O kvalitetu odnosa između Slovenije i Hrvatske najbolje svedoči činjenica da je prošlonedeljna poseta Milana Kučana Hrvatskoj bila tek druga zvanična poseta slovenačkog predsednika Zagrebu u poslednjih deset godina od kada su 1991. dve bivše SRFJ republike krenule putem nezavisnosti.

Pošto su odnosi između drugih ex-yu država bili radikalno gori, ovdašnji mediji i javnost zadovoljili su se virtuelnom frazom koju su podržali i političari – da su uprkos nesporazumima "odnosi nikad bolji". A kako je to izgledalo u stvarnosti? Kučan je poslednji put prevalio put od 135 kilometara između Ljubljane i Zagreba da bi zvanično posetio Hrvatsku pre devet godina.

DIPLOMATIJA GAFOVA: Boravak Milana Kučana kod zagrebačkih domaćina kipeo je od međusobne kurtoazije. Kučan i Mesić su zajedno odgledali balet "Labudovo jezero" u Hrvatskom narodnom kazalištu. To je bilo "pol ure kulture", za opuštanje. Narednog dana su usledili zvanični razgovori, obdarivanja, pa odlikovanja. Stipe Mesić je kolegu Kučana odlikovao jednim od najviših hrvatskih oredena, "visokim redom kralja Tomislava sa lentom", a uz to mu je dao maketu broda. Kučan nije ostao dužan hrvatskom predsedniku, pa je Mesić dobio kristalnu "vašku situlu", kopiju posude otkrivene u Sloveniji, poreklom iz gvozdenog doba. Na Kaptolu je slovenački predsednik razmenio slične poklone i sa hrvatskim nadbiskupom Josipom Bozanićem.

Uprkos obostranim komplimentima, probranim darovima i medijskoj kampanji, susret na najvišem nivou nije doneo značajniji pomak u rešavanju problema, aktuelnih već čitavu deceniju. Tim povodom su se neki slovenački novinari setili drage im pošalice iz mladosti – "kad budem veliki, biću carinik na Kupi". Da bi početkom devedesetih san postao java. "Nekada smo carinike na Kupi imali samo u vicevima, a sada smo ih stvarno dobili. Isprva se činilo da će biti dovoljno podići carinarnice, a onda su stvari tako krenule da su mnogi razmišljali čak i o zidu na Kupi", podsmešljivo je komentarisao političke prilike ljubljanski Dnevnik posle odbijanja hrvatskog Sabora da potpiše sporazum o granici između Slovenije i Hrvatske, parafiran u Rijeci jula ove godine.

Činjenica je da su se proteklih godina susreti između slovenačkih i hrvatskih političkih prvaka, iako najavljivani s mnogo optimizma – brzo pretvarali u diplomatske brodolome. Prve nesuglasice su iskrsle 1994. godine. Tema je otvorena – nekoliko nedorečenih graničnih područja, deoba Piranskog zaliva, vlasništvo nad nuklearnom elektranom u Krškom (NEK)… Sledeće godine (1995) tadašnji hrvatski premijer Valentić otkazuje planiranu posetu Sloveniji, sve u dogovoru sa šefom slovenačke vlade Janezom Drnovšekom. Razlog – "nagomilani problemi". Dve godine kasnije (1997) Drnovšek odlazi u zvaničnu posetu Hrvatskoj, ali hrvatski Sabor potvrđuje izmene Ustava koje je u predbožićnom raspoloženju inicirao lično predsednik Tuđman. Između ostalog, Sabor je iz Ustava izbacio Slovence i Muslimane, čime su ove dve narodne manjine izgubile ustavnu zaštitu u Hrvatskoj.

Onda je 1998. godine najavljena prva Tuđmanova poseta Sloveniji, ali je u poslednjem trenutku otkazana. Neprijatnost je pokušao da ublaži (tadašnji) šef slovenačke diplomatije Boris Frlec opaskom da bi Tuđmanova poseta imala smisla samo ukoliko bi tom prilikom bio potpisan neki "važan sporazum". Od toga, jasno, nije bilo ništa, pošto se Tuđman u pregovorima oko granice žestoko usprotivio rešenju prema kome bi Slovenija dobila slobodan izlaz na otvoreno more. Konačno, jedan od poslednjih pokazatelja loših odnosa između Slovenije i Hrvatske jeste prošlogodišnji Zagrebački samit (održan pod pokroviteljstvom Evropske unije, neposredno posle političkih promena u Hrvatskoj i Jugoslaviji). Na prelomni skup su stigli lideri iz cele Evrope, samo Slovenija nije poslala ni predsednika države niti premijera. Posle "promišljenih unutrašnjo-političkih konsultacija" sve političke snage u Ljubljani složile su se da u Zagreb delegiraju ministra spoljnih poslova.

