Od našeg stalnog dopisnika iz Brisela

Slika Avganistanke u čadoru koja ispred glasačke kutije ponosno pokazuje ljubičasto obojen prst, obišla je svet nakon predsedničkih i oblasnih izbora prošlog četvrtka. Prizor je značajan na nekoliko nivoa: najpre, zbog mastila, koje je u Avganistanu korišćeno ne samo da bi se sprečilo višekratno glasanje nego i umesto lične karte (procenjuje se da gotovo polovina stanovnika ima nevažeća ili lažna dokumenta); zatim, zato što su talibani uoči izbora zapretili da će svakom koga uhvate sa obojenim prstom taj prst odseći (a usput i nos i uši); i konačno, da pokažu kako su i avganistanske žene, stvorenja koje u toj zemlji smatraju manje vrednim od konja, spremne da korišćenjem glasačkog prava učestvuju u izgradnji bolje budućnosti.

Poruka se fotografije je bila jasna: drugi po redu predsednički izbori u Avganistanu, gde oružani sukobi sa manjim prekidima traju već trideset godina, uspeli su uprkos svemu. "Ja sam zadovoljan", izjavio je Norvežanin Kaj Ejde, specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. "Izgleda da se stvar dobro odvija". Taj isti Kaj Ejde bio je na Kosovu dan uoči martovskog pogroma 2004. I tada je bio zadovoljan kako se stvari odvijaju, a u ovoj priči susrešćemo se sa još nekoliko starih poznanika iz jugoslovenskih ratova, koji sada pomažu stabilizaciji prilika u Avganistanu.

GLASOVI NA PIJACI: Prvi od tih je francuski general Filip Morijon, komandant UNPROFOR-a tokom rata u Bosni, koji je sada na čelu evropske posmatračke misije u Avganistanu. Morijon je ocenio da su izbori bili "pošteni, mada ne i sasvim slobodni" i u ime Evropske unije čestitao avganistanskom narodu na njihovom uspešnom održavanju. Ova izjava je privukla neke kritike, naročito u svetlu okolnosti u kojima su izbori protekli. A okolnosti su sledeće: na izborni dan, u Kabulu je bilo sedam bombaških napada, dok su na gradove u južnoj provinciji Kandahar ispaljene 122 rakete. U Helmandu, jednom od glavnih talibanskih uporišta i centru proizvodnje opijuma, odziv birača se procenjuje na oko pet odsto, a jedva da je bio nešto veći u južnim i istočnim oblastima pod talibanskom kontrolom. Ukupno je na izbore izašlo tek nešto manje od dve petine Avganistanaca, što je drastičan pad u odnosu na izbore iz 2004, kada je skoro sedamdeset odsto birača glasalo. Ovaj put, većina je ostala kod kuće u strahu od bombi i sečenja prstiju.

Toliko o slobodi izbora. A kad je reč o Morijonovoj proceni da je glasanje bilo, ako ne baš sasvim slobodno, onda "fer", imamo sledeće: ekipa Bi-Bi-Sija je dan uoči izbora snimila kako se na kabulskoj pijaci prodaju uredno spakovani svežnjevi glasačkih listića, po principu "ko da više", sa sve popustom za kupovinu na veliko; šefovi seoskih klanova su u kameru pričali koji im je od predsedničkih kandidata nudio da prevuku selo na njegovu stranu. "Jedan je došao i ponudio deset hiljada dolara, a odmah zatim drugi dao duplo toliko. Ne znam odakle im tolike pare", rekao je novinarima poglavar jednog sela nedaleko od Kabula. A ispostavilo se i da se ono, navodno, neizbrisivo ljubičasto mastilo, pomenuto na početku teksta, lako spira sapunom i vodom, tako da je svako glasao koliko je puta hteo. "Glasao sam prvi put za Hamida Harzaija (aktuelnog predsednika) jer mi je zaposlio rođaka, a drugi put za Abdula Abdula (izazivača) jer mi se sviđa kako se oblači", ispričao je jedan kabulski mladić novinaru londonskog "Obzervera", brišući mastilo s prsta i spremajući se da glasa i treći put.

