Pre samo nekoliko meseci Borisu Džonsonu su proricali da će po svoj prilici biti premijer sa najkraćim mandatom u novijoj istoriji Velike Britanije. U trenutku kada je preuzeo čelo stranke i vlade, situacija je delovala beznadežno: parlament bez jasne većine koji ne zna šta hoće ali ponekad zna šta neće, poslanici većine nepomirljivo podeljeni na tvrde bregzitere i protivnike Bregzita.

Boris Džonson je uz velike lomove u stranci presekao Gordijev čvor i opredelio se za sprovođenje Bregzita po svaku cenu. To je dovelo do pobune više desetina uglednih konzervativaca protivnika, mahom nekadašnjih ministara, pa je vlada izgubila ionako mršavu većinu u parlamentu. Džonsona su čak "napustili" i rođeni brat (koji je podneo ostavku u vladi) i sestra, protiveći se mogućnosti tvrdog Bregzita.

U septembru je Džonson doživeo čitav niz ponižavajućih poraza u parlamentu, gde je maltene svaki njegov predlog odbijen. Parlament je koristeći zakon iz vremena Dejvida Kamerona dva puta odbijao raspisivanje novih izbora kako bi se rasplelo vrzino kolo, iako je bilo jasno da ne postoji većina posle dezertiranja više od dvadeset konzervativnih poslanika.

Ipak, Džonson je u krajnje nepovoljnim okolnostima i na opšte iznenađenje uspeo da izmeni nepopularni sporazum o napuštanju Evropske unije, što su lideri EU prethodno kategorički odbacivali. Sa zaključenim sporazumom Džonson je "amortizovao" strahovanja dela birača da će ih izvesti iz EU bez dogovora, što mu je na izborima donelo poene kod kolebljivih birača.

PORAZ LABURISTA

Odlučnost Džonsona da sprovede Bregzit svela je Stranku Bregzita Najdžela Faraža na margine političke scene. Kako ne bi sabotirao Bregzit, Faraž je učinio značajan ustupak konzervativcima kada je odustao od kandidovanja poslanika u svim mestima u kojima su oni imali prednost 2017. godine.

Sa druge strane Bregzita našli su se laburisti i liberalne demokrate. Laburisti su zauzeli neodređen stav da treba održati nove pregovore sa EU koji bi rezultovali drugim referendumom. Laburistima nije išla u prilog ni ličnost Džeremija Korbina koji je delovao kruto i nefleksibilno, za razliku od šarmantnog Džonsona. Korbina su, pritom, neprestano konzervativni tabloidi i političari satanizovali kao radikalnog marksistu i komunistu, simpatizer IRA i organizacija kakve su Hamas i Hezbolah.

Nedostatak jasnog stava o Bregzitu laburisti su pokušali da zamažu radikalnim socijalnim reformama i ogromnim davanjima za veliki broj ugroženih birača.

Iako su laburisti i liberalne demokrate u zbiru imali više glasova od torijevaca, dobili su čak 150 mandata manje. U proporcionalnom sistemu koji se primenjuje u Srbiji, Džonson bi završio u opoziciji, pošto s njima niko ne bi hteo da pravi koaliciju, a Faraž ne bi prošao cenzus.

Laburisti su posebno loše prošli na severu Engleske i Midlendsu, u takozvanom "crvenom zidu", okruzima koje su držali u kontinuitetu po pedeset ili sedamdeset godina, a gde je 70 odsto birača glasalo za Bregzit. Crveni zid je "pao", laburisti su izgubili veliki broj "sigurnih" mesta, a Džonson je dobio većinu koja je prevazišla predizborne prognoze.

GENIJALNA STRATEGIJA KAMINGSA

Nema nikakve sumnje da je glavni strateg pobede torijevaca i Džonsona na ovim izborima bio famozni Dominik Kamings (u filmu Bregzit tumači ga Benedikt Kamberbač), mastermajnd pobedonosne kampanje za Bregzit 2016. godine koga smo već predstavili čitaocima ("Vreme" 1492) i koji je bio defakto šef kabineta Džonsona.

Kamings je počeo izbornu kampanju od trenutka kada je Džonson postao premijer, a kada su raspisani izbori držao se u pozadini dok su kampanju sprovodila dvojica mladih "gurua" iz Australije.

Pre raspisivanja izbora Kamings je osmislio i strategiju koja je pomogla Džonsonu da ubedi tvrdokorne Evropljane da izmene ugovor o napuštanju EU u trenutku kada je delovalo da su pregovori propali. "Pustio" je u britanske medije pretnju da će Džonson ići na izbore sa programom napuštanja EU bez dogovora. Pretnja je imala efekta, prvo su popustili Irci a zatim i ostatak EU.

