Za britanski parlament se nekada govorilo da može sve, osim da pretvori muško u žensko. Sad se ispostavlja da se teško snalazi u pitanjima razvoda.

Nakon dve godine pregovora Ugovor o izlasku Britanije iz Evropske unije se 2018. nasukao u Severnoj Irskoj, a jednomesečno odlaganje glasanja o "Bregzit dilu" koje je Tereza Mej iznudila samo je beskrajnu sagu o Bregzitu pretvorilo u mrcvarenje, kakvo nije retko u brakorazvodnim parnicama. Političke garancije koje je Tereza Mej izmolila u Briselu, da će obe strane pregovarati u dobroj veri i bez namere da pregovore razvuku ad calendas greacas, u Londonu ni na koga nisu ostavile prevelik utisak.

Pred glasanje u Donjem domu britanskog parlamenta u utorak 15. januara uveče, kada je ovaj tekst odlazio u štampu, "Gardijan" je prognozirao da će 426 poslanika Donjeg doma glasati protiv sporazuma o Bregzitu Tereze Mej, a 213 za.

Rezultat je po premijerku bio još gori: 432 poslanika bila su protiv njenog predloga, a samo 202 za. Tereza Mej je tokom za nju ponižavajućeg glasanja i grube i uvredljive rasprave koja je prethodila zadržala gotovo autističan mir. Na zahtev šefa opozicionih laburista Džeremija Korbina odmah posle glasanja o sporazumu o Bregzitu da se odredi datum za glasanje o nepoverenju premijerki, odgovorila je potvrdno, računajući dakako da je i pored neslaganja o Bregzitu njeni torijevci sa koalicionim partnerima neće tek tako pustiti niz vodu.

Prema profesoru Filipu Kaliju sa Univerziteta Kvin Meri, poraz Vlade u Parlamentu sa razlikom većom od 100 glasova zabeležen je samo tri puta i to 1924, a sva tri su bila protiv manjinske laburističke vlade. Tereza Mej je izgubila sa razlikom od 230 glasova.

Nema kredibilnih procena o tome šta će dalje biti, dok se i na Ostrvu i na Kontinentu neumorno licitira horor scenarijima – prevremeni izbori u Britaniji, neko novo odlaganje, novi referendum, ili samo mnogo skuplji business as usual, ili državna kriza uz otcepljenje Škotske i obnavljanje sukoba u Severnoj Irskoj koji su trajali od šezdesetih godina prošlog veka do 1998, kada su okončani takozvanim sporazumom Good Friday.

Britanska vlada već je izdvojila 5,4 milijarde funti sterlinga za troškove "tvrdog Bregzita", dok se iz raznih sektora čuju procene da je vlada vrlo loše pripremljena za no deal scenario – za razvod bez sporazuma koji treba da se završi 29. marta 2019.

DE GOLOV VETO: A taj 45 godina dugi brak Britanije i EU ni ranije nije bio bez trzavica.

Ideju o nekoj vrsti "Ujedinjenih Država Evrope" kao "strukturi u kojoj će se živeti u miru, sigurnosti i slobodi" podržavao je još 1945. Vinston Čerčil. Ali kada je formirana Evropska zajednica za ugalj i čelik, Britanija je ostala po strani.

Arhitekta evropskog projekta francuski diplomata Žan Mone, koji je u toku rata uveravao De Gola i Čerčila da stvore francusko-britansku uniju, izjavljivao je da nikada nije razumeo zašto se Britanci nisu pridružili evropskom projektu, a pretpostavljao je da je to cena pobede, iluzija da se bez promena može održati ono što se imalo kad je Britanija "vladala morima".

Britanija se nije pridružila ni šestorki nacija osnivača Evropske ekonomske zajednice potpisivanjem Rimskog ugovora 1957.

Kada su Britanci, čija je ekonomija posle rata stagnirala, videli da su Nemačka i Francuska počele da se ekonomski oporavljaju i da su stvorile snažnu alijansu, Britanci su promenili mišljenje i 1961. aplicirali za članstvo u EEZ, ali su dva puta (1963. i 1967) sprečeni vetom francuskog predsednika Šarla de Gola koji je optužio Britaniju za duboko ukorenjeno neprijateljstvo prema evropskoj konstrukciji, a i da je, uostalom, više zainteresovana za veze sa Amerikom.

De Gol je za takav stav možda imao i lične razloge, možda je njegov stav određivala njegova politika distance prema dominaciji Amerike, ljutnja zbog istiskivanja sa Sueca, a i rezerva prema NATO u. S druge strane kanala se pak moglo videti ponešto što je podgrevalo njegovu sumnju u britanske namere. Kada je britanski konzervativni premijer Harold Makmilan 1961. u Donjem domu obrazlagao prvu britansku formalnu aplikaciju za članstvo u EEZ, neki od poslanika su odgovorili povicima: "Sramota!"

