U Karakasu je 5. marta u 58. godini preminuo predsednik Venecuele Ugo Čaves, jedna od vodećih figura današnje levice ne samo u Latinskoj Americi već i u globalnim razmerama. Na vlast je došao 1998, uvek pobeđujući na izborima uz velike otpore desnice, koja je nastojala da ga na svaki način onemogući, pa i vojnim udarom 2002. godine. Opstao je zahvaljujući svojim radikalnim reformskim programima, gradeći specifičan model socijalizma za svoju zemlju, prihvatajući mnoga iskustva današnje Kube i ideološke poglede svoga prijatelja Fidela Kastra. Taj model se obično naziva bolivarska revolucija (po Simonu Bolivaru, vođi borbe za nezavisnost Latinske Amerike od španske kolonijalne imperije s početka 19. veka), ili, kako ga je sam Čaves zvao, "socijalizam 21. veka". To je višestranački sistem, sa razvijenim oblicima neposredne participativne demokratije, sa nacionalizacijom više ključnih industrija, naglašenim državnim finansiranjem obrazovanja i zdravstvenog sistema, uz stalnu i upornu borbu za smanjenje siromaštva i jačanje društvene solidarnosti.

U vreme Čavesa kvalitet života u Venecueli je prema indikatorima UN-a bio treći po brzini rasta u svetu, a socijalne nejednakosti znatno smanjene (najmanji jaz između bogatih i siromašnih u Latinskoj Americi). Venecuela je među najbogatijim zemljama u svetu po naftnim rezervama, a profiti od nacionalizovane naftne industrije bili su glavni podsticaj ovog razvoja.

POVRAĆAJ LJUDSKOG DOSTOJANSTVA: Na Čavesovu ekonomsku politiku ima mnogo primedaba, ali niko još nije porekao da je on najsiromašnijima podigao standard života, povratio ljudsko dostojanstvo, obezbedivši im hleb, stanove, penzije, zdravlje, obrazovanje. U tom radu bilo je mnogo improvizacije, nezrelosti i voluntarizma koji se često povodio za dnevnim, kratkoročnim raspoloženjima osiromašene većine stanovništva i njenih populističkih prvaka, ali je ta većina na legalnim izborima pobeđivala i sledila Čavesa kao svog predsednika.

U Čavesovom primeru socijalizam za 21. vek prihvata se kao radikalan projekt društvene promene do koga se može doći i pobedom na parlamentarnim izborima, legalnim putem, uz korišćenje instrumenata višestranačkog sistema i pravne države, mobilizacijom marginalizovanih, socijalno ugroženih ili potlačenih slojeva društva. Naravno, pod uslovom da je demokratska kultura prihvaćena u nacionalnim okvirima i da nema mešanja spolja, tj. pritisaka ili političkih i vojnih intervencija velikih sila, odnosno globalnih igrača koji žele da nature ili ostvare svoje partikularne interese ili su osetljivi na promene u svetu koje dovode u pitanje njihov sistem vrednosti, njihove političke, ekonomske ili vojne pozicije.

Kako smo još uvek daleko od tog demokratskog konsenzusa u međunarodnim odnosima i od multipolarnog sveta koji bi se gradio na njemu, i sama latinoamerička levica još ne može da se liši nekih loših iskustava koja služe kao opomena i socijalizmu 21. veka i koja su prisutna i u Čavesovoj slici sveta i njegovoj političkoj akciji.

SEVERNOAMERIČKE VOJNE INTERVENCIJE: One godine kada je Čaves rođen (1954), najamnička vojska SAD, uz pomoć CIA, obara legalnu vlast levičarskog predsednika Hakoba Arbensa u Gvatemali, koji je pobedio na redovnim izborima 1950. i čije su radikalne reforme ugrozile interese krupnih zemljoposednika i nacionalne buržoazije koja je zastupala interese stranih kompanija.

Agrarna reforma je posebno pogodila severnoameričku kompaniju United Fruit, koja je sa svojim plantažama banana imala monopol nad plodnim zemljištem Gvatemale i koja je bila glavni finansijer strane vojne intervencije. Visoki funkcioneri SAD braća Dales (Alen, koji je bio šef CIA, i Foster, koji je bio ministar spoljnih poslova) imali su poslovne veze sa United Fruit Co., za koju su radili ili kao advokati ili kao potpredsednici (Alen). Vaspostavljena vojna diktatura u zemlji, pod okriljem SAD, potvrđuje antidemokratski model vlasti u Latinskoj Americi zbog koga će se, nužno, rađati i u narednim decenijama, baš kao i u prošlosti, brojni i dugotrajni ilegalni i gerilski pokreti i revolucije sa izrazitim levim opredeljenjima.