JOŠ MALO BREGZITA

Nema nikakve dileme da će novi parlament veoma brzo izglasati sve potrebne akte kako bi Britanija napustila EU do 31. 1. 2020. godine.

Međutim, to neće biti kraj sage o Bregzitu. U sporazumu se predviđa da do 31. 12. 2020. godine traje prelazni period u kome je Britanija defakto član EU bez prava odlučivanja. Plan Tereze Mej je predviđao da prelazni status (nazvan i "bekstop") traje sve dok se ne sklopi novi trgovinski sporazum koji bi omogućio neometani prelaz granice.

Prema Džonsonovom sporazumu, ako se do isteka prelaznog perioda ne sklopi trgovinski sporazum, nastupa "no deal" Bregzit. Između Britanije i EU prestaće sve trgovinske veze i ona će postati zemlja trećeg sveta za EU. Na trgovinu će se primenjivati pravila Svetske trgovinske organizacije sa carinama i svim drugim graničnim kontrolama.

Iako iz Džonsonovog štaba najavljuju da će "lako" ispregovarati nov sporazum do kraja 2020. godine, to nije nimalo izvesno, baš kao što nije izvesno da se i taj rok neće produžiti, mada to Džonson za sada isključuje.

OLAKŠANJE U EU

Za vreme održavanja izbora, u Briselu je zasedao Evropski savet u pokušaju da usaglasi takozvanu "zelenu agendu" (nisu uspeli, pošto je Poljska odbila zaključke), kada su u toku noći saopšteni rezultati. Utisak je da je evropskim liderima na kraju laknulo. Iako su navijali za "rimejnere", na kraju je i njima bilo dosta neizvesnosti oko toga da li će i kada Britanija napustiti EU. Sa Džonsonom bar znaju na čemu su, a stabilna većina u parlamentu je garancija da će bilo kakav dogovor sa njim biti realizovan.

Evropski lideri će uskoro morati da donesu teške odluke o tome kakve žele odnose sa Britancima. Ključni spor će biti oko mogućnosti da Britanija samostalno sklapa trgovinske sporazume sa trećim državama i koliko će moći da izmeni unutrašnje zakonodavstvo, prvenstveno u vezi s radničkim pravima, ekološkim standardima, državnom pomoći, ako bi želela da nastavi bescarinski pristup tržištu Unije.

Ukoliko bi ne bi došlo do sporazuma, doći će do velikog poremećaja trgovinske razmene u kojoj EU ima ogroman suficit od 94 milijarde funti (110 milijardi evra). Time bi EU bila uzdrmana još jednom krizom u situaciji kada ne mogu da usaglase ni tzv. "zelenu" politiku zbog protivljenja Poljske, a još manje da se dogovore oko budžeta za naredni sedmogodišnji period.

Poznati novinar i komentator "Fajnenšl tajmsa" Vofgang Minšau je u svojoj kolumni upozorio lidere EU da treba da promene pristup koji su do sada imali prema Bregzitu. On smatra da je EU učinila istorijsku grešku podržavajući protivnike Bregzita, čime je pomogla Džonsonu da dođe na vlast. Da su podržali Terezu Mej i odbili svaku mogućnost odlaganja Bregzita početkom godine, parlament bi na kraju usvojio njen plan glasovima dela laburista jer ne bi ni želeli ni smeli da dozvole "no deal".

Minšau nije optimista da će EU biti racionalna. Po njemu, lideri EU bi trebalo da izbegnu "sindrom Versaja iz 1919. godine", a da nisu shvatili lekciju govori i najava predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen da će se prvo zaključiti pregovori o onim oblastima koje interesuju EU kao što su ribarenje i robni promet. To je iz perspektive Britanaca poniženje na koje neće pristati.

RASIPNIČKA POLITIKA

Za razliku od prethodnih konzervativnih vlada, nova vlada neće biti štedljiva. Još u izbornoj kampanji u programu stranke je ponuđeno ozbiljno ulaganje u državno zdravstvo (NHS) i povećanje javne potrošnje. Prema proceni političkog urednika "Sana" Toma Njutn-Dana, koji je veoma blizak Džonsonu, vlada će posebno voditi računa o nekadašnjim tvrdim laburističkim uporištima na severu Engleske koja su pala u ruke konzervativcima na ovim izborima. U tim krajevima ulagaće se u nove puteve, pruge i ostalu infrastrukturu kako bi zacementirali vlast na duži period.

Njutn-Dan smatra da konzervativna vlada neće smanjivati poreze najbogatijim slojevima društva (što je bila tradicionalna politika konzervativaca). Umesto toga, Džonson će voditi politiku centra (slično Bleru) sa velikom javnom potrošnjom kako bi se novopridošli birači osećali zadovoljnim.

