Pre deset dana, u noći između 8. i 9. septembra 2023, Maroko je pogodio razorni zemljotres magnitude 6,8 po Rihteru, najjači u poslednjih 120 godina. Prema poslednjem bilansu, potres je odneo više od 3000 života, a registrovano je dvostruko više povređenih. Ovaj potres svima je u zlehudo sećanje prizvao katastrofalni zemljotres iz 1960. koji je pogodio grad Agadir (5,7 po Rihteru) i odneo 12000 života – svedoci kažu da su doslovno proživeli strahovite priče svojih roditelja koje su od onda ostale utkane u marokansko kolektivno sećanje.

Ako ima sreće u nesreći, ovaj zemljotres pogodio je područje planinskog masiva Visokog Atlasa (jugozapadno od Marakeša, relativno slabo naseljeno i teško pristupačno) gde su pojedina sela i zaseoci doslovno sravnjeni sa zemljom. Grad Marakeš ostao je uglavnom pošteđen – utvrđena je neznatna materijalna šteta i mali broj žrtava. Nepuna tri dana po potresu, život se gotovo vratio u normalu – pre svega zbog turizma, jedne od glavnih privrednih grana Maroka čiji je Marakeš jedan od najvećih dragulja.

ZVANIČNI I DRUGI ODNOSI

Ova katastrofa pokrenula je talas solidarnosti diljem planete, a brojne zemlje pohrlile su da Maroku ponude pomoć, među kojima prva Francuska. Međutim, Maroko do danas nije odgovorio na ponuđenu pomoć Francuske – niti je pomoć prihvatio, niti ju je odbio. To svima ostavlja krajnje gorak ukus i baca novo svetlo na više nego delikatne, u najmanju ruku ledene, odnose između ove dve zemlje.

Naime, Maroko je prihvatio/zatražio pomoć četiri države – Španije i Ujedinjenog Kraljevstva iz Evrope, te Katara i UAE sa arabijskog polustrva – sve četiri monarhije, ali pre svega četiri veoma važna saveznika Maroka da se po marokanskom modelu konačno reši višedecenijsko pitanje Zapadne Sahare (vidi okvir). Ako je Francuskoj za utehu, Maroko nije odgovorio ni na ponuđenu pomoć SAD ili Nemačke, takođe saveznika i važnih spoljnopolitičkih i ekonomskih partnera.

Ipak, kao prvi i osnovni razlog ovakvog izbora – doduše, sa svim političkim impikacijama – iznosi se suverenost odluke Maroka, njegova spremnost da pre svega samostalno odgovori na izazov katastrofalne situacije ali i čisto logistička i organizaciona pitanja, kada previše nekoordinisane pomoći odjednom može da proizvede suprotan efekat od željenog.

Kada je logistika u pitanju, treba imati na umu i to da Maroko nastoji da izbegne zagušenje svojih aerodroma zbog bezbedne i nesmetane repatrijacije brojnih turista. Naime, turizam predstavlja jednu od glavnih privrednih grana Maroka – sedam odsto BDP-a, 10 miliona turista godišnje, 10 milijardi evra prihoda i 200.000 radnih mesta. Otud i pomenuti “prizori s razglednice” na ulicama Marakeša samo tri dana nakon potresa. I izjave francuskih zvaničnika – u prvom redu ministarke spoljnih poslova Katrin Kolone i ministra unutrašnjih poslova Žeralda Darmanena – išle su tom smeru, pre svega sa ciljem da se izbegnu bespredmetne polemike u kontekstu tenzija na relaciji Rabat-Pariz: “Maroko je suverena država i sama odlučuje kada će i čiju će pomoć prihvatiti. Mi stojimo na raspolaganju i u pripravnosti”.

Ciniku svakako nije promakla i doza povređenog paternalizma i sujete u njihovim obraćanjima, kao da su prevideli činjenicu da Maroko jeste suverena država koja poseduje i resurse i iskustvo u suočavanju s ovakvim izazovima. Osim veoma razgranate strukture lokalnih nevladinih organizacija, asocijacija i kolektiva uzajamne pomoći, te proverbijalne solidarnosti marokanskog naroda, i spasioci civilne zaštite i marokanska vojska pokazali su visoku efikasnost u raščišćavanju razorenih puteva i dopremanju pomoći ovim veoma zabačenim predelima Atlasa koje je zeljotres najviše pogodio.