POMOĆ AGATE KRISTI: Nakon što je De Gol napustio položaj predsednika Francuske, torijevski premijer Edvard Hit je konačno uveo Britaniju u Evropsku ekonomsku zajednicu 1973. Kada su laburisti pobedili u oktobru 1974, njihova vlada je bila za ostanak Britanije u članstvu EEZ, ali već u aprilu sledeće godine na partijskom kongresu dve trećine delegata je bilo za izlazak. Ipak, na referendumu u junu 1975. pri izlaznosti od 65 odsto, 67,2 odsto glasača izjasnilo se za ostanak.

Specijalista za modernu britansku istoriju na Univerzitetu Kvin Meri Robert Sonders u "postkast magazinu" BBC "Histori ekstra" zapaža kako se od referenduma 1975. do referenduma 2016. fundamentalno menjala britanska politička scena. Godine 1975. Konzervativna partija je entuzijastički podržavala članstvo u EEZ, mada je bilo nekog otpora u desnom krilu te partije. Za povlačenje je bila laburistička levica pod harizmatskim vođstvom Tonija Bena. Listovi "San", "Dejli mejl", "Dejli ekspres", koji su kasnije postali evroskeptični, vodili su kampanju za ostanak Britanije u Evropi.

Geografski gledano, 1975. godine Engleska je bila proevropska, a Škotska, Vels i Severna Irska su bili evroskeptične. Noćna mora za unioniste bilo je to što Engleska glasa da se ostane u EEZ, a da ostatak UK glasa da se izađe.

Godine 1975, tada mladi Aleks Salmond, lider Škotske nacionalne partije i škotski premijer, opominjao je da "Škotska poznaje gorko iskustvo kako je tretiran nemoćni region na zajedničkom tržištu". U 2016. liderka Škotske nacionalne partije i škotska premijerka Nikola Sterdžen je bila glavna figura u kampanji za opstanak Britanije u EU i pretila je novim referendumom o škotskoj nezavisnosti ako Britanija izađe iz EU.

Kampanju sedamdesetih godina prošlog veka donekle je obeležavalo sećanje na rat. Godina 1975. bila je manje udaljena od Prvog svetskog rata nego 2016. od Drugog svetskog rata. "Nacionalizam ubija", "Nikad više građanskih ratova!", "Četrdeset miliona ljudi je poginulo u dva svetska rata. Bolje izgubiti malo suvereniteta nego sina ili ćerku!", poručivano je s postera.

Na referendumu se takođe odslikavao i jedan bliži rat – pad Sajgona i poraz Amerikanaca u Vijetnamskom ratu, uz Votergejt skandal u Vašingtonu, impičment predsednika Ričarda Niksona i pokret za ljudska prava. Premijer Hit je na sednici kabineta rekao da je američko vođstvo nestalo i da Zapadna Evropa treba svojim snagama da se nosi sa SSS, pa je čak i pretio da će glasanje za izlazak slabiti koheziju Zapada i izazvati sovjetsku invaziju. Glasilo Anglikanske crkve poručivalo je da "ako su hrišćani antimarkisisti, oni treba da podrže alijansu koja je antimarksistička". Eho te retorike iz sedamdesetih godina je 2016. glasio: "Putin trlja ruke."

U kampanju za Evropu 1975. uključile su se vodeće ličnosti u tadašnjoj britanskoj politici – od Harolda Vilsona, do Edvarda Hita i Margaret Tačer. U kampanju su se uključili i vremešna Agata Kristi (umrla 1976) i filozof Karl Poper, a i galaksija glumaca, sportista, nosilaca olimpijskih zlatnih medalja.

Kampanja za "izlazak" 1975. uključila je različito društvo – od umereno levog Tonija Bena do političkih ekstremista. IRA, Nacionalni front i Komunistička partija Velike Britanije su se zalagali za odlazak.

Imigracija se kao tema u referendumskoj kampanji 1975. jedva pominjala. U vreme kada je Britanija u domaćim raspravama proglašavana za "bolesnika Evrope", niko nije mislio da nemački i francuski radnici žele da žive u Velikoj Britaniji. Zabrinutost je bila veća zbog spoljne migracije, zbog toga što su mladi Britanci bili prisiljeni da traže posao na Kontinentu. Nasuprot tome, pitanja o hrani, ribolovu i zajedničkoj poljoprivrednoj politici bila su znatno važnija za generaciju koja se sećala posleratnog racionisanja. Birači su bili potaknuti da Zajednicu smatraju "zajedničkim supertržištem": "Pune police"; "Obilje izbora"; i "odmah iza ugla". Margaret Tačer je upozoravala na nestašicu hrane ako se Britanija povuče iz EEZ, tvrdeći kako bi "većina domaćica radije platila nešto više nego da joj bude prazan kredenac". Jedna karikatura prikazala je kako evropska jahta spasava britanskog davljenika.