ŠKOTSKA I SEVERNA IRSKA

Konzervativci su postali stranka engleskog nacionalizma, koji u suštini stoji iza pokreta za Bregzit. To će neminovno pojačati tenzije sa dva dela Ujedinjenog Kraljevstva gde su lokalni nacionalisti-separatisti dobro prošli, tj. u Škotskoj i Severnoj Irskoj.

Vodeća stranka škotskih nacionalista SNP dobila je četvrtinu glasova više nego na prethodnim izborima i osvojila zavidnih 48 od ukupno 59 mandata iz Škotske. To je osokolilo škotsku premijerku Nikolu Stardžen da zatraži održavanje novog referenduma o nezavisnosti Škotske, pod izgovorom da Škoti ne žele da ostanu u Ujedinjenom Kraljevstvu ako se izađe iz EU. Ipak, nova vlada u Londonu polazi od toga da u Škotskoj, makar u dogledno vreme, nema većine za izlazak iz UK.

Za Džonsona je neuporedivo nezgodnije pitanje Severne Irske. Na ovim izborima severnoirski unionisti iz DUP-a izgubili su 2 mandata, a što je posebno zanimljivo, u delu Belfasta DUP je izgubio mandat u korist katoličkih irskih nacionalista iz Šin Fejna. Prvi put broj mandata koji su osvojili katolički irski nacionalisti iz Šin Fejna i SLDP nadmašio je broj mandata protestantskih unionista. Pritom se u Severnoj Irskoj pre skoro tri godine pokrajinska vlada raspala usled sukoba dve zajednice.

Višegodišnji tihi građanski rat sa više od 3500 žrtava u Severnoj Irskoj okončao se Sporazumom na Veliki petak 1998, kojim je predviđeno da pokrajinom upravljaju obe zajednice. Pitanje slobodnog kretanja na Irskom ostrvu je i beskonačno iskomplikovalo Bregzit. Prema Džonsonovom sporazumu sa EU predviđeno je da Severna Irska ostaje vezana za propise EU (iako se formalno nalazi u carinskom području UK), a da će u određenim slučajevima roba iz Britanije koja ide ka Severnoj Irskoj (i obrnuto) morati da prođe carinsku kontrolu britanskih organa.

Problemi za jedinstvo UK će nastati ako do 31. 12. 2020. godine ne bude dogovora o slobodnoj trgovini sa EU, pošto će tada morati da se uspostave određene carinske procedure. U tom slučaju će se postaviti pitanje prisajedinjenja Severne Irske Irskoj, posebno što je u pomenutom sporazumu predviđeno da će se ako stanovništvo to bude želelo održati referendum o budućem statusu pokrajine. Britanija je time dala zeleno svetlo za budući referendum i njega Džonson ne može sprečiti.

Do sada katolici iz Severne Irske nisu tražili referendum, znajući da su u manjini. Međutim, usled demografskih kretanja (veći natalitet kod katolika plus iseljavanje protestanata u Englesku) pitanje je dokle će protestanti imati većinu.

EFEKAT OPSTRUKCIJE

Nedvosmislena podrška koju je Džonson dobio na izborima sprečila je najgori scenario za UK, a to je još jedan parlament bez jasne većine ili sa tankom većinom gde bi male grupe poslanika mogle da ucenjuju vladu. Tri godine nestabilnosti oko Bregzita iscrpele su politički sistem u kome se vlada bez pisanog ustava, na osnovu nepisanih konvencija, pozivanjem na tradiciju i uz dogovor elite. Podele u obe velike stranke dovele su do ogromnog nepoverenja unutar političke elite, i to je blokiralo funkcionisanje države koja se tri godine bavila samo Bregzitom.

Kako bi izbegli novu blokadu parlamenta i arbitrarno ponašanje političkih faktora, nije isključeno ni da će se pristupiti donošenju pisanog ustava. Već je najavljeno da će Džonson odmah pokrenuti ukidanje fatalnog Kameronovog zakona o fiksnom trajanju mandata parlamenta koji je doveo do parlamentarne krize pošto je blokirao raspisivanje novih izbora.

Protiv Bregzita bili su se urotili ključni mediji (osim nekoliko tabloida), između ostalih i BBC i Kanal 4, najveći deo akademske elite, pa desetine ključnih konzervativnih ministara i poslanika, pa i Vrhovni sud UK političkom presudom protiv vlade. Ništa nije vredelo.

Opstrukcija referendumske volje na kraju im se obila o glavu; umesto neuporedivo "mekšeg" napuštanja EU pod Terezom Mej, dobili su vladu na čelu sa omrznutim Džonsonom, koga su optuživali da je šarlatan i lažov.