Francuska će na slanje pomoći još da pričeka, makar na “zvaničnom” nivou, jer nakon neposredne prve pomoći, sleduje dug i mukotrpan period rekonstrukcije. Ipak, kada je solidarnost u pitanju, ona nije izostala. Francuski i marokanski narod blisko su povezani – u Maroku živi više od 50.000 Francuza, a marokanska dijaspora (uključujući one s dvojnim državljanstvom) broji milion i po ljudi, što je, posle alžirske, čini drugom pojedinačnom zajednicom poreklom iz Afrike. Pomenimo i to da samo u doznakama iz dijaspore Maroko godišnje ostvaruje bezmalo 10 milijardi evra prihoda.

Brojne francuske humanitarne nevladine organizacije od prvog trenutka su angažovane na terenu u tesnoj sprezi sa srodnim lokalnim organizacijama, a to njihovo delovanje zasniva se na principu “uraditi sa”, što odudara od uobičajenog pristupa u pružanju “državne” pomoći koji se temelji na, katkad snishodljivom, principu “uraditi umesto”. Uprkos svemu, Francuska je ipak deblokirala pet miliona evra hitne finansijske pomoći organizacijama angažovanih na terenu.

STROGO PRIVATNE POSETE

Ipak, ovaj gest Maroka spram Francuske samo je vrh ledenog brega – metafora hladnoće odnosa je sasvim prigodna, a razlozi za to su brojni, ponekad čak i krajnje paradoksalni.

Pođimo od prvog paradoksa. U trenutku zemljotresa koji je pogodio njegovu zemlju, marokanski kralj nalazio se… naravno, u Francuskoj, u Parizu, u svojoj luksuznoj privatnoj rezidenciji na Marsovim poljima, na korak od Ajfelove kule, koju je sebi priuštio usred pandemije kovida, jeseni 2020, za tričavih 80 miliona evra. Ovaj put je bio na lečenju (kažu da je u pitanju bolest kardiovaskularne prirode, a Muhamed VI se u Francuskoj leči već dugo godina). Ledeni odnosi s Francuskom nimalo ne sputavaju izraženu frankofiliju Muhameda VI, a još ga manje sprečavaju da bukvalno više od polovine svog vremena provodi izvan Maroka (uglavnom u Parizu), što u zemlji zna da izazove katkad ozbiljne političke probleme. Za Francusku su ove posete strogo privatne prirode i nisu predmet nikakvog zvaničnog protokola.

Kralju je bilo potrebno 18 sati pre nego što se pojavio na TV u šturom saopštenju sa krizne sednice vlade, kojom prilikom je proglašena i trodnevna žalost, a postradalo područje posetio je tek nakon tri dana. Prirodom marokanskog režima apsolutističke monarhije, gde se za sve čeka prvo na potez kralja, to je u ovoj situaciji zakočilo reakcije listom svih marokanskih zvaničnika, što je naišlo na negodovanje stanovništva, posebno onog direktno pogođenog zemljotresom.

Kada je Francuska u pitanju, javna je tajna da kralj Muhamed VI s predsednikom Makronom gotovo da uopšte i ne komunicira. Zli jezici kažu da ne odgovara na Makronove pozive – ni sad, ni kada su se obojica proletos našli u Gabonu i vešto izbegli međusobni susret. Upitan za komentar, Makron je tada odgovorio da su “odnosi sa Marokom dobri i prijateljski”, na šta je odmah usledio oštar odgovor neimenovanog zvaničnika vlasti u Maroku da “odnosi nisu niti dobri, niti prijateljski, ni između dveju vlada, ni između Kraljevske i Jelisejske palate”.

Ovo je prilika da se kratko osvrnemo i na veoma čvrste veze koje je Maroko svojim soft–power-om, ne samo poslednjih godina ostvario sa brojnim zapadno i centralno-afrčkim zemljama, posebno s Gabonom – a u kojima istovremeno francuski uticaj vidno slabi. Omar Bongo, prethodni višedecenijski predsednik Gabona, preminuo je na lečenju u Maroku, a general Bris Oligi – predsednik tranzicione vojne hunte koja je nedavno svgnula Omarovog sina Alija – bivši je pitomac renomirane marokanske vojne akademije u Meknesu. Osim toga, Maroko se zbližio i s pojedinim uticajnim članicama Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike (fr. CEDEAO), a ujedno je i kandidat za članstvo u ovoj organizaciji. To je rezultiralo sporazumom o izgradnji panafričkog gasovoda koji bi od Nigerije, po obodu zapadne Afrike, vodio do Španije, odnosno Evrope – naravno, pažljivo zaobilazeći teritoriju susednog Alžira, svog “najomiljenijeg neprijtelja”.