Uporne severnoameričke vojne intervencije, "zelene beretke" i "eskadroni smrti", ili vlade i diktature instalirane spolja ostaju do naših dana sredstva da se zaustavi odlučna borba naroda Latinske Amerike za istinsku, političku i ekonomsku nezavisnost (tzv. Druga nezavisnost, nakon one stečene u oslobodilačkim ratovima protiv španske kolonijalne sile).

BOLIVIJA, KUBA, GERILSKO JEZGRO…: Nakon Gvatemale, ovaj oslobodilački duh zahvatiće Boliviju (1952), kada leve snage, radnički sindikati i Nacionalistički revolucionarni pokret (MNR) ruše sa vlasti vojnu diktaturu, "barone kalaja" i strane kompanije. Smena levih vlada i desničarskih pučeva i diktatura pratiće ovu zemlju do naših dana. Posle Bolivije dolazi kubanska revolucija, koja počinje krajem 1956. sa oružanom borbom Fidela Kastra i Pokreta 26. jul.

Kuba postaje zastava oko koje se narednih decenija okuplja najradikalnija latinoamerička levica. Zbog stalnih spoljnih pretnji i pritisaka, zbog ekonomske i političke blokade koju su Kubi nametnule SAD i koja traje već pola veka, dolazi do radikalizacije Kastrovih pozicija i Kuba je danas jedina latinoamerička zemlja koja je i zvanično proklamovala izgradnju komunističkog društva kao svoj cilj.

Specifično kubansko iskustvo imalo je ogroman uticaj na narodnooslobodilačke pokrete kontinenta i na latinoameričku levicu, posebno u razdoblju između šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Ovde, pre svega, mislimo na učenje i praksu gerilskog rata, stvaranje i širenje "gerilskih jezgara" (tzv. focismo, od foco guerillero), prihvatanih od različitih političkih aktera i opcija široke ideološke skale: narodnooslobodilačkih i agrarnih pokreta, tradicionalnih komunista, maoista, anarhista, trockista ili sledbenika Če Gevare, pa čak i radikalnih pripadnika katoličke crkve – pre svega onih koji su protagonisti tzv. teologije oslobođenja.

TEOLOGIJA OSLOBOĐENJA: Koliko su u Latinskoj Americi duboki i nepomirljivi socijalne razlike i siromaštvo kazuje i radikalizacija katoličke crkve (uprkos nastojanjima Vatikana), vodeće verske zajednice na kontinentu, koja je dobila svoju programsku platformu (sa nizom komponenata marksizma) u ekstremno levoj doktrini teologije oslobođenja (naročito u periodu 1962–1990) i tzv. Crvene crkve (Igreja vermelha) ili političkih pokreta poput Cristianos por el socialismo (Hrišćani za socijalizam).

Među sledbenicima ove crkve je i sveštenik Kamilo Tores, gerilac ELN (Nacionalne oslobodilačke vojske) u Kolumbiji, koji je nastojao da pomiri marksizam i teologiju oslobođenja, a koji je poginuo u borbi sa regularnom armijom 1966. Takav je bio i pesnik i sveštenik Ernesto Kardenal, koji se borio na strani gerilaca, sandinista u Nikaragvi, i bio njihov ministar kulture 1979–1987. Iz teologije oslobođenja dolazi i Eldeiro Kamara, jedan od pionira Seljačkih liga sa severoistoka Brazila (Seljačke lige su začetnik Pokreta bezemljaša – Movimento sem terra – čije su ideje ugrađene u programe današnje brazilske vlade). Tu se našao i Žan-Bertran Aristid, sveštenik sa Haitija, borac protiv krvave Divalijeove diktature, koji je pobedio na regularnim predsedničkim izborima 1990–1991. (dobivši 67 odsto glasova), ali je 1991. zbačen sa vlasti vojnim udarom. Aristid je ponovo dobijao predsedničke izbore (kad god su vojni udari bivali poraženi), ali je 2004. godine konačno morao da ode sa vlasti pod naletom državnog udara koji su pomogle SAD.

SEOSKA I URBANA GERILA: U iskustvima levice Latinske Amerike borba za nacionalno oslobođenje, nezavisnost i suverena prava naroda na život, slobodu, hleb, razvoj i demokratiju nužno je poprimala oblike oružane borbe, posebno u vidu gerilskih pokreta – bilo seoske ili urbane gerile. Setimo se samo sandinista u Nikaragvi, Gerilske vojske siromašnih u Gvatemali, Pokreta 26. jul na Kubi, Če Gevare u Boliviji, FARC i ELN u Kolumbiji, Fronta Farabundo Marti u El Salvadoru, Svetle staze (Sendero Luminoso) u Peruu, montonerosa i peronista u Argentini, Karlosa Marigelje u Brazilu, tupamarosa u Urugvaju, MIR i FPMR u Čileu, zapatista u Čiapasu (Meksiko), brojnih indihenističkih pokreta itd.