Kada je britansko članstvo u EEZ stavljeno na referendum 1975, podržali su ga tri glavne britanske partije i svi nacionalni listovi, pa je 67 odsto Britanaca glasalo "za". Britanija se, međutim, nije 1979. pridružila Evropskom monetarnom sistemu, koji je bio prethodnica evrozone.

Ulazak u EEZ nije doneo brz ekonomski podstrek – nastavljeni su štrajkovi, nestašice struje, a rast cena nafte izazivao je dvocifrenu inflaciju, pa je najveća opozicija članstvu u EEZ 1983. dolazila iz Laburističke partije koju su vodili Toni Ben i Majkl Fut. Oni su u izbornom manifestu obećali da će bez ikakvog referenduma povući Britaniju iz EEZ, koja je u međuvremenu promenila ime u Evropska zajednica. Iz Laburističke partije tada se izdvojilo proevropsko krilo.

MARGARET TAČER TRAŽI PARE: Tvrdi laburisti su poraženi na izborima 1983, mada to ne znači da su u vreme konzervativne vlade Margaret Tačer britansko-evropski odnosi bili glatki. Ona je 1984. uspešno pregovarala o smanjenju britanskog doprinosa Evropskoj zajednici i protestovala zbog toga što je Britanija dobijala mnogo manje subvencija za poljoprivredu nego neke druge zemlje, posebno Francuska.

Oko 70 odsto budžeta tadašnje Evropske zajednice išlo je na poljoprivredu, a pošto ima relativno mali agrarni sektor, Britanija nije bila zadovoljna koliko dobija, i u junu 1984. Margaret Tačer je ponavljala: "Hoću da mi se vrati novac!" Iznudila je rabat od 66 odsto, što nije išlo lako i što je kasnije bilo izvor tenzija između Brisela i Londona.

Godine 1987. ona je ipak potpisala Jedinstveni evropski akt (the Single European Act), reviziju Rimskog ugovora iz 1957. kojom je uspostavljeno evropsko slobodno tržište. Međutim, njen govor 1988. u Brižu u kome je odbacila "Evropsku superdržavu koja uspostavlja novu dominaciju iz Brisela" posle je postao biblija evroskeptika.

U njenom kabinetu je tada bilo mnogo evrofila i uprkos njenoj rezervisanosti Britanija se u oktobru 1990. pridružila tzv. Mehanizmu deviznog tečaja (ERM, Exchange Rate Mechanism), jednom od prethodnika evrozone kojim je u to vreme funta sterlinga vezana za nemačku marku. Mesec dana posle toga Margaret Tačer je podnela ostavku. U septembru 1992. Britanija je izletela iz tog mehanizma jer vlada Džona Mejdžora nije mogla da zaustavi klizanje funte ispod ugovorenih limita, što je ostalo zapisano kao "Crna sreda" u kojoj je britanski trezor izgubio 3,3 milijarde funti sterlinga.

Džon Mejdžor je 1992. potpisao ugovor iz Mastrihta koji je omogućio transfer moći ka novoj Evropskoj uniji, ali Britanija je tada izuzeta iz dela Mastriškog ugovora koji se odnosi na zajedničku valutu. Izuzeta je i iz obaveza koje proizlaze iz tzv. socijalne povelje (protokola o socijalnoj politici, jednakim mogućnostima, otpuštanju, predstavljanju radnika, zapošljavanju u trećim zemljama, doprinosima za podsticaj zapošljavanja itd.).

Torijevski kritičari tog ugovora, koje Mejdžor naziva "bastardima", zamerali su zbog potkopavanja britanske tradicije i nepovredivog suvereniteta Parlamenta. Stvari su se komplikovale i kada je EU 1996. zabranila na tri godine prodaju britanskog bifteka zbog bolesti ludih krava.

Laburista Toni Bler je nakon pobede 1997. potpisao socijalnu povelju i koketirao sa evrom, ali britanska ekonomija je data napredovala i podrška evru nije bila rasprostranjena, pa je Gordon Braun tu inicijativu zaustavio.

KAMERON U SOPSTVENOJ ZAMCI: Kada je dvanaest država EU 2002. uspostavilo evro kao jedinstvenu valutu, Britanija je zahtevala da se sprovede pet ekonomskih testova pre nego što se pridruži, do čega nije došlo.