Trenutno i Harzai i Abdula, koji je bio ministar spoljnih poslova u jednoj od prethodnih vlada, tvrde da su pobedili. Harzaijev šef izbornog štaba kaže da je aktuelni predsednik uzeo više od pedeset odsto glasova, dok Abdula tvrdi da je pokraden. Jedan od argumenata koji mu govori u prilog je okolnost da se pet dana nakon izbora ispostavilo da u Kandaharu nije glasalo pet (kako su posmatrači procenili) nego četrdeset pet odsto upisanih birača, što je izlaznost veća nego u Kabulu, i da su svi do jednog glasali za Harzaija.

Prema preliminarnim rezultatima objavljenim ovog utorka, na osnovu deset odsto prebrojanih glasova, Harzai vodi sa 41 odsto prema Abdulinih 39. Konačni rezultati biće objavljeni tek 3. septembra kada se glasačke kutije, koje iz udaljenih provincija putuju na magarcima, stignu u Kabul. Ukoliko ni Harzai ni Abdula ne dokažu da su dobili više od polovine glasova, ići će se u drugi krug, što će biti povod da se ceo izborni cirkus ponovi.

Amerikanci, koji su pre pet godina instalirali Harzaija, u međuvremenu su se prilično ohladili prema njemu; optužuju ga da je korumpiran, nesposoban, i uz to blisko povezan sa nekolicinom velikih trgovaca heroinom. S druge strane, ne izgleda ni da su baš zalegli za Abdulu, sa kojim su i ranije imali posla. Stoga su proglasili neutralnost.

Tu dolazimo do drugog starog poznanika, Ričarda Holbruka, nekadašnjeg Klintonovog specijalnog izaslanika za Balkan, a danas Obaminog glavnog čoveka za Avganistan i Pakistan (ili Afpak, kako se ovaj eksplozivni "paket" sve češće naziva). "Sad smo u fazi kad je ishod neizvestan, tako da su svi puni optimizma", rekao je Holbruk u petak, dan nakon izbora, i uporedio situaciju u Avganistanu sa Minesotom, gde su posle martovskih izbora za američki senat oba kandidata proglasila pobedu. "Kad nije jasno ko je pobedio, ljudi imaju različita mišljenja, ali najvažnije je da svi poštuju proces. Mi nemamo favorita u ovoj trci i ni za koga ne navijamo", zaključio je Holbruk.

Amerikance najverovatnije zaista ne zanima kako će se završiti spor između Harzaija i Abdule, jer su u dogovoru sa evropskim saveznicima uticaj obezbedili preko novouvedene funkcije premijera, koji će biti imenovan u oktobru nezavisno od predsednikove volje. Zapadne vlade su sem toga restrukturirale materijalnu pomoć Avganistanu, koja će odsad većim delom ići direktno oblasnim vlastima, umesto kao dosad preko korumpirane Harzaijeve administracije. To znači da će novi predsednik, ko god to bude, imati manje-više simboličnu ulogu, što dodatno umanjuje značaj halabuke koja se digla oko izbora.

GLUPOST I NUŽDA: Ono što je i za Zapad i za Avganistance mnogo važnije od predsedničkog pitanja je rat, koji se, za razliku od izbora, uopšte ne odvija onako kako su u Vašingtonu i Briselu zamišljali. Barak Obama nasledio je od svog prethodnika Džordža Buša dva rata: onaj u Iraku, koji je nazvao "glupim", i rat u Avganistanu, za koji je rekao da je "rat iz nužde". "Oni koji su 11. septembra napali Ameriku planiraju nove napade. Ako ostanemo po strani, Al kaida će zahvaljujući talibanima dobiti još veći prostor odakle će nesmetano organizovati ubistva Amerikanaca. Ovaj rat nije samo vredan borbe, nego je od fundamentalnog značaja za odbranu našeg naroda", rekao je Obama prošle nedelje, obraćajući se američkim veteranima.