To borbeno iskustvo i danas je živo, pre svega zbog one politike moćnog severnog suseda koja je oglašena još 1823. (tzv. Doktrina Monro), a 1904. reinterpretirana od strane predsednika Teodora Ruzvelta kao pravo SAD da oružano intervenišu po svetu gde god smatraju da su ugroženi njihovi interesi. U popularnom obliku ona je sažeta u rečenici "Hodaj polako i nosi veliku batinu" i ostvaruje se skoro dva veka bilo direktnim vojnim intervencijama bilo podrškom lokalnim vojnim huntama i desničarskim režimima. I Fidel i Čaves, kao i Aljende u Čileu, ili mnogi drugi protagonisti levice kontinenta, plod su ove politike sile koja blokira razvoj, demokratiju i suverenitet ne samo latinoameričkih zemalja.

DEMOKRATSKI SOCIJALIZAM: Ipak, slučaj Aljendea koji je u Čileu 1970. doveo levicu na vlast na regularnim izborima, bez nasilja, pokazao je da levica može pobeđivati i u demokratskoj, mirnodopskoj utakmici snagom svojih izbornih programa i zahtevom za radikalnim socijalnim reformama. Aljende je bio prvi marksista koji je na regularnim izborima u Latinskoj Americi postao predsednik republike i to se, naravno, nije dopalo mnogima u Vašingtonu, odakle je 1973. stigla podrška za vojni puč i za diktaturu generala Pinočea. Ta diktatura je okončala pola veka kontinuirane čileanske demokratske vlasti i trajala je do 1990. godine. Ipak, ona levica koja je težila da preko izbora dođe na vlast, tzv. izborna levica (la izquierda electoral) postepeno je osvajala politički prostor, pa smo bili svedoci njenih značajnih pobeda tokom poslednjih nekoliko decenija.

Tako su sandinisti u Nikaragvi, protiv kojih je predsednik SAD Regan osnovao i finansirao najamničku vojnu organizaciju Contras, uvek prihvatali ideju političkog pluralizma i parlamentarnih izbora (tzv. electoralismo). Njihov vođa Danijel Ortega izgubio je tako predsedničke izbore 1990, neuspešno se kandidovao na predsedničkim izborima 1996. i 2001, da bi pobedio tek 2006. Ovaj uvereni i tvrdi levičar, od gerilca i doslednog marksiste-lenjiniste stiže do usvajanja modernih ideja i metoda demokratskog socijalizma. I danas je na vlasti u Nikaragvi, zemlji koja se pridružila Bolivarovoj alijansi dveju Amerika, u koju je Čaves ugradio svoje političke vizije i nade.

U Brazilu je vojni udar 1964. uveo vojnu diktaturu koja je trajala do 1985. Umereni socijaldemokrata Fernando Enrike Kardoso (sa levice kritikovan zbog neoliberalnih primesa u ekonomskoj politici) dobija predsedničke izbore 1994. i 1998. Time se omogućuje dalja mirna tranzicija vlasti, koja na čelo zemlje dovodi 2002. radikalnijeg sindikalistu – metalurškog radnika Luisa Ignasija Lulu, koji će biti reizabran i 2006. godine. Ovaj levičar je 2010. od strane lista "Tajm" bio izabran za najuticajnijeg lidera sveta. Godine 2011. za predsednika Brazila izabrana je Dilma Rusev, koja je bila ministarka rudarstva i energije u Lulinoj vladi. Danas ova bivša pripadnica gerilskog pokreta protiv vojne diktature predvodi, u globalnim razmerama, priznato prosperitetno "brazilsko čudo" u ekonomiji.

Sličan je i razvojni put levice u Urugvaju. Posle dvanaest godina surove vojne vlade (1973–1985) i tranzicije ka demokratiji, levičar iz koalicije "Širokog fronta" Tabare Vaskes postao je predsednik ove zemlje (2005–2010). Njega na redovnim izborima (2009) zamenjuje bivši tupamaros Hose Muhika, koji je proveo petnaest godina u zatvorima urugvajske vojne hunte. O njemu se govori kao o "najsiromašnijem predsedniku na svetu" jer 90 odsto svoje plate svakog meseca odvaja za najsiromašnije i živi na skromnoj farmi blizu Montevidea, gde gaji hrizanteme za prodaju, odbijajući da živi u raskošnoj predsedničkoj palati.

