Izbori su zakazani za 10. novembar, a drugi krug je predviđen za 1. decembar. Iako je sve do nedavno izgledalo da Sloveniju očekuje veoma vruća i (verbalno) ratoborna jesen bar za sada, stvari ne iskaču iz učmalosti. Za neočekivanu nirvanu u predizbornoj kampanji najviše je zaslužan France Arhar, nekadašnji guverner Narodne banke Slovenije, kandidat koji je za samo nekoliko dana od favorita postao autsajder, iako je dugo važio za igrača koji je najopasniji protivkandidat u kadru iz tzv. stare nomenklature. Arhar je posrnuo na samom pragu izborne histerije i gotovo izvesno ispao iz političke kombinatorike za fotelju predsednika republike.

Zanimljivo je da je bivši guverner slovenačke centralne banke sve do jula u anketama javnog mnjenja važio za jednog (od dva) najozbiljnija kandidata za upražnjeno Kučanovo mesto. Drugi je aktuelni predsednik vlade Janez Drnovšek. Prema nekim anketama agencija koje su merile puls birača, iskazalo se da Arharova popularnost čak nadmašuje popularnost Janeza Drnovšeka. To i nije bilo naročito teško – Drnovšek je morao da se suoči s porastom nezadovoljstva zbog raznih mera svog kabineta, dok je Arhar skupljao poene populističkim potezima. Činilo se da Arhar maršira ka izvesnoj pobedi, sve dok u javnost nije "isplivao" iznos njegove plate…

KAO "PORUČENO": Džabe je sad Arharu što je javno potpisao inicijativu za referendum protiv privatizacije slovenačkih banaka, što se potucao po selima i slikao s petlovima u naručju, što je bio čest gost na kanabetu slovenačkog nadbiskupa Franca Rodea… Uspon je tekao glatko sve dok Arharovi politički protivnici s levog krila političkog spektra nisu pokazali da su još uvek majstori svog zanata. Tako su usred leta procureli podaci o Arharovoj plati. On se u predizborno vreme zadesio na funkciji predsednika zdravstvenog osiguravajućeg zavoda "Vzajemna" (u prevodu – uzajamno), s ličnim primanjima od 3,1 miliona tolara bruto (oko 7.500 eura mesečno, neto).

Da nevolja bude veća, podaci su servirani u trenutku kada je javnost već bila naelektrisana zbog poskupljenja usluga tog osiguravajućeg društva, čime su povećani i doprinosi za dodatno zdravstveno osiguranje, u koje je "doborovoljno" uključeno oko 90 odsto građana. (Veći deo stanovništva je prisiljen da godišnje uplaćuje u proseku oko 200 eura za odraslog člana domaćinstva, sve kako bi osigurao pristojan, a uistinu onaj nivo zdravstvene zaštite kakav nam je poznat iz najboljih dana prethodne države. Briga o dodatnoj zdravstvenoj zaštiti poverena je posebnim osiguravajućim društvima, čiji je menadžment sebi velikodušno odredio "menadžerske" plate u uslovima stabilnih prihoda i bez neizvesnosti koje tište direktore u privredi, odnosno privatnom sektoru. Jasno je da potencijalni glasači, koji su sve češće prisiljeni da kupuju lekove s "negativnih lista", nisu bili posebno srećni kad su saznali za kakvu "nadnicu" radi novi "menadžment", s Arharom na čelu.)

Sudbinu Arharove kandidature zapečatio je podatak da je sporne odluke "Vzajemne", koja je povrh svega javna a ne privatna ustanova, donela privremena skupština kojoj je odavno istekao mandat. Nije ni trenuo, a Arhara je sopstveni populizam stigao kao bumerang – skandal ga je bukvalno "izbrisao" s liste ozbiljnih protivkandidata Janeza Drnovšeka. Još početkom jula za Arhara bi glasalo bar 24 odsto birača, dok je u avgustu taj broj pao na manje od četvrtine prethodnih glasova – samo sedam odsto, s tendencijom daljeg pada; u ovom trenutku za Arhara ne bi glasalo više od 6,7 odsto birača. Ukratko, na listi "političkog barometra" France Arhar pao je s drugog na šesnaesto mesto, s prosečnom ocenom 2,64 (na skali od 1 do 5), dok Janez Drnovšek i dalje uživa u 28,1 odsto potencijalnih glasova i ocenu 3,57 – što znači da je na drugom mestu najpopularnijih domaćih političara. Prvi je još uvek sadašnji predsednik države Milan Kučan, koji prema ocenama političkog barometra za svoj posao zaslužuje ocenu 4 – "vrlo dobro".

