U holu luksuznog hotela Oprilend u Nešvilu, država Tenesi, u kome su se prvog februarskog vikenda okupile pristalice novog populističkog pokreta, njih oko 600 pristiglih iz cele zemlje, nije bilo uobičajene ikonografije koja je prošle godine krasila njihove protesne skupove. Nije bilo postera koji su Baraka Obamu prikazivali kao Zulu vrača, niti onih na kojima su mu docrtani hitlerovski brčići, nije bilo natpisa koji su ga poredili sa Staljinom ili Mao Cedungom, niti je iko javno pozivao predsednicu Predstavničkog doma da "zadrži svoj fašizam, a da Amerikancima vrati njihovu slobodu". Niko nije spazio transparent na kome je pisalo "Zoološki vrt ima afričkoga lava, a Bela kuća afričkog lažova". Niti je iko video onaj kojim se traži da se "Obamina reforma zdravstva sahrani sa Kenedijem", jer im je ispunjenje ove želje, nakon izbora republikanca Skota Brauna na mesto Teda Kenedija u Senatu, takoreći nadohvat ruke.

Protest i nije bio glavni povod za njihovo okupljanje, a organizatori su novinarima objasnili da će svako ko "previše liči na ludaka" biti udaljen sa skupa. Uostalom, pristalice nisu platile kotizaciju od 549 dolara (ne računajući putne i hotelske troškove) da bi prisustvovale vašarištu, već da nešto nauče o političkom aktivizmu i da čuju Saru Pejlin, nesuđenu potpredsednicu SAD i novu divu ultrakonzervativnog talasa koji je zapljunsnuo Ameriku. Namera organizatora bila je da se sa novog konzervativnog populističkog pokreta skine etiketa gnevne rulje sa margine na ivici incidenta, i da se njihove pristalice predstave kao ozbiljna politička snaga, o kojoj se sve više šuška kao o trećoj političkoj partiji, koja će imati presudan uticaj na izborima za Kongres narednog novembra, i da u tu svrhu prikupe novčana sredstva.

NAPUDERISANE PERIKE: I bez plakata i radikalnih slogana, skup je bio šarolik, uz muškarce koji su se, među pretežno ženskim zvanicama, šetkali u kostimima iz ere Američke revolucije, sa napuderisanim perikama i trorogim šeširima. "Čajanka", što je naziv pokreta, aluzija je na Bostonsku čajanku u osvit revolucije i pobune kolonista protiv britanske tiranije. Simbolika je namerna. Učesnici "Čajanke", ovi imućniji u Nešvilu, ili masovnijih pokreta u drugim krajevima zemlje koji se okupljaju po potrebi, sebe vide kao revolucionare, ili čak kao kontrarevolucionare, koji će Ameriku vratiti "izvornim vrednostima" i preoteti je od socijalista na vlasti koji su je uzurpirali. "Amerika", uzviknula je Sara Pejlin, zvezda večeri, pred okupljenima, "spremna za novu revoluciju", i pokupila svoj honorar težak, prema procenama, oko 100.000 dolara, što je približno onoliko koliko je godišnje zarađivala dok je bila guvernerka Aljaske.

Populistički pokreti, koji nisu novina u američkoj političkoj istoriji, pogonsko su gorivo koje se sastoji od mešavine straha i besa. Obe robe već više od godinu dana ima u izobilju, a na meti gneva je prestonica Vašington i celokupna vladajuća klasa. Ispitivanje javnog mnjenja koje su nedavno sproveli "Vašington post" i televizijska mreža ABC pokazuje da je dve trećine ispitanika "nezadovoljno" ili "vrlo nezadovoljno" radom vlade, i da bar polovina smatra da je pola od svakog dolara od poreza koje pošalju u Vašington protraćeno.

Surevnjivost prema centralnoj vlasti u SAD ima dugu istoriju i raznolike manifestacije, još od doba antifederalista, koji su se protivili usvajanju Ustava, jer je po njihovom mišljenju on koncentrisao previše vlasti na malom prostoru, preko jakog antikatoličkog pokreta u XIX i prvoj polovini XX veka, koji je rađao strah da će katolički doseljenici biti verniji Vatikanu nego svojoj novoj domovini, pa do novijih inkarnacija kao što je milioner Ros Pero, koji je kao populistički predsednički kandidat 1992. podelio konzervativno biračko telo i time praktično osigurao pobedu Bila Klintona. Kako primećuje komentator "Vašington posta" E. Dž. Dion, veteran političkog izveštavanja, u Americi ćete u bilo koje doba naći između 20 i 25 odsto ljudi koji će se protiviti svemu što stiže iz Vašingtona, jer to gazi naše tradicionalne slobode.

BESOMUČNI NAPADI: Za mnoge Amerikance, međutim, kraj prve decenije novog veka nije bilo koje doba, već početak ere koju je označio krah dva američka stuba – Vol strita i automobilske industrije u Detroitu – i ekonomski sunovrat koji je ličio na Veliku depresiju. Povrh svega toga na kormilo države staje tamnoputi demokrata. U zemlji, kako je pokazala uzavrela atmosfera na protestima koji su buknuli prošlog leta, ima mnogo onih kojima je teško da svare toliku količinu istorije. Nekima je bilo toliko teško da su na mesta gde je predsednik Obama gostovao kao govornik donosili oružje uz natpis: "Vreme je da zalijemo drvo slobode." To je aluzija na čuvene reči Tomasa Džefersona da "drvo slobode povremeno treba zalivati krvlju patriota i tirana", a koje su bile ispisane na majici koju je na sebi imao Timoti Mekvej, u čijem je napadu na zgradu savezne vlade stradalo 168 ljudi, dok ih je skoro 700 povređeno.

