"Zaista mi je teško da shvatim kako mogu i da pomisle da naša stranka koja vodi Tursku ka Evropskoj uniji (EU) može biti protiv sekularizma? Kako iko može poverovati da ova stranka i njeno rukovodstvo imaju skriveni plan da od Turske naprave versku državu?"

Na ovo retoričko pitanje ministra inostranih poslova Turske i sada već nesuđenog predsedničkog kandidata (do sledeće prilike) Abdulaha Gula, verovatno mogu odgovoriti oni koji ga optužuju za islamizam. U istoj grupi kritičara su i oni koji s neodobravanjem gledaju njegovu suprugu i suprugu premijera Redžepa Tajipa Erdogana, glave uvek pokrivene maramom, i to ne na domaći, turski, nego na arapski način.

Marame su samo jedna od kontroverzi i dilema turske demokratije i političkog modela koji je jedinstven u islamskom svetu, gde su pobornici sekularizma sučeljeni sa islamistima koji se pozivaju na prava čoveka i pravo na lični izbor u prilog – pokrivanja maramom.

Ali, kako objasniti to što je Stranka pravde i napretka (AKP), koju američki "Njusvik" vidi kao "najliberalniju tursku administraciju", a mnogi zapadni izvori smatraju zaslužnom za period najbržih liberalnih reformi u istoriji zemlje, optužena za islamizam?

Da li je povodom Gulove predsedničke kandidature u Turskoj zaista ugrožen "kemalizam", kako tvrdi vojska, ali i mnogi od stotina hiljada demonstranata na ulicama Ankare, Istanbula i drugih gradova? Ili je posredi zamena teza u borbi za moć između vojne vlasti u senci, čija su krila delimično skresana već sprovedenim reformama, i reformističke vlade koju prati islamističko nasleđe?

NOVA POLITIČKA STRUKTURA: Stranka AKP je nastala 1999. godine od umerenog krila zabranjene islamističke Stranke blagostanja Nedžmetina Erbakana, da bi u novembru 2002, na izborima svojim podizanjem glasa protiv siromaštva i duboke ekonomske krize zbrisala vladu Bulenta Edževita. Zajedno s njom, udarac je pretrpela i cela stara garda političara koja je ostala van parlamenta, dok je gotovo dvotrećinsku većinu prvi put samostalno dobila jedna stranka – AKP. Tako se formirala potpuno nova unutrašnjopolitička scena na kojoj su se AKP i njeni lideri predstavili kao nešto što bi po zapadnjačkim standardima moglo biti analogno demohrišćanima, samo muslimanskim.

Obećavali su da će doneti ekonomski prosperitet, čuvati sekularni karakter Turske i čak je uvesti u EU, uprkos tome što su neki od njih i sami, samo nekoliko godina ranije, tvrdili da Turskoj tamo nije mesto. Optužbe o "skrivenim planovima za islamizaciju zemlje" postojale su od tada, dok su provladine novine nazivale vođu stranke Erdogana – Evro-doganom, aludirajući na deklarisanu proevropsku orijentaciju.

Uz velike nasleđene izazove kod kuće, kontroverzna stranka je unekoliko redefinisala međunarodni položaj Turske, nudeći se kao umereno muslimanski i sekularni most između "demokratskog" Zapada i islamskog sveta. Turski geostrateški položaj olakšava tu argumentaciju, ali zahteva i fine balanse, koliko kod kuće, u podeljenom javnom mnjenju, toliko i u neposrednom islamskom okruženju, kao i u odnosima sa SAD i NATO-om, što se potvrdilo povodom rata u Iraku.

SPORNA ARMIJA: Sada već 53-godišnji Erdogan, jedan od petoro dece iz skromne istanbulske porodice, nekada profesionalni fudbaler a kasnije i gradonačelnik u rodnom gradu, nije odmah mogao da postane premijer, jer je 1998. bio osuđen na osam meseci zatvora zbog raspirivanja nacionalne mržnje stihovima o minaretima koji su "naši bajoneti". Dok se pravna situacija nije raščistila, mesto mu je čuvao Gul, sadašnji aspirant na predsednički položaj.

Za razliku od svojih prethodnika, Erdogan se nije uspeo na politički vrh preko vojnih veza ili kroz stari politički establišment, nego kao gradonačelnik Istanbula, reformista koji je dobio podršku zato što je unapredio mnoge od gradskih službi, al i zabranio alkohol u javnim zgradama. Kao sagovornik Zapada koji ima široku podršku, ugrozio je pozicije vojne klike koja je bila pouzdan saveznik SAD, do te mere da je parlament čak odbio da dâ dozvolu za prolaz američkih trupa na putu ka severnom Iraku, naseljenom Kurdima.

Posle talasa reformi, analitičari ocenjuju da je milionska, druga po veličini armija u NATO-u, turska, sada u nezavidnom položaju i da više nije u stanju da sprovede otvoreni državni udar; takođe nije ni dovoljno reformisana da bi mogla da prihvati političke odluke demokratskog sistema. Istovremeno, njena uloga, odnosno svest o sopstvenom uticaju duboko je utisnuta u mentalitet naroda – bilo pozitivno bilo negativno – što donekle objašnjava činjenicu da su mnogi demonstranti proteklih nedelja očekivali upravo od vojske da ih zaštiti od islamizacije.

URBANI I KONZERVATIVNI: "Kako iko može poverovati da ova stranka i njeno rukovodstvo imaju skriveni plan da od Turske naprave versku državu?", pitao je Gul u nedavnom intervjuu "Fajnenšal tajmsu". Odgovor je možda u jednostavnoj činjenici da predsednik republike ima nadležnost da odobrava ili blokira primenu zakona, i imenuje članove Vrhovnog suda i vojne savetnike.

Upravo je ta koalicija podržala bojkot izbora za predsednika u parlamentu, posle čega su – kompromisno – izbori planirani, inače, za novembar pomereni za 22. jul. Gul je povukao kandidaturu pošto ni prošle nedelje u parlamentu nije dobio dvotrećinsku većinu, odnosno, udovoljio zakonskoj odredbi koju on sam smatra čudnom, pošto nije primenjivana od 1980, kada je taj zakon usvojen. A usvojen je posle vojnog udara koji je usledio pošto posle čak 132 kruga glasanja za predsednika, šef države nije bio izabran.

AKP danas želi da predsedničke izbore umesto Parlamentu prepusti građanima na referendumu, računajući na – kako tvrdi – 70 odsto popularnosti koju Gul uživa među glasačima, koji su od pretežno ruralnog i siromašnog sloja, danas sve više pripadnici srednje klase, urbani i konzervativni.