Tek posle odlaska Franje Tuđmana s hrvatske političke scene stvari kreću nabolje. Mada ne brzinom kakvu su analitičari i političari prognozirali. Smrt dugovečnog predsednika Hrvatske dočekana je u Sloveniji s olakšanjem, ali je optimizam opravdan tek jula ove godine, kada su Drnovšek i Račan, praćeni svitom ministara u laganim odelima, u Rijeci održali konferenciju za novinare povodom "postignutog dogovora o međusobnom razgraničenju na kopnu i moru te sudbini nuklearne elektrane Krško". Ukratko, dve vlade su usaglasile rešenje kojim Slovenija u Piranskom zalivu dobija izlaz u međunarodne vode putem koridora u hrvatskom moru (širine 3,6 kilometara i oko dvanaest dugačak), popularno nazvan "čunak" tj. odžak. Dogovori o "čunku u Piranu" i NEK-u vezani su u isti "paket", koji pet meseci kasnije neslavno završava. Jesu Janez Drnovšek i Ivica Račan uložili veliki napor da pronađu čarobnu formulu za nedefinisane granične kote, formulu koja bi zadovoljila obostrane želje i zapušila usta pregrejanim glavama s obe strane granice. Jeste prošlo parafiranje, trebalo je da prođe i potpisivanje i rafitikacija u parlamentima obe države, a onda je stvar neočekivano stala. Ta tačka dnevnog reda je u hrvatskom parlamentarnom Odboru za spoljnu politiku nekoliko puta odgađana, da bi zaplet nedavno kulminirao pismom Janeza Drnovšeka kolegi Ivici Račanu objavljenom na internetu; konačno, poslednjih nedelja je ponovo aktuelizovana mogućnost arbitraže, čime je famozni dogovor iz Rijeke zapeo a priča vraćena na početak.

Kako stvari trenutno stoje, novi predlozi samo pljušte: tu je, recimo, profesor međunarodnog prava dr Davorin Rudolf koji smatra da je Riječki sporazum o granici u suprotnosti sa hrvatskim ustavom, kao i da Ivica Račan nije bio ovlašćen da parafira odluku kojom se Hrvatska odriče dela teritorijalnog mora. U tom smislu je reagovao i zastupnik istarskog IDS-a Dino Debeljuh, predloživši da se međunarodni koridor umetnut u hrvatsko teritorijalno more suzi na kilometar širok i trideset kilometara dug pojas, ali samo pod uslovom da Slovenija preda Hrvatskoj "25 kilometara dug i 40 metara širok autoput", koji bi preko slovenačke teritorije vodio do Škofija, slovenačkog međunarodnog prelaza s Italijom.

ŠENGEN NA KUPI: Krah Riječkog sporazuma želi i bivši hrvatski ministar spoljnih poslova Mate Granić, koji smatra da deoba teritorija između Slovenije i Hrvatske ni izdaleka nije završena.

Odlaganje posla oko potvrde hrvatsko-slovenačkog sporazuma o granici odgovara i nekima u Sloveniji. "Poslednja izjava Janeza Drnovšeka u ‘Globusu’ dokazuje da je Civilna inicijativa sve vreme u pravu u vezi s granicom u Istri", izjavio je predsednik Inicijative, advokat iz Pirana Daniel Starman. Starmanova zluradost izvire iz Drnovšekove konstatacije da bi "u slučaju arbitraže Slovenija tražila da joj pripadnu četiri zaseoka uz reku Dragonju". Što je još jedna bolna tačka u međudržavnim odnosima, naročito od kada je proletos obznanjeno da četiri zaseoka ipak idu u hrvatski katastar, što je izazvalo mnogo očajanja ne samo među domorocima, stanovnicima rečenih sela, već i među "doslednim slovenačkim nacionalistima" Starmanovog kova.

"Slovenija jeste mala i utoliko osetljivija na svakog stanovnika i svaki komadić zemlje. Sprečimo još jedan rat boljim sporazumom, a ne ovim o kome raspravljamo. Slovenija je na Piranski zaliv osetljiva koliko Izrael na Galilejsko jezero i Golansku visoravan!" Ovaj Starmanov poklič trebalo je da mobiliše istomišljenike i pristalice Civilne inicijative da podrže ideju o referendumu ukoliko se Drnovšekova vlada ogluši o "glas naroda" i potpiše sporni sporazum. Jedva postignut Riječki sporazum nije minirao samo nadležni odbor hrvatskog Sabora; svoj doprinos je dao i slovenački parlamentarni Odbor za spoljnu politiku, odgađanjem potpisivanja dela sporazuma (o nuklearki Krško) kao odgovor na odugovlačenje hrvatskih kolega da prihvate sporazum o granici.