“DIPLOMATIJA ZEMLJOTRESA”

Ne ulazeći previše u mnoštvo detalja višedecenijskih loših odnosa između Maroka i Alžira, recimo samo da su granice između dve zemlje zatvorene od 1994, a da su diplomatski odnosi prekinuti (a vazdušni prostor Alžira zatvoren za sve letelice registrovane u Maroku) avgusta 2021, nakon što je decembra 2020. Maroko normalizovao odnose sa Izraelom, koji Alžir i dalje ne priznaje, a zauzvrat dobio američko, a kasnije i izraelsko, te špansko priznanje marokanskog suvereniteta nad spornom teritorijom Zapadne Sahare. Pomenimo i to da navedena regija poseduje ogromne rezerve fosfata, te da obiluje ribljim resursima i nosi veliki turistički potencijal.

Alžir je na to reagovao zatvaranjem gasovoda za Evropu preko Maroka – “zavrnuvši slavinu” Maroku koji je više od 90 odsto zavisio od alžirskog gasa, lišivši ga istovremeno i značajanih prihoda od tranzita – kao i značajnim smanjenjem isporuka u Španiju s kojom su odnosi takođe naglo zahladneli.

Najžešći spor između Maroka i Alžira tiče se Zapadne Sahare. Maroko je de facto suveren nad 80 odsto ove teritorije, omeđene od preostalih 20 odsto pod kontrolom pobunjenika Fronta Polisario koje podržava Alžir, nizom fortifikacija i prepreka (tzv. Peščani zid), te najdužim neprekinutim minskim poljem na svetu od oko 700km.

Alžir ne priznaje suverenitet Maroka, već revolucionarnu samoproklamovanu nezavisnu Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku (SADR, 1976), kojoj pruža svakovrsnu pomoć – a čija vlada u egzilu zaseda u alžirskom gradu Tindufu, gde boravi i veliki broj izbeglica iz tog regiona.
U duhu dijalektike klina i ploče, razlike u sagledavanju rešenja problema su nepomirljive: shodno povelji i rezolucijama UN, Alžir podržava referendum o samoopredeljenju, čitaj nezavisnosti Sahravijskog naroda (mahom nomadskih plemena), a Maroko želi referendum o širokoj autonomiji unutar marokanskog suvereniteta nad Zapadnom Saharom. Taj status kvo traje od 1991, od kad strane ne uspevaju da se dogovore ni o tome ko će imati pravo glasa, a još manje ko će i kako referendum i njegove rezultate kontrolisati, sprovesti i praktično primeniti.

Konačno, u svom nedavnom tradicionalnom obraćanju naciji, prošlog 29. jula, povodom godišnjice stupanja na tron, Muhamed VI je pozvao na normalizaciju odnosa sa alžirskim susedom i otvaranje granica, naglašavajući kao i uvek bratstvo dvaju naroda. Povodom zemljotresa koji je pogodio Maroko, Alžir je otvorio svoj vazdušni prostor za avione s pomoći postradalima, ponudvši i pomoć Alžira bratskom marokanskom narodu. Maroko je ljubazno zahvalio na ponuđenoj pomoći. Postavlja se pitanje hoće li “diplomatija zemljotresa” i sada učiniti da solidarnost prevlada zavade, kao onomad kada su Grčka i Turska, gotovo na rubu rata, jedna drugoj prve pritekle u pomoć posle katastrofalnih zemljotresa.

Dodatnom zahlađenju odnosa između Pariza i Rabata doprinelo je francusko vidno zbliženje s Alžirom u proteklom periodu. Naime, Makron je Alžir posetio dvaput, poslednji put avgusta 2022 – a u oktobru je usledila i zapažena poseta premijerke Born s polovinom Vlade, pokazavši vidan interes za Alžir a zanemarujući Maroko. Brojni poznavaoci prilika saglasni su u pogledu toga da su za Makronovog vakta postignuti značani rezultati na polju raščišćavanja spornih i nadasve bolnih pitanja iz kolonijalne i ratne prošlosti, ali i na produbljenju ekonomske saradnje – nafta, gas, industrija, poljoprivreda, održivi razvoj…

Kao što se moglo videti na primeru nedavnih vojnih pučeva u sahelskoj, zapadnoj i centralnoj Africi, Francuska se i u Magrebu našla u svojevrsnom raskoraku, u nerešivoj kvadraturi kruga kako ostati u dobrim odnosima i sa Alžirom i sa Marokom, a kao njihova nekadašnja kolonijalna sila. Pomenimo da kada je Zapadna Sahara u pitanju, Francuska direktno ne podržava nijedno od rešenja “na stolu”. Iako je do sada delovala privrženije marokanskom modelu, zbliženje s Alžirom nalaže joj da umerenije nastupa, vidnije sa stanovišta načela UN.

