Devet dana posle ubistva Borisa Njemcova 27. februara, u neposrednoj blizini Kremlja, u noći između 6. i 7. marta u Moskvi, Ingušetiji i Čečeniji uhapšeni su za ubistvo osumnjičeni Zaur Dadajev, bivši policajac iz Čečenije, Tamerlan Eskerhanov, braća Anzor i Šagid Gubašev i Hamzat Bahajev. Beslan Šiva, koji je takođe desetak godina bio u strukturama moći Čečenije, usprotivio se hapšenju, jednu bombu bacio je na policajce koji su ga opkolili u osmospratnici u ulici Lava Jašina u Groznom, a druga je eksplodirala ispod njega i usmrtila ga.

Zaur Dadajev je preuzeo odgovornost na sebe i priznao da je on pucao u Njemcova. Ostale članove grupe policija tretira kao saučesnike i pomagače, koji su obezbedili oružje (pištolj nije pronađen), transport, mobilne telefone i SIM kartice kupljene pod fiktivnim imenima.

Neposredni svedok ubistva, ukrajinska manekenka Ana Dureckaja, bila je u šoku i nije mogla da pomogne u identifikovanju ubice, a slučaj je, kako piše "Komersant", uglavnom rešen uz pomoć stručnjaka i tehničkih usluga FSB (tajna služba) i MUP-a.

Prema snimku koji prikazuje ubistvo, policajci su, navodno, dobili sliku čoveka koji je pucao u Borisa Njemcova i automobila u kojem se odvezao sa mesta zločina, a zatim su pomoću policijskog programa "tok" rekonstruisali kretanje automobila i identitet ljudi koji su ga nedavno koristili, a takođe su imali detaljan uvid u komunikaciju mobilnim telefonima prethodne noći.

Dadajev je, kako se priča, u istrazi rekao da je doputovao u Moskvu da se osveti Njemcovu, pa se, pošto je slabo poznavao grad i bili su mu potrebni pomoćnici, obratio rođacima i zemljacima: tridesettrogodišnjem Anzoru, koji je radio kao obezbeđenje u supermarketu u Moskvi, i tridesetjednogodišnjem Šadidu, vozaču teškog kamiona KAMAZ. Istražitelji su pretresli i kuću u moskovskom zapadnom perifernom rejonu u kome su osumnjičeni živeli oko godinu dana.

MOTIVI: Prvi rezultati istrage komentatora lista "Fajnenšel tajms" su podsetili na ubistvo novinarke Ane Politkovske pre osam godina, koje je takođe izvršilo pet Čečena, od kojih su neki bili rođaci, a imena naručilaca nisu otkrivena.

Teško da je to nešto više od klišea. Prozapadni oponent Putina Njemcov, savetnik narandžastog predsednika Juščenka, jeste bio oštar, ali ne mnogo uticajan u vreme konflikta u Ukrajini. I pored toga što je iz Kremlja pušten propagandni lov na razne "zapadne agente", i uvoznike "obojenih revolucija", Putina u trenutku kada je stao iza primirja u Ukrajini teško da bi pacifističke demonstracije više brinule nego "antimajdanske", koje podržavaju Igor Streljkov i drugi povratnici s fronta koji primirje proglašavaju za kapitulaciju.

S druge strane, saopštava se da istraga, navodno, i dalje traje, da se ispituje da li je Boris Njemcov zaverenički ubijen da bi se isprovocirali neredi i tako proizveo haos u Rusiji, kako su to bili ocenili predsednik Putin i istražni organi. Posle ubistva opozicija nije palila Moskvu, već plakala tokom mirne komemoracije.