Da je Slovenija potpisala sporazum o nuklearki, morala bi do 1. jula 2002. godine da isporuči Hrvatskoj polovinu proizvedene električne energije iz Krškog. Sada, međutim, čak i u vrhu slovenačke vlade razmišljaju o zamrzavanju tog sporazuma, ma koliko to bilo bolno po budžet. Slučaj oko struje se iskomplikovao u nevreme, u trenutku kada Slovenija kuburi i na severenoj granici – Austrija je upravo zbog "ekološki sporne struje proizvedene u nuklearki Krško" zabranila uvoz električne energije iz Slovenije. Što će reći da Slovenija ima nov problem – kuda s viškom struje? Premijer Drnovšek još nije podlegao pritiscima zbog najnovijih spoljnopolitičkih zapleta i za sada odbacuje mogućnost ponovnih pregovora o rešenjima za koja je u julu u Rijeci postignuta saglasnost.

I Ivica Račan nadigrava kritičare iz opozicije ubeđen da "Hrvatska sporazumom više dobija nego gubi", jer bi saniranje spornih pitanja koristilo Zagrebu u širem političkom kontekstu pošto "Hrvatska ne može u Evropu sa neuređenim pitanjima ili pogoršanim odnosima sa Slovenijom". Uprkos velikim rečima, nestabilnost unutar vladajuće koalicije, privredni problemi i zategnuti odnosi s Haškim sudom sprečavaju Račanovu vladu da udari packu Saboru i ratifikuje Sporazum iz Rijeke. Koliko je sve to osetljivo vidi se iz podatka da je Račan u Saboru tri dana uzastopno odgovarao na pitanja poslanika o odnosima sa Slovenijom.

Račanovu vladu plaši podizanje "šengenskog zida" na slovenačko-hrvatskoj granici. A što je Slovenija bliže punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, strahovanja postaju realnija. Posebno od početka oktobra, kada je počela opsežna policijska akcija High Impact Operation – slovenačke snage su uz pomoć policajaca iz država EU-a na budućim novim spoljnim granicama Unije (slovenačkoj, prema Hrvatskoj) u "testnom periodu" trenirale rigoroznu kontrolu. Početak akcije pozdravili su belgijski i slovenački ministar spoljnih poslova.

PRIJATELJSTVO INTERESA: Upravo zbog ćorsokaka u koji su zapali premijeri Janez Drnovšek i Ivica Račan, predsednički dvojac Kučan – Mesić koristi Kučanovu posetu Hrvatskoj da pozove vlade i parlamente dve države da hitno reše otvorena pitanja. To je bio smisao Kučanovog govora u hrvatskom Saboru, ali je uprkos dobrim namerama podigao pritisak zastupnicima s krajnje desnice. Pripadnike HDZ-a iznervirala je Kučanova konstatacija da su Slovenija i Hrvatska "zajedno branile slobodu u Drugom svetskom ratu i pobedile u oslobodilačkom ratu kao saveznice u antifašističkoj koaliciji". Uzbuđenje u zastupničkim klupama izazvala je i Kučanova izjava da su Hrvatska i Slovenija "u nekadašnjoj zajedničkoj državi imale zajedničko i nikad podeljeno more" koje je bilo "i hrvatsko, i slovenačko".

Slovenija i Hrvatska našle su se u periodu kada simpatije ne završavaju posao ili, kako ocenjuje nekadašnji državni sekretar u slovenačkom ministarstvu spoljnih poslova Franco Juri: "Ovog puta nisu bili dovoljni ni prijateljstvo između Milana Kučana i Stipe Mesića niti ugled koji slovenački predsednik neosporno uživa u Zagrebu; spor oko međudržavne granice i druga otvorena bilatelarna pitanja ostaju eminentan izraz tzv. nacionalnih interesa i kao takva van dometa uzajamnih simpatija pojedinih političara. To su brzo shvatili i stari drugovi Kučan i Račan. Pristup uređenju bilateralnih pitanja ostaje različit, podeljen severno i južno od Kupe. Slovenija polaže nade u sporazum koji je kompromis – a za lokalne, samozvane "borce za južnu granicu" čak kapitulantski – iako joj na moru obezbeđuje dobro rešenje, prema nekim stručnjacima čak i bolje od svih očekivanih u slučaju međunarodne arbitraže. U to ne sumnja ni deo hrvatske politike, koja u takvom sporazumu vidi mogućnost da od Slovenije izmami saniranje dva pitanja, bolna za Hrvate: sporazum o nuklearki Krško i vraćanje deviznih uloga hrvatskim štedišama Ljubljanske banke. Hoće li biti novog kruga pregovora? Hoće li biti potrebna arbitraža? Najzad, kome koristi nastavak nedogovaranja?" upitao se Franko Juri posle dvodnevne "hrvatske turneje" Milana Kučana.

Još nisu jasni odgovori na ove dileme, ali jeste napredak da prema zvaničnoj verziji Slovenija s Hrvatskom nema "otvorenih problema", već samo "neusaglašenih stavova", plus da odnosi između Ljubljane i Zagreba, prema Kučanovom mišljenju, "u poslednjih deset godina nikada nisu bili tako dobri".