Od sledeće nedelje počinje isplata obeštećenja licima koja su za vreme Drugog svetskog rata bila na prinudnom radu u Nemačkoj. Nekim žrtvama, prvenstveno iz istočnoevropskih zemalja, to će olakšati poslednje dane života. Onima kojima materijalni status dozvoljava da razmišljaju o etici, isplata i način kako je do nje došlo ostavljaju veoma gorak ukus u ustima. Nije beznačajno što je odluka nemačkih vlasti i privrede doneta tek posle pritiska, pa i pretnji iz Amerike.

Zapadne sile su 1953. godine odlučile da neće naplaćivati ratnu štetu do zaključenja ugovora o miru. Taj ugovor nikada nije potpisan i pao je u zaborav ujedinjenjem (zapadne) Savezne Republike Nemačke sa (istočnom) Demokratskom Nemačkom Republikom.

Nemci kažu da je uprkos tome, na ime obeštećenja isplaćeno između 100 i 120 milijardi maraka. Međutim, bar 90 odsto te sume dobili su Nemci koji su bili žrtve nacizma, a oni ne predstavljaju ni 10 odsto onih koji su proganjani pod Hitlerom.

U vreme kancelara Konrada Adenauera 1953. godine državi Izrael, na ime odštete za ubijene Jevreje, isplaćeno je 3,5 milijardi maraka. Oko pola milijarde maraka isplaćeno je Jevrejima van Izraela preko organizacije pod imenom Conference on Jewish Material Claims against Germany. Neki su uspeli uz pomoć nemačkih advokata da iznude određeno obeštećenje za rad u firmama koje su ih angažovale iz koncentracionih logora. Radi se o pojedinačnim slučajevima, njihov broj i sume koje su tako isplaćene gotovo da su zanemarljivi.

DUGOTRAJNO ODBIJANJE: Važno je napomenuti da suma koju je Savezna Republika Nemačka u vidu povoljnog kredita isplatila SFRJ na osnovu ugovora Tito-Brant nema veze sa obeštećenjem žrtava fašizma, nego sa ratnom štetom učinjenom zemlji u celini. Ove isplate se ne odnose na ratne zarobljenike koji su, navodno, na osnovu međunarodnog prava mogli da budu naterani na rad.

U toku Drugog svetskog rata gotovo da nije bilo preduzeća u Nemačkoj koje nije koristilo radnu snagu iz okupiranih zemalja. Nemačko zakonodavstvo je doskora odbijalo da se takve osobe obeštete ako pojedinačno ne dokažu da su na prinudni rad prisiljene iz rasističkih razloga, što je obično uspevalo samo Jevrejima. Za druge se tvrdilo da je njihov "radni učinak" zahtevan na osnovu "ratnog prava".

Što se tiče Nemačke na tome bi i ostalo da na scenu nisu stupili advokati koji su pokrenuli sudske procese protiv nemačkih preduzeća u korist svojih konkretnih klijenata pred američkim sudovima. Presude, doduše, ne bi imale pravnog dejstva u samoj Nemačkoj, ali mogle su da dovedu do bojkota nemačke robe u Americi. To je iznenada promenilo situaciju. Pokazalo se da bi ravnodušnost Nemačke prema žrtvama režima, koji je u toj zemlji vladao od 1933. do 1945. godine, mogao da omete, na primer, prodaju automobila marke Mercedes, BMW i Volkswagen na najvećem međunarodnom tržištu.

Počelo je natezanje koje je trajalo godinama. Iskopane su brojke koje su bile nepoznate ili zaboravljene. Potvrđeno je da je iz zemalja pod Hitlerovom okupacijom na prinudni rad oterano oko deset miliona ljudi, a da ih je na početku rasprave o njihovom obeštećenju u životu bilo još oko 1,5 miliona. Od njih jedva da pokoji procenat živi u Americi, ali oni su pokrenuli lavinu.

Da skratimo. Posle dugačkih, komplikovanih, ružnih, da ne kažemo sramnih pregovora, u Nemačkoj je osnovana fondacija pod imenom Sećanje, odgovornost i budućnost u koju su po pet milijardi maraka uplatile nemačka država i privreda. Od te sume nešto više od osam milijardi maraka treba da se isplati preživelim prinudnim radnicima. Zarobljenici u koncentracionim logorima dobijaju po 15.000, ostali po 5000 maraka. Time treba da bude obeštećen ponekad višegodišnji rad od po 12 sati dnevno, bez dana odmora pod paklenim uslovima uz lošu ishranu.

Na komplikovan način ta se suma dodeljuje licima poreklom iz (navodimo redom kao u nemačkom zakonu) Poljske, Moldavije, Rusije, Letonije, Litvanije, Belorusije, Estonije, Češke i "nejevrejskim korisnicima u zemljama koje nisu navedene" (tu spada Jugoslavija), a za koje je zadužena International Organisation for Migration koja ima misiju i u Beogradu. U Jugoslaviji postoji i Udruženje zatočenih u koncentracionim logorima iz Drugog svetskog rata", koje zastupa interese državljana naše zemlje na osnovu nemačkog zakona i pravilnika Fondacije i održava kontakt sa pomenutom misijom.

DA LI JE STAVLJENA TAČKA: Ostatak sume je predviđen za rad administracije, honorare advokatima, nepredviđene slučajeve i posebnu fondaciju Sećanje i budućnost, koja treba da pomogne projekte od interesa za "saradnju među narodima, razmenu omladine, podsećanje na pretnje totalitarnih sistema i međunarodnu saradnju u humanitarnom duhu" itd. O primeni zakona brine Odbor od 27 članova koje imenuju razne države i organizacije, a predsednika i još 13 članova, znači većinu, imenuju nemačka ministarstva, parlament i druge institucije vlasti. Pretpostavlja se da žrtava rata o kojima je ovde reč u životu ima još između 5000 i 6000.

Nemačka je od Amerike zahtevala "pravnu sigurnost" da posle isplate po ovoj osnovi više neće biti procesa radi obeštećenja za prinudni rad u toku Drugog svetskog rata. Pritiskom gotovo neprimerenim za jednu demokratsku zemlju Vašington je privoleo neke sudove u svojoj zemlji da odbiju određene tužbe i parlament u Berlinu je na osnovu toga konstatovao da sada postoji zahtevana "pravna sigurnost". Sve to pokazuje da Nemačka za eventualna suđenja u drugim zemljama sveta, osim u SAD, nije marila. Za lica koja mogu da dokažu da spadaju u kategorije kojima se isplaćuje odšteta to znači da mogu da se nadaju da će 65 odsto od sume koja im pripada dobiti na ruke još ove godine, a najsrećniji među njima već krajem ovog meseca.

U preambuli nemačkog zakona o obeštećenju piše pored ostalog da se donosi zbog "teške nepravde" koju su počinila nemačka preduzeća i zbog "istorijske odgovornosti". Da li se novcem može staviti definitivna tačka ispod te konstatacije biće stvar procene generacija koje tek dolaze.