Ali, ako je irački rat bio "glup", kako objasniti činjenicu da se tamo situacija smiruje, dok u Avganistanu, kako izgleda, uprkos svim naporima klizi van kontrole. Samo u prethodnih šest nedelja, NATO je u Avganistanu izgubio više od sto dvadeset vojnika, čime su se gubici Alijanse od početka godine popeli na trista. Civila je tokom proteklih osam meseci poginulo oko hiljadu, od čega se računa da su šezdeset odsto pobili talibani, dok su ostali stradali od vazdušnih i artiljerijskih napada Amerikanaca i njihovih saveznika. Uprkos tolikim žrtvama, i prisustvu sto hiljada NATO vojnika, najmanje dve petine Avganistana ostaje pod kontrolom talibana. "Uhvaćeni smo između čekića i nakovnja, i to postaje neizdržljivo", rekao je zapadnim novinarima jedan taksista iz oblasti Paktija, gde je šezdeset civila nedavno stradalo u unakrsnoj vatri. "Amerikanci nam samo prave probleme, i ne mogu da nam garantuju bezbednost čak ni ako ostanu pedeset godina."

Obama svakako nema na raspolaganju ni približno toliko vremena. Njegov plan je bio da uz pomoć dodatnih sedamnaest hiljada vojnika, koje je uputio u Avganistan polovinom godine, potisne talibane u defanzivu, a da, u međuvremenu, pomogne avganistanskoj državi da preuzme odgovornost za održavanje bezbednosti na tom prostoru. Naporedo sa tim je trebalo da se odvija program izgradnje infrastrukture – puteva, vodovoda, škola i bolnica – čime bi se obezbedila lojalnost lokalnog stanovništva. Ovaj plan je bio zasnovan na strategiji koja je sa izvesnim uspehom bila primenjena u Iraku, a čiji je tvorac general Dejvid Petreus. Ispostavilo se, međutim, da kao i svi briljantni planovi, ni ovaj nije preživeo prvi kontakt sa neprijateljem.

Najpre, brzo je postalo jasno da sedamnaest hiljada vojnika ni izbliza nije dovoljno; admiral Majk Malen, šef Združenog štaba američke vojske, nagovestio je u nedavnom televizijskom intervjuu da će general Stenli Mekristal, komandant američkih snaga u Avganistanu, zatražiti bar još toliko dodatnih trupa. Sam Mekristal je Avganistan opisao kao "totalno razoreno društvo, čisti Med Meks" i izjavio da nije siguran kako se to može popraviti. Avganistanska nacionalna vojska, koju instruktori NATO-a treniraju, još nije spremna da preuzme teret: iako nominalno broji oko 90.000 vojnika, izveštaji sa terena govore da je stvarni sastav manji od trideset hiljada. A ni od njih nema mnogo vajde: jedan američki oficir požalio se pre neki dan da avganistanski vojnici uopšte nemaju volje ni da idu u patrole, a kamoli da se tuku sa talibanima. "Po ceo dan samo sede, gledaju filmove na DVD-u i puše hašiš", rekao je on. "Omiljeni film im je ‘Titanik’."

Ni sa izgradnjom infrastrukture stvari ne stoje nimalo bolje. Posle tridesetogodišnjeg rata, puteve je pojela pustinja, a talibani su digli u vazduh trećinu škola. Sve što se tokom dana izgradi, tokom noći se poruši, tako da proizvodnja opijuma i dalje ostaje jedini izvor prihoda za ubogo stanovništvo. Profit od tog posla ide talibanima, koji ga koriste da potplaćuju seljake da im se priključe: "vikend talibani", koji danju uzgajaju opijum, a noću pucaju na NATO, dobijaju za svoj trud između pedeset i sto dolara mesečno, dok plate za nacionalnu vojsku često kasne.

Zbog toga sa obe strane Atlantika počinje da raste uverenje da je rat u Avganistanu već izgubljen: ugledni britanski "Ekonomist", koji je s početka podržavao avganistansku avanturu, u prošlom broju je konstatovao da dosadašnja strategija ne funkcioniše, i da je poraz na pomolu. Istovremeno, uticajni komentator "Njujork tajmsa" Bob Herbert je u kolumni od utorka ocenio da Amerikanci nemaju ni volje ni sredstva da dalje investiraju u rat, uprkos Obaminom pozivanju na vitalne nacionalne interese. A izbori? "Ovi izbori su važni", priznao je jedan neimenovani visoki zapadni diplomata nedavno novinaru "Gardijana", "otprilike koliko i prdež u oluji".