ADAMS FAMILY: Predsednički kandidati su, pored pomenutih Drnovšeka i Arhara, nekadašnji državni tužilac Barbara Brezigar, Tomaž Rozman (povratnik s američkih Havaja), privatni preduzetnik Štefan Hudobivnik iz Nakla, Marko Kožar (nekadašnji auto-trkač), desničar Zmago Jelinčič, predstavnik reformisanih komunista Lev Kreft i perjanica stranke penzionera Anton Bebler, nekadašnji teoretičar marksističke opštenarodne odbrane, a danas, kao predsednik Atlantskog saveta, jedan od najvatrenijih propagatora uključenja Slovenije u NATO. Tačnije, Bebler je u trku "upao" zahvaljujući lošem zdravstvenom stanju prethodnika, tj. prvobitnog favorita stranke penzionera. A koliko je u ovako važnom nadmetanju važno ne samo zdravlje nego i imidž, svedoče intimni detalji – Barbara Brezigar je, na primer, poslušala savetnike da look a la Adams Family možda "pali" kod okrivljenih (tj. na funkciji tužioca), ali da za novu ulogu mora da sredi zube i promeni frizuru; nije zaostajao ni Lev Kreft, koga je jedno temeljito brijanje podmladilo za 15 godina…

I dok mediji beleže mlaka prepucavanja pojedinih kandidata, u javnosti se vodi polemika koliko je izbor predsednika uopšte važan za razvoj i stabilnost neke države. Nije malo onih koji smatraju da se podiže previše nervoze i prašine oko izbora za predsednika Slovenije, kad se zna da je ta rola sužena na protokolarne obaveze, zbog čega je i cena tog radnog mesta daleko precenjena. Tu je nešto jeretičkih ideja izrekao i France Bučar, prvi predsednik parlamenta u nezavisnoj državi, danas penzioner, čovek koji je po mišljenju pravnika Matevža Krivica možda najpogodnija ličnost za novog predsednika države. Sam Bučar smatra da je funkcija predsednika države simbolična i stoga bi bilo najbolje kada bi ga birao parlament. Jeste da neposredni izbori daju veću težinu ovoj funkciji, ali to je zapravo iluzija za plebs. "To je kao kad bi nam bio potreban monarh", tvrdi Bučar. "Naši ljudi su psihološki naviknuti na nekakvog monarha; u prošlosti je zapravo uvek bio neko iznad njih. Na kraju krajeva i Tito je funkcionisao kao monarh. Praktično, predsednik ne može da učini ništa. Ako i pokuša nešto da uradi, na primer, pozivajući se na svoj autoritet, onda je već na putu da krši Ustav. Ili, rečeno malo blaže – ustav ne predviđa da predsednik preduzme bilo kakve korake," zaključuje France Bučar u "Mladini"

Bučar nije usamljen – i drugi komentatori se slažu da je predsednička funkcija povezana s tradicijom koja "počinje još s očinskim, patrijarhalnim likom cara Franca Jozefa, koji je slovenačkom seljačkom narodu decenijama pružao osećanje zaštite i bezbednosti". "Neobično je da su Slovenci između dva svetska rata prihvatali u goste i kralja Aleksandra, iako on nije blagonaklono gledao na autonomističke porive naroda". Kralja Aleksandra i potonjeg Tita tokom osamdesetih nasledio je Janez Stanovnik, bar po brcima sličan Francu Jozefu, koji je u predplebiscitnoj Sloveniji brzo stekao nadimak "oca naroda"; njegovu auru potom preuzima Milan Kučan, koji je zamrzavanjem članstva u Partiji uspešno gradio lik koji je "iznad dnevne politike".

NERENTABILNA INVESTICIJA: Ukratko, ako je matrica biračima lik Franca Jozefa, onda ih ovoga puta čeka izuzetno težak zadatak. Ma koliko se trudili, Brezigarova i Kreft imaju malo sličnosti sa austrougarskim carom, a Janez Drnovšek čak i da pusti brke ne bi postigao željeni efekat… Ipak je fakat da je predsednik države čak i na unutrašnjem planu važniji od noge stola za kojim sedi, a stvari u međunarodnim okvirima komplikuje činjenica da se službena Ljubljana nalazi pred dva ključna koraka – očekuje punopravno članstvo u Evropskoj uniji i mora da reši dilemu oko ulaska u NATO. I sve to u vreme sve veće zaduženosti države i sporih reformi usred kojih stalno iznova mora da se bavi krizom odnosa s Hrvatskom zbog granice na moru. Zato trezveniji analitičari upućuju na zaključak da su predsednički izbori lakmus koji će jasnije odrediti politički kurs zemlje.

Što se tiče ulaska u EU, tu malo šta zavisi od Slovenije same. Istraživači raspoloženja javnosti potvrđuju da velika većina Slovenaca podržava ulazak u EU, a Slovenija je uspela da u velikoj meri uskladi unutrašnje zakone s evropskim propisima. Iz tog ugla izbor jednog od kandidata za "protokolarnu" funkciju predsednika i nije tako važan, samo ako se drži zacrtanog kursa; ono što jeste važno, jesu presudna politička pitanja oko kojih će se tokom kampanje određivati politika i sudbina države. Izgleda kao da je svima jasno da su predsednički izbori samo "cirkus bez pravog programa, ali s veoma skupim ulaznicama za gledaoce", pošto će poreske platiše koštati oko dve milijarde tolara ili oko 10.000.000 eura. Direktor jedne od agencija koja je uključena u izradu pojedinih političkih kampanja izjavio je da je slovenačka utakmica za predsednika 2002. godine "nerentabilna, kako za predsedničke kandidate tako i za one koji ih finansijski podržavaju". Dalje, taj direktor tvrdi kako prve predsedničke kampanje u samostalnoj državi jesu bile "rentabilne", jer se tada "ulagalo u džokere" kako bi oni, kad pobede, postali "deo uticajne javnosti". I još – danas je "bolje uložiti novac u dobrog lobistu nego u onog koji pobedi na predsedničkim izborima"! Nauk, koji sigurno ne važi samo za Sloveniju.