Nakon kolapsa američke finansijske korporacije Lehman Brothers 2008. koji je pokrenuo kreditni slom širom sveta i lansiranje fondova za spasavanje, čemu je Britanija doprinela, strah od drugog bankarskog sloma širio se 2011. i iznudio lansiranje novog fonda za spasavanje, a kada su lideri EU pokušali da uspostave nova budžetska pravila, konzervativni britanski premijer Dejvid Kameron zahtevao je da Britanija bude izuzeta i stavio veto na taj pakt.

Evroskeptici su tražili više i Kameron im je odgovorio obećanjem referenduma o britanskom članstvu u EU. S tim obećanjem je dobio izbore, a na referendumu se zalagao za ostanak u Evropi – i izgubio sve. Referendumska atmosfera je probudila stare aveti.

Godine 2015. eskalirala je evropska migrantska kriza koja je pokrenula anti-EU sentiment u Velikoj Britaniji, u značajnoj meri produbila tenzije na relaciji Brisel–London i možda uticala na ishod referenduma 23. juna 2016. kada je 51,9 odsto Britanaca glasalo da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti EU. Linija podela na one koji su za izlazak i one koji su za ostanak obeležavala je podele i među torijevcima i među laburistima, i razotkrila frustraciju radničke klase u manjim stagnirajućim mestima i ljutnju birača na političke elite. Britanci su taj račun poslali na adresu briselskih birokrata (oko 17.000 činovnika, 1900 prevodilaca i oko 9000 sekretara i pomoćnog osoblja). Smatraju da ih je mnogo, mada, na primer, samo gradska administracija u Birmingemu upošljava 52.000 službenika i nameštenika.

PRAVE BANANE I FRANCUSKA KOMANDA: Mnogo pre nego što je 51,9 odsto glasača na referendumu 23. juna 2016. odlučilo da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti EU, u britanskom političkom govoru "Evropa" je često bila možda najvažnija tema koja je izazivala podele i emocije, konstatuje se u analizi međupartijske grupe "Britanija u Evropi", koja je lobirala za ostanak Britanije u EU.

Mnogi Britanci sa obe strane jaza između onih koji su za odlazak i onih koji su za opstanak, vole da posećuju evropske zemlje, idealizuju njihovu kulturu i ne manje hranu, a oko 1,5 miliona Britanaca se i preselilo u Evropu. Jedno od objašnjenja te kontroverze neki nalaze u činjenici da se održalo osećanje da je Britanija ostrvska nacija koja je navikla da živi u sjajnoj izolaciji (mada su ostrvske i Malta, Island i Kipar). Neki taj ostrvski mentalitet kombinuju sa uobraženošću i imperijalnim mamurlukom – Britanija je navikla da naređuje, a ne da sluša naređenja. Deo tog sentimenta je kampanjski podstican.

U pamfletu "Prave banane" grupa "Britanija u Evropi" je u britanskoj štampi identifikovala čak 201 zabludu ili neistinu o EU u širokom spektru od simboličnih pojmova koji se tiču suvereniteta, preko novca do svakodnevnih često bizarnih sitnica. Ta grupa kao netačne navodi tvrdnje da EU otežava britanski odnos sa SAD i zemljama Komonvelta; da EU nameće Britaniji decimalni sistem (koji je usvojen 1963. na pritisak industrije, pre nego što je vlada Edvarda Hita uvela Britaniju u EU); da EU planira da zameni kraljičin grb na britanskim pasošu žutim zvezdama EU; da će britanski vojnici u snagama EU za brzo reagovanje dobijati naređenja na francuskom jeziku…

Iz štampe je citirano na desetine senzacionalističkih tvrdnji koje se tiču svakodnevnog života: da briselske birokrate nameravaju da zabrane pikado u britanskim pabovima zato što smatraju da je to opasno (mada takvi planovi ne postoje); da hoće da harmonizuju ulično osvetljenje (mada je to u nadležnosti lokalnih vlasti); da će krive banane biti zabranjene; da briselske birokrate hoće da menjaju standardnu veknu hleba, da hoće da zabrane promet neupakovanih kolača, da će britanski sirevi čedar, češir i lankašir biti zabranjeni; da će veličina pice u inčima biti nezakonita; da Brisel propisuje standarde za kondome koji su nedovoljne veličine za britanske prilike (mada se evropski standardi tiču samo sigurnosti, a ne i dužine), da Brisel primorava Britaniju da prihvati kontinentalne toalete itd.

Iz nastale atmosfere nesumnjivo je najviše profitirala Stranka nezavisnosti Ujedinjenog Kraljevstva UKIP na kojoj se najbolje ogleda simptom rasta evroskeptičnog populizma i krize unutar EU.