Rusija i bivše sovjetske republike
Brat, saveznik i neprijatelj
Na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza kvalitet međususedskih odnosa najviše zavisi od toga koliko je ko blizak sa Moskvom ili sa Vašingtonom
Međudržavni odnosi na evroazijskom kontinentu ovog leta su se najviše promenili od pada Berlinskog zida. Bivši saveznici Moskve, Gruzija i Belorusija, zbog vojnih pretnji i energetske krize, najviše su se udaljili od Rusije i njene nove ekspanzionističke politike. Istovremeno, bivši komunistički rivali, Rusija i Kina, koji su prošle nedelje započeli vojne manevre "Mirovna misija 2007" pretenduju da postanu najbliži saveznici kada je reč o kolektivnoj bezbednosti na prostoru Evroazije.
NEPRIJATELJI: Početkom prošle nedelje, vlasti u Tbilisiju ponovo su optužile Rusiju za narušavanje vazdušnog prostora i raketni napad na Gruziju. Prema zvaničnim tvrdnjama gruzijskih vlasti, ruski borbeni avioni preleteli su granicu u zoni bezbednosti sa Južnom Osetijom, od kojih je jedan ispalio antiradarsku raketu tipa KH-58, osnaženu bojevim delom jačine 140 trotila. Iako je raketa izuzetne razorne moći, žrtava nije bilo jer nije eksplodirala, ali su gruzijski mediji prikazali krater od nekoliko metara u kom se projektil zaustavio. Prema izveštaju gruzijskih vlasti, cilj ruskih aviona bio je radarska stanica nedaleko od Tbilisija. Američki Stejt department je incident takođe okarakterisao kao "raketni napad na Gruziju". Podržana od Vašingtona, Gruzija se obratila Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija s namerom da se istraže dva vazdušna napada na Gruziju. Reč je o vazdušnom incidentu u martu, kada je navodno bombardovan Kodorski klanac i zona bezbednosti sa Abhazijom, i najnoviji incident, u avgustu kada je, navodno, bila ugrožena zona bezbednosti sa Južnom Osetijom. Abhazija i Južna Osetija su samoproglašene republike na teritoriji Gruzije o čijem se statusu pregovara više od decenije. Savet bezbednosti UN-a je krajem prošle nedelje odbio da raspravlja o zahtevu Gruzije, dok ne dobije dodatne detaljnije informacije o incidentu.
S druge strane, Rusija demantuje tvrdnje o bilo kakvoj umešanosti njene avijacije u navodne vazdušne napade na Gruziju. Zamenik premijera Ruske Federacije i jedan od potencijalnih "naslednika" predsednika Putina, Sergej Ivanov, nazvao je tvrdnje Tbilisija "insceniranim", s ciljem da se utiče na mirovne pregovore o Južnoj Osetiji. Mirovne misije u Abhaziji u Južnoj Osetiji predvodi Rusija, dok Gruzija traži da ta regionalna misija bude zamenjena međunarodnom misijom Ujedinjenih nacija.
Posmatrači OEBS-a, u čiju misiju su uključeni i predstavnici Rusije, objavili su izveštaj u kome se potvrđuje da su avioni, koji su prošle nedelje ušli u vazdušni prostor Gruzije i navodno ispalili raketu, ipak došli iz pravca Rusije. Specijalni predstavnik Stejt departmenta Met Brajza povodom ovog incidenta izjavio je da SAD pozivaju Rusiju da prihvati nove mere za regulisanje abhaskog i južnoosetijskog konflikta, koje su bile predložene od strane OEBS-a. Ta transatlantska organizacija predlaže da se u Južnoj Osetiji poveća broj posmatrača OEBS-a sa 12 na 24 osobe, te da se postavi novi radarski sistem kako se ne bi ponavljale političke nesuglasice, poput onih nedavnih u vezi sa povredom gruzijskog vazdušnog prostora. Napeti odnosi između Vašingtona i Moskve oko načina rešavanja "zamrznutih konflikta" (od Kosova do Nagorno Karbaha) i nesuglasice oko postavljanja delova američkog protivraketnog štita u Evropi najbolje su odslikane upravo na aktuelnoj rusko-gruziskoj krizi.