OLOVNI TELEFONI

Međutim, recentno zbliženje s Alžirom “nauštrb” Maroka nije jedini kamen spoticanja u francusko-marokanskim odnosima.

Za početak, tu je “rat viza”. Francuska je još 2021. donela odluku da prepolovi kvotu viza koje izdaje državljanima Maroka i Alžira, te da je za 30 odsto smanji za Tunišane. Ovaj radikalni potez Francuska pravda, eufemistički rečeno, “nedovoljnom saradnjom” navedenih zemalja na polju readmisije svojih državljana proteranih iz Francuske, te njihovim nedovoljnim angažmanom na sprečavanju ilegalnih migracija prema Evropi. Problem koji se tiče najviše nekoliko stotina problematičnih slučajeva sa područja Magreba, lišio je potencijalih viza na destine hiljada Marokanaca (i ostalih), pre svega studenata koji fakultete pohađaju u Francuskoj – 80.000 marokanskih studenata u Francuskoj čini ih najbrojnijom inostranom studentskom zajednicom, ispred Kine na drugom mestu – a što su Marokanci doživeli kao istinsko poniženje. Francuska planira postepeno popuštanje restrikcija i povratak na raniji režim viza…

Zatezanju odnosa doprinela je i famozna afera “Pegasus”, po imenu notornog špijunskog softvera izraleske start-ap firme NSO. Naime, 18. jula 2021. međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara Forbidden Stories u saradnji s Amnesty International-om, objavio je da je došao u posed 50.000 (mobilnih) telefonskih brojeva koji su bili aktivno prisluškivani pomoću narečenog špijunskog malvera. Među navedenih 11 zemalja naručilaca prisluškivanja, našli su se Meksiko, Mađarska, Saudijska Arabija, Indija i Maroko.

Na spisku od oko 1000 prisluškivanih brojeva u Francuskoj, a kako se sumnja po nalogu Maroka, našao se i Emanuel Makron lično, bivši premijer Eduar Filip, 15 ministara, te brojni marokanski oponenti u egzilu, ali i viđeni novinari, posebno oni zabrinuti za slobodu govora i opšte – a veoma loše – stanje ljudskih prava i sloboda u Maroku.

Na unutrašnjepolitičkom planu, marokanski režim poznat je po svojoj čvrstini. Iako je današnje stanje demokratije u Maroku neuporedivo bolje od “olovnih godina” Hasana II (oca Muhameda VI), reforme sprovedene 2011. pred talasom “arapskih proleća” ostale su kozmetičke jer konačna odluka po bilo kom pitanju ostaje isključivo u rukama kralja i Mahsena (dvora).

Konačno, pomenimo i nedavnu, doduše neobavezujuću rezoluciju Evropskog parlamenta iz januara 2023, kojom se Maroko poziva da trojici utamničenih novinara obezbedi i garantuje pravo na pravično suđenje. Maroko je najoštrije reagovao na ovu rezoluciju proglasivši je direktnim spoljnim mešanjem u pravosuđe suverene države. Ljutnja na navodnu podršku francuskih evroparlamentaraca iz tabora Makronove “Renesanse” izglasavanju ove rezolucije bilo je i direktan povod da Muhamed VI proglasi kraj mandata marokanskog ambasadora u Francuskoj – gde Maroko, dakle, od januara nema svog najvišeg diplomatskog predstavnika.

Kada je EP u pitanju, Maroko se pominje i u teškoj korupcionaškoj aferi QatarGate i MarocGate, u kojoj je na zahtev belgijskog pravosuđa podignuta optužnica protiv nekoliko paralamentaraca EP, uključujući grčku potpredsednicu Evu Kali.

KAKO IZMERITI PRIJATELJSTVO

Osim sa istorijskog i (geo)političkog stanovišta, opadanje francuskog uticaja i zahlađenje nekad bliskih odnosa trebalo bi sagledati i sa aspekta opšteg opadanja i francuskog ekonomskog uticaja i prisustva u regionu Magreba.

Naime, Francuskoj je prvo mesto u obimu trgovinske razmene s Marokom preotela Španija. Ipak, Francuska ostaje prva po obimu investicija u ekonomiju Maroka, mada, u zavisnosti od metodologije računanja, neki kažu da joj je i taj primat izmakao u korist SAD. Osim toga, i Nemačka je značajno, nauštrb Francuske, pojačala svoje prisustvo u Maroku pokazujući sve naklonjeniji stav prema marokanskom modelu rešavanja pitanja Zapadne Sahare. Prioritet dat bliskijoj ekonomskoj saradnji s Alžirom, Francuskoj još nije počeo da donosi očekivane rezultate, a na polju saradnje vezane za alžirsku naftu i gas, primat drži italijanski