Sara Pejlin fabrikovala je priču da Obamin plan za reformu zdravstvenog osiguranja sadrži i plan za obrazovanje tzv. odreda smrti, kako ih je nazvala, koji će odlučivati da li stare i nemoćne uopšte treba lečiti. Nekako u isto vreme pojavila se teorija da Barak Obama nije zapravo ni rođen na tlu SAD – iako su i Bela kuća i matična služba na Havajima javnosti dale uvid u predsednikov rodni list – te da tako, prema Ustavu, i nema pravo da bude predsednik, pa se iz te teorije začeo pokret "rođa", čiji je zadatak da na sav glas osporavaju predsednikovo poreklo. Žar ove žeravice podgrevali su i ultradesničarski mediji, posebno na radiju i voditeljske zvezde televizijske mreže Foks, među kojima se naročito isticao Glen Bek, koji je jednom prilikom predsednika nazvao rasistom, dodavši da Obama ima "duboko usađenu mržnju prema belcima i belačkoj kulturi". Strasti se nisu smirile ni kada je u maju prošle godine u Kanzasu usred crkve ubijen doktor koji je obavljao abortuse, ni kada je svega nekoliko nedelja kasnije osvedočeni rasista uleteo u vašingtonski Muzej holokausta i pokosio čuvara iz vatrenog oružja. Pre nekoliko decenija, dok je bio u punoj snazi, ovaj napadač je kovao zaveru da otme predstavnike američkih federalnih rezervi, tj. Centralne banke.

STRAH I GNEV: Kako često biva sa populizmom, na strahu i gnevu neko uvek lepo profitira. Iako se učesnici na ovim "čajankama" uporno predstavljaju kao članovi samoniklog pokreta, pored Foks televizije logističku podršku pruža im nekolicina lobističkih grupa, među kojima je najmoćnija ona na čijem je čelu Ričard Armi, bivši šef poslaničkog kluba republikanaca. Armi, čija kompanija u Vašingtonu zastupa interese različitih farmaceutskih korporacija, ljutih protivnika reformi sistema zdravstvenog osiguranja, aktivno je organizovao različite "čajanke", i davao uputstva kako upadati na tribine na kojima članovi Kongresa objašnjavaju prednosti reforme zdravstva. Bez obzira na to pripadnici ovog pokreta rado ističu da nemaju vođu, niti da žele da se organizuju kao politička partija, već da su "poput roja pčela", kako kaže jedan aktivista, "koje se sjate kad treba".

Cilj im je, kako kažu, da zauzdaju Vašington od prekomernog upliva u njihove živote, i da republikance vrate izvornim konzervativnim vrednostima. To svakako nije dobra vest za predsednika Obamu, koji je pojačao napore da privoli umerene republikance na saradnju i da se za izglasavanje zakona koji čekaju u redu u Kongresu nađe kompromis. Teško je postići kompromis sa partijom čiji sledbenici gaje duboke sumnje da je predsednik legalno izabran. Prema jednom nedavnom istraživanju, više od polovine ispitanih republikanaca ne veruje da je Obama rođeni Amerikanac. Pride, ko god se previše približio demokratama do sada je platio političku cenu, a učesnici "čajanke" najavljuju da će pasti još skalpova, i da na njihovu podršku mogu da računaju samo istinski i provereni konzervativci. S druge strane, ako republikanci ne uspeju da kooptiraju većinu simpatizera ovog ultrakonzervativnog pokreta, a ekonomija u vreme izbora počne da pokazuje snažnije znake oporavka, rizikuju da im se biračko telo pocepa i da u novembru na izbore izađu kao još veći gubitnici. Za sada je jasno da niko od njih ne želi na sebe da navuče gnev šeširdžija sa te masovne čajanke. Niko se od republikanskih velikodostojnika nije glasno i jasno ogradio od rasističkih ispada kojih je na dosadašnjim okupljanjima bilo na pretek.

Skup u Nešvilu nije ujedinio sve frakcije novog populističkog pokreta, koji su neke grupacije bojkotovale jer im se činio previše elitistički. I bez vizuelnih pomagala kakve smo viđali na masovnim okupljanjima, sastav je bio dovoljno šarolik i živopisan. Džonatan Kej, čija će se knjiga o američkim uzgajivačima teorija zavere o terorističkim napadima 11. septembra pojaviti sledeće godine, u Nešvilu je naleteo na pravu gozbu, i dokumentovao za "Njuzvik" neke od najbizarnijih teorija zavere koje su se širile "čajankom". Upitana na skupu u Nešvilu o svojim motivima za angažman, penzionisana medicinska sestra Gejl Hatavej dala je sledeći odgovor: "Šta ja želim? Želim da sve to prestane. Naš sistem vrednosti je na udaru. Znam da oni žele da unište našu zemlju. Samo što ne znam tačno ko su to oni…" Nije ni čudo, ako je pažljivo pratila sve seminare. Možda se i sada pita da li više treba da se plaši "lidera Novog svetskog poretka, koji su instalirali Obamu u Belu kuću kao marionetu" ili hipika koji su izazvali krah berze u želji da unište komunizam.