Na ruskoj političkoj sceni je, inače, u protekle dve decenije bilo mnogo gromkih ubistava ljudi iz veoma različitih političkih opcija, a "rukopisi" su bili razni: kriminalni, tajkunski, konkurentski. Nijedno, međutim, nije dovelo do revolucije: Andrej Ajzderdzis, deputat Dume prvog saziva (24. aprila 1994); Valentin Martemjanov, deputat Dume (1. novembra 1994); Sergej Skoročkin, deputat (2. februara 1995); Sergej Markidonov, deputat (26 novembra 1995); zamenik gradonačelnika Sankt-Peterburga Mihail Manevič (18. avgusta 1997); Ljev Rohlin (3. jula 1998); deputat Galina Starovojtova (21. novembra 1998); Vladimir Golovljev, deputat (21. avgusta 2002); gubernator Magadanske oblasti Valentin Cvetkov (18. oktobra 2002); Sergej Jušenkov, deputat (17. aprila 2003)…

Zaur Dadajev je, navodno, u istrazi rekao da je došao u Moskvu da ubije Borisa Njemcova zbog njegovih negativnih izjava o vođstvu Rusije i Čečenije i osuđivao to što se mnogi bivši pripadnici čečenskih bezbednosnih snaga bore u redovima milicije na strani DNR i LNR, te zbog toga što je Njemcov dao podršku akciji kijevskih vlasti na istoku Ukrajine, a posebno, da bi se osvetio Njemcovu zbog njegove podrške stradalim karikaturistima magazina "Šarli Ebdo", koji su objavljivali karikature proroka Muhameda, koje, po njihovom mišljenju, vređaju islam.

Ordenom za zasluge, od Putina nedavno odlikovani predsednik Čečenije Ramzan Kadirov, 8. marta je pomenuo taj mogući motiv Dadajeva: "Svako ko poznaje Zaura, tvrdi da je on duboko religiozan čovek i da je, kao i svi muslimani, bio šokiran postupcima časopisa ‘Šarli Ebdo’".

AMBICIJE KADIROVA: Ta izjava je odmah pobudila razne spekulacije o tome da je Kadirov, ako je on bio naručilac ubistva Njemcova, to učinio zarad "podarka" Putinu. Tako londonski "Tajms" pretpostavlja da ili trag Kadirova vodi direktno u Kremlj, ili da je moć Putina oslabila do te mere da je Ramzan Kadirov smatrao da može samostalno, bez konsultacija sa predsednikom, da pokaže šta ume.

Takve pretpostavke su se mogle čuti i od pojedinih ruskih opozicionara zapadne orijentacije, na primer od Konstantina Borovoja, deputata partije Zapadni izbor, koji izjavljuje da je Kadirov pravilno zaključio da ubistvom Nejmcova on faktički stavlja Putina u bezizlazan položaj, da predsednik RF ne može ni da kazni, ni da skloni glavu Čečenije, "zato što tako žestoko kontrolisati tu autonomnu republiku, kako to čini bandit Kadirov, više niko nije u stanju da učini".

Ako se Ramzanu Ahmatoviču nešto desi, od Vladimira Vladimiroviča brzo će se, po Borovoju, odmetnuti borbene grupe "kadirovaca" koje deluju u Donbasu, u Pridnjestrovlju, Gruziji, Abhaziji i Južnoj Osetiji – zato što je Kremlj svojom propagandom i organizacijom "antimajdana" sam dao tihi nalog da se unište nacionalni izdajnici i peta kolona. Kadirov i njegovi bojovnici su ga brzo realizovali, pa Putin sad ne može da kažnjava izvršenje naređenja.

Kadirov predstavlja opasnost i po samog Putina, koji ima veliko, ali inertno, obezbeđenje, za razliku od malih, dinamičnih grupa "kadirovaca", smatra Borovoj.

Teško da je to više od klasičnih "kremljoloških" nagađanja, jer se već na prvi pogled vidi da su stvari mnogo komplikovanije na hronično nemirnom Kavkazu.

KOMANDIR DADAJEV: U noći 2. oktobra 2009, kod sela Benoj na jugu Čečenije, policijski bataljoni "Sever" i "Jug" blokirali su grupu od najmanje 20 naoružanih ljudi i ubili osam odmetnika, uključujući i "gospodara rata" Abubakara Pašaijeva. Operacijom je komandovao lično Ramzan Kadirov, koji sad napominje da je u borbi s odmetnicima važnu ulogu tada odigrao zamenik komandanta bataljona Zaur Dadajev. Prema izvorima bliskim bezbednosnim službama, ruski mediji su javljali da su uspehu specijalnih snaga doprineli obaveštajci koji su dan ranije hranu militanata bili pomešali sa otrovom.

