovekom elegantnih manira i velike odlučnosti, tesno je sarađivala i jedna veća grupa ondašnje elite inženjera i tehničara naše vojne industrije (Sloboda Čačak; Zastava Kragujevac; Lučani; Institut "Kirilo Savić" i dr.). Bilo je to davnih sedamdesetih, prilikom izgradnje jednog gigantskog objekta bazne industrije naoružanja u Iraku, čiji je šef projekta bio ing. Prvoslav Raković. Bez ikakve bojazni da će biti demantija, može se slobodno reći da su svi naši ljudi koji su sarađivali sa dr Al Sadiem izuzetno cenili i voleli ovog sjajnog čoveka iako je bio težak pregovarač. Velika je zasluga dr Al Sadia što je u ono vreme bio angažovan veliki broj jugoslovenskih preduzeća u Iraku, pretežno beogradskih (Rad, Pim, Minel, Union Inženjering, Energoprojekt, Generaleksport i dr.), i što je Irak bio Eldorado za hiljade Jugoslovena. Bez njegove preporuke ne bi ni beogradski Geneks u ono doba napravio nekoliko veoma unosnih barter poslova sa iračkom naftom. Ako bi se u ono vreme našli na bagdadskom aerodromu, prilikom sletanja i uzletanja JAT-ovih aviona, imali biste utisak da se nalazite u pristanišnoj zgradi u Surčinu.

Inače dr Al Sadi potiče iz jedne plemićke, arapske porodice. Prvo je studirao u Engleskoj, zatim u Nemačkoj, gde je na univerzitetu u Minhenu odbranio doktorsku disertaciju iz hemije; govori tečno nemački i engleski, a njegova supruga Helga je Nemica. Mnogo je voleo Beograd u koji je često dolazio i gde se, na njemu svojstven način, zajedno sa svojim beogradskim prijateljima, ponekad i proveselio ispijajući vino po skadarlijskim kafanama. Njegov generalski čin, koji je u međuvremenu stekao, verovatno kao neku vrstu počasne titule, veoma odudara od njegovog mentalnog sklopa koji nije skrojen da komanduje ubijanjem ljudi.