BRAĆA: Paralelno sa novom eskalacijom diplomatskih odnosa između Moskve i Tbilisija, još jedan od značajnih saveznika Rusije, Belorusija, rizikuje da dobrosusedske i gotovo "bratske" odnose svede na minimum. Naime, nakon novogodišnjih zatezanja odnosa između Moskve i Minska zbog nerešenih pitanja trgovine energentima, ruski energetski gigant Gasprom najavio je obustavu izvoza gasa Belorusiji ukoliko ne bude poštovala ugovore o snabdevanju i isplatila polugodišnje dugovanje od 460 miliona dolara. Polovinom prošle nedelje Belorusija je izmirila dug prema Gaspromu, ali je istovremeno najavila da njena privreda "strada od nove ruske energentske politike".
Od povišenog tona u medijima između zvanične Moskve i Minska najviše su zadrhtali predstavnici zemalja EU-a zbog mogućeg ponovnog "zavrtanja ventila" na gasovodu i naftovodu prema Evropi, ukoliko se "slovenska braća" međusobno ne dogovore, kao što je to bio sluča u poslednje dve godine.
Naime, početkom 2007. godine Rusija je Belorusiji odredila novu cenu za gas, od 100 dolara, umesto "privilegovanih" 46, za hiljadu kubnih metara gasa. Kako je tada situaciju smirivao ruski predsednik Putin, i ta cena je takođe privilegovana u odnosu na oko 200 dolara za hiljadu kubika koliko plaća većina bivših sovjetskih republika. Belorusija je u početku odbijala da pristane na poskupljenje, a onda je Minsk doneo ishitrenu odluku da Rusiji uvede takse za tranzit ruske nafte kroz Belorusiju. Energentski rat između Moskve i Minska delimično se osetio i u zemljama EU-a, jer je privremeno bila obustavljena isporuka nafte. Spor je tada rešen brzo, ali ne i sistemski, a zadat je udarac i zajedničkoj državi, Savezu Rusije i Belorusije, koja je ionako poslednjih godina ugrožena zbog tvrdih stavova Minska da ne prihvati rusku rublju kao zajedničku valutu.
Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, je povodom najnovijih pretnji Rusije i Gasproma u medijima nastupio kao i uvek – glasno i preteći. S obzirom na to da je Minsk aktuelni dug za gas izmirio iz deviznih rezervi, Lukašenko je naciji saopštio da je odbio nepovoljan kredit od Rusije, sa kamatom od 8,5 odsto, jer "Moskva želi da obezvredi i kupi energentsku infrastrukturu Belorusije i tako ugrozi njen suverenitet". Predsednik Aleksandar Lukašenko koji je nekada bio najveći pobornik savezne države sa Rusijom, izjavio je da Minsk u svetu ima nove prijatelje, te da će povoljne kredite dobiti od predsednika Venecuele Huga Čaveza. Ruski odgovor je bio da Moskva više neće imati "drugove", već samo "partnere".
SAVEZNICI: Poslednjih godina pažnju privlači novo savezništvo bivših komunističkih rivala i dve najveće evroazijske države – Rusije i Kine. Reč je o Šangajskoj organizaciji za saradnju, osnovanoj 2001. godine od centralnoazijskih država – Rusije, Kine, Kazahstana, Uzbekistana, Kirgistana i Tadžikistana. Organizacija je prvenstveno bila zamišljena kao grupa za konsultaciju o pitanjima prekogranične saradnje, da bi za šest godina izrasla u najveću međunarodnu organizaciju u regionu koja se bavi pitanjima ekonomije i kolektivne bezbednosti. Šangajska organizacija za saradnju, ili skraćeno ŠOS, od 2005. godine organizuje vojne manevre koji ove godine traju od 9. do 17. avgusta. Vojna vežba "Mirovna misija 2007" sada se organizuje na teritoriji Kine u gradu Urumči, a u Rusiji, u Čeljabinskoj oblasti na Uralu, u njoj učestvuje oko 6000 vojnika. U ŠOS-u status posmatrača imaju Mongolija, Pakistan, Indija i Iran. Zapadni mediji obično zameraju Šangajskoj organizaciji za saradnju da pokušava da stvori "anti-NATO savez", ali Moskva i Peking demantuju takve tvrdnje uz argument da je reč o očuvanju bezbednosti u regionu, iako je nakon stvaranja ŠOS-a primetno smanjen uticaj SAD u Centralnoj Aziji. Skeptici tvrde da je između Rusije i Kine savezništvo nemoguće zbog kulturnih razlika i dugogodišnjih rivalskih odnosa između dve zemlje, dok istočni mediji komentarišu da, ukoliko se ŠOS ujedini sa zemljama Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (potpisanog uglavnom između republika bivšeg Sovjetskog Saveza), takva organizacija bi mogla da pretenduje na mesto dominantne vojno-političke sile na prostoru Evroazije.