I Čile je dočekao da na njegovo čelo, na legalnim izborima, stane socijaldemokrata Rikardo Lagos 2000. godine i da ga 2006. na tom položaju zameni prva žena-predsednik Čilea Mišel Bačelet, žrtva Pinočeovih progona i lider Socijalističke partije.

Primera ove vrste, na kojima se dokazuje izborna levica, ima još, pogotovo iz prve decenije ovog veka. Tako su Evo Morales i njegov Pokret za socijalizam pobedili na izborima 2005. sa, za Boliviju, neuobičajenom apsolutnom većinom od 53,7 odsto glasova, da bi i 2009. ponovo bio izabran za predsednika (sa 64,2 odsto glasova). Bolivija je od 1964. bila pod vojnim huntama, državnim udarima i režimima vanrednog stanja. U njoj je kao gerilac 1967. uz pomoć agenata CIA ubijen i Če Gevara. Ali je dočekala da vođa seljaka i uzgajivača koke i predstavnik starosedelačkog, domorodačkog stanovništva (indigenas) i predani borac za socijalizam dođe regularnim putem na vlast.

U Ekvadoru je za predsednika regularno izabran Rafael Korea 2006, "hrišćanski levičar" i zagovornik "socijalizma za 21. vek". Priključio je zemlju Čavesovoj Bolivarovoj alijansi i ubrzo vidno doprineo blagostanju i razvoju Ekvadora. Dobio je i drugi mandat na izborima 2009. Kada je Čaves uporedio predsednika SAD Džordža Buša sa satanom, Morales je izjavio da to nije bilo fer prema satani. Distancirajući se od Čavesa, uz nastojanje da sledi Lulu, u Peruu je na izborima 2011. pobedio Oljanta Umala, sledbenik političara levog centra. Izgleda da je još rano procenjivati njegov politički učinak.

BRIGA VAŠINGTONA: Ovakvi uspesi latinoameričke levice ozbiljno su zabrinuli oligarhije kontinenta i administraciju SAD. Posebno ako se uzmu u obzir geopolitičke posledice ovih promena i izlazak pomenutih zemalja iz "zadnjeg dvorišta" severnoameričke političke, vojne i ekonomske sfere. Te zemlje se zalažu za multipolarni svet i zahvaljujući njima u Latinskoj Americi danas se oseća i partnersko prisustvo Rusije, Kine, Indije pa i Irana.

U ovom regionu (620 miliona stanovnika) sa najstarijim republikama u svetu koje su izdržale i mnoge, krvave i dugotrajne diktature, sve ređe se postavlja pitanje legitimnosti parlamentarnih izbora, iako se demokratski poreci grade u ambijentu velikog siromaštva (više od 40 odsto stanovništva nalazi se ispod granice siromaštva, a to su uglavnom starosedeoci – indigentes).

Nema sumnje da je i nagla urbanizacija regije, sa ruralnim egzodusom koji je rastao od pedesetih godina prošlog veka do 2000. godine, uticala na promenu tipa socijalnih borbi (odustajanje od ruralne gerile, na primer). Danas urbano stanovništvo u Latinskoj Americi čini 80 odsto od ukupne populacije. Ali je zato u gradovima porastao apsolutni broj siromašnih. Godine 1970. od ukupnog broja siromašnih u gradovima bilo ih je 37 odsto, a godine 1999. čak 62 odsto. Procentualno najurbanizovaniju subregiju kontinenta čine Urugvaj (94 odsto stanovništva zemlje), Argentina (92 odsto), Čile (89 odsto), Brazil (84 odsto), ali ni druge zemlje ne zaostaju (Venecuela 91 odsto, Kuba 85 odsto, Meksiko 80 odsto). Centralna Amerika je ruralni region i prirodno je da tu siromašni seljaci, indiosi, i dalje predvode gerilske okršaje. Tako je kontinentalna levica i danas ispunjena različitim političkim projektima i metodama borbe – od umerenih socijaldemokrata, socijalista koji su bliski kejnizijanskoj ekonomiji, socijalista koji se inkorporiraju u procese globalizacije (Lula i Bačelet, na primer), do radikalnih levičara koji prihvataju svaki model klasne borbe, gerilu i autoritarne forme organizacije. Ipak, posle pada Berlinskog zida, levica koja je spremna za politički dijalog i izborne borbe u okviru pluralnog društva postaje sve vidljivija i, što je bitno, daje opipljive rezultate.

I Ugo Čaves, za mnoge "Fidel Kastro bez brade", potekao je iz ovog nasleđa levice, delio sve njene uspehe i poraze, a milioni građana Venecuele koji su ga ispratili, odajući mu poslednju počast posle njegove smrti, imali su za to dobre razloge.