Prvoosumnjičeni za ubistvo Njemcova Zaur Dadajev je bio zamenik komandanta 141. specijalnog motorizovanog bataljona ruskog MUP-a, koji je uz staro ime "Bataljon Sever", dobio i naziv "Heroj Ruske Federacije ‘Ahmed Kadirov’".

To ime je dobio po muftiji Čečenske Republike Ičkerije, koji se u prvom čečenskom ratu, 1994–1996, borio protiv Rusije, ali je u drugom čečenskom ratu 1999. promenio stranu, navodno zbog toga jer se nije slagao sa povećanjem vahabizma u Čečeniji, niti sa haosom nastalim za vladavine Aslana Mašadova.

Po okončanju tog rata 2003, Ahmad Kadirov je postao Predsednik Republike Čečenije, a onda je 9. maja 2004, tokom proslave dana pobede, poginuo u bombaškom napadu kada su mu čečenski pobunjenici i islamisti postavili bombu u Groznom. Njegov sin, Ramzan Kadirov, postao je njegov naslednik 2007. i borio se protiv islamista sveteći oca, pa je taj konflikt, pored nacionalnog i ideološkog, često imao i plemenski, rodstvenički karakter. Kažu da je 2010. bilo čak 360 odmetnutih grupa.

Čitaoca ovde treba podsetiti na dugu istoriju konflikta na severnom Kavkazu, koji, kako hronike kažu, traje još od 1732. Za vreme rata s Napoleonom Rusija je tamo morala da drži značajne snage. Posle revolucije 1917. Čeka je tamo vodila rat čak do 1932. Posle nemačke okupacije 1941, saradnje Čečena s nacistima, dezerterstava i pobuna, NKVD i Crvena armija guše pobunu i razbijaju 19 odreda čečenskih ustanika i nemačkih padobranaca, da bi onda na kraju rata, februara 1944, veliki delovi Čečeno-Ingušetske Autonomne Sovjetske Oblasti bili ispražnjeni, a 496.000 Čečena, Kadabrdinaca, Ingušeta, Karačajevaca, Valkaraca deportovano u Kazahstan i Kirgistan.

Posle raspada SSSR bila su dva čečenska rata (1994–1996. i 1998–1999) i dugi konflikt u senci.

Istraga sada ispituje i da li je Dadajev imao veze sa sunarodnicima koji su se našli na strani kijevskih vlasti, posebno sa Adamom Osmajevim, koga je ukrajinski sud oslobodio od optužbe za zaveru za ubistvo predsednika Putina, a sada je na čelu tzv. mirovnog bataljona angažovanog u borbama na istoku Ukrajine koji nosi ime Džohara Dudajeva, prvog predsednika republike Ičkerije iz prvog čečenskog rata.

Obe strane u ukrajinskom konfliktu su optuživale jedna drugu da angažuju Čečene.

Akteri u čečenskim konfliktima su povremeno menjali strane, pa mogu biti indikativni detalji o razlozima za svojevremeno penzionisanje odlikovanog Dudajeva koji se sada ispituju u posebno naloženoj istrazi.

Ta istraga, ako se sprovede, može da baci više svetla na položaj samog Kadirova u Čečeniji, kome su islamisti ubili oca, a on je s islamističkim pobunjenicima vodio veoma žestoku borbu uz primenu mera retorzije i prema članovima njihovih porodica, tako da se i Moskva (premijer Medvedev) od toga ograđivala i najavljivala istragu o takvim postupcima. Ako je njegov "jedan od neustrašivih i hrabrih vojnika bataljona ‘Sever’" i "pravi patriota Rusije", koji je odlikovan ordenom za hrabrost i medaljom za zasluge, lako promenio stranu, važno pitanje i za Kadirova glasi: koliko može da se osloni na snage kojima komanduje u tom dugo tinjajućem obračunu na severnom Kavkazu, koji je jedna militantna grupa proglasila za Kalifat? Odmah po objavljivanju vesti u ubistvu Njemcova, Putin je sazvao Nacionalni savet bezbednosti, koji je ukazao na ponovnu pretnju terorizma. Islamskog?