Varijacija u međunarodnim odnosima na prostoru bivšeg SSSR, od saveznika do neprijatelja i od rivala do saveznika, donekle bi mogla da se tumači kao prirodan proces ostvarivanja političkih interesa i nacionalnih ambicija novih država koje se tek profilišu na međunarodnoj političkoj sceni. S druge strane, učestalost diplomatskog "trvenja" i nedostatak autoriteta međunarodnih organizacija na tim prostorima, kao što su Zajednica Nezavisnih Država, Ugovor o kolektivnoj bezbednosti, pa i Šangajske organizacije za saradnju, upozorava da bi neke političke krize, kao što je ona u Gruziji, mogle da se pretvore u širi regionalni sukob, poput onog na prostoru bivše Jugosalvije. Činjenica je takođe, da "savezništvo" i "neprijateljstvo" između bivših sovjetskih republika može da utiče i na formiranje cena energenata na svetskom tržištu.
Komšijske krave i kese-sestre
Od 15 bivših sovjetskih republika, kontinuitet u lojalnosti i savezništvu Moskva može da očekuje od gotovo polovine novih nezavisnih država. Uglavnom su to centralnoazijske republike, slovenska i kavkaska "braća": Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan, Turkmenistan, Tadžikistan, Belorusija i Jermenija.
No, i između starih saveznika primetna je gradacija "ko je sa kim bolji". Do početka 2007. godine, najbliži saveznici bili su Rusija i Belorusija koje su pripremale stvaranje zajedničke države. Odnosi su se naglo promenili kada je Rusija od predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka zatražila da u Belorusiju uvede rusku rublju kao zvaničnu valutu i da plati energente po ekonomskim cenama. Lukašenko, tvrdeći da u zajedničkoj državi ipak "kese nisu sestre", u strahu da će njegov provereni sovjetski sistem zadruga i "kolhoza" nestati, protesno je najavio da će podršku tražiti na drgom mestu – od svog istomišljenika Huga Čaveza.
Najbolji poslovni i politički saveznik Rusije je Kazahstan. Predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev, paralelno sa Putinovim reformama u Rusiji, takođe primenjuje autoritarni model demokratije. Kazahstan je strateški ekonomski partner Rusije, a Astana je najveći entuzijasta u Zajednici Nezavisnih Država (naslednica bivšeg SSSR). Ruske industrijske gigante Kazahstan snabdeva sirovinom – aluminijumom, gasom i naftom, a tu je i kosmodrom Bajkonur, koji je poslednjih godina, od povratka Rusije na tržište kosmičke opreme, za Moskvu od posebnog značaja.
Ostale centralnoazijske republike Kirgistan, Uzbekistan, Turkmenistan i Tadžikistan su lojalni saveznici Moskve, osim Uzbekistana koji je jedno vreme u regionu aktivno provodio antirusku politiku, ali se njegov lider Islam Karimov brzo vratio u ekipu okupljenu oko Kremlja kada je u njegovoj republici izvršen navodni pokušaj "šarene revolucije".
Uglavnom, gotovo svaka nezavisna država u kojoj su lideri, ili njihova partija naklonjeni Moskvi, u svojoj zemlji ima opoziciju čija se platforma uglavnom bazira na nacionalističkim, antisovjetskim i antiruskim idejama. Stoga povremeno i sami promoskovski lideri novih nezavisnih republika više ili manje pribegavaju metodama "antiruskog PR-a", s ciljem da zadovolje apetite uglavnom nižih socijalnih slojeva. Jedan od takvih slučajeva bilo je nedavno ukidanje u Tadžikistanu, na ličnu inicijativu predsednika Emomali Rahmonova, slovenskih završetaka prezimena na –ov. Tako je prvi predsednik Rahmonov lično odlučio da se vrati arhaičnom prezimenu i sebe ponovo prekrstio u Emomalija Rahmon. Tadžikistanski predsednik je promenio imena geografskih pojmova, vrativši ih izvornim – persijskim.
Jermenija je jedini ruski saveznik koji gotovo da ne može bez političke podrške Moskve. Okružena je susedima koji su joj blokirali granice zbog "prisvajanja" Nagorno Karabaha – sa zapada Turskom, a sa istoka Azerbejdžanom, čiji su interesi usko povezani sa američkim preko naftovoda Baku-Džejhan, a na jugu je Iran oko čije se politike poslednjih godina podiže međunarodna tenzija.
BLIŽI VAŠINGTONU:. Za sve one koji su bliži Sjedinjenim Američkim Državama, ili su "negde između" (Vašingtona i Moskve), Rusija je uvela nove cene gasa i stavila ih u, kako to neki mediji nazivaju – "energentsko ropstvo". Reč je o Gruziji, Azerbejdžanu, Moldaviji i Ukrajini. Evropska unija je nakon raspada Sovjetskog Saveza zadovoljila apetite, šireći svoj uticaj prema baltičkim zemljama Letoniji, Litvaniji i Estoniji. Brisel bi mogao da bude zainteresovan još za privlačenje Moldavije, ali je jako zabrinut zbog političke i društvene nestabilnosti u Ukrajini. Znači, kada je reč o novim nezavisnim državama koje su naklonjenije Sjedinjenim Američkim Državama, onda je tu na prvom mestu Gruzija. Ma kako to sada paradoksalno zvučalo, Gruzija je bila ta koja je zajedničkoj sovjetskoj državi dala dve fanatične figure: Josipa Visarionoviča Staljina i Lavrentija Beriju. Ipak, Gruzija je bila među prvim državama SSSR koja je snažno načela sovjetski komunizam. Gruzija ima stalne diplomatske sporove sa Rusijom, a posebno posle "revolucije ruža" i dolaska na čelo države Mihaila Sakašvilija. Prozapadne vlasti odlučno koračaju prema NATO-u u nadi da će za nekoliko godina Gruzija postati član alijanse, a sve što dolazi od severnog suseda – automatski se odbacuje. S druge strane, i sama Rusija je ta koja obnavlja retoriku hladnog rata sa Gruzijom, i diže verbalne tenzije koje idu u prilog pojedinim kandidatima na parlamentarnim i predsedničkim izborima koji su u Rusiji planirani za kraj ove i početak sledeće godine. Međutim, postoji ozbiljan ekonomski razlog koji će Rusiju i Gruziju naterati da uskoro, jedna drugoj, uz kiseli osmeh na licu kažu "nek’ komšiji živi krava", bar za vreme Zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. godine.
Azerbejdžan je usko grlo, posebno za Sjedinjene Američke Države, za izlazak na Kaspijsko more bogato energentima. Naftovod Baku-Džejhan alternativa je za bliskoistočne naftne izvore i mogući prodor prema još bogatijim izvorima nafte, a posebno gasa u Centralnoj Aziji i Turkmenistanu, za koje je posebno zainteresovana Evropska unija. Nasuprot evropskim nadama, monopol nad centralnoazijskim rezervama gasa pre nekoliko meseci i formalno-pravno ostvarila je Moskva.
NEGDE IZMEĐU: Spoljnja politika Ukrajine i Moldavije još nije konačno definisana: prema Vašingtonu ili Briselu, prema NATO-u i EU-u, ili će pognute glave, kao Uzbekistan, priznati lojalnost Kremlju.
Ukrajina je politički i društveno duboko podeljena između Zapada i Istoka. Krajem septembra ove godine očekuju se vanredni parlamentarni izbori koji bi trebalo da stabilizuju političku situaciju i smire tenzije između "narandžastih" prozapadnih lidera, Julije Timošenko i Viktora Juščenka, i proruske koalicije Viktora Janukoviča. Politička situacija je zaoštrena do te mere da se pre nekoliko meseci u Ukrajini pojavio kulturološki fenomen dva muzeja: jedan je Muzej sovjetske okupacije, a drugi Muzej narandžastih žrtava. Prema tvrdnjama analitičara, "antisovjetski" muzej ima cilj da oslabi veze sa Rusijom, a "narandžasti" – sa Zapadom.
Paradoksalna je i politička situacija u Moldaviji, jedinoj bivšoj sovjetskoj republici, gde je predsednik Vladimir Voronjin jedini komunista koji je ostao na vlasti, a Komunistička partija je vodeća stranka u zemlji. Ma kako to neobično zvučalo, Voronjin energično obećava da će zemlju integrisati u NATO i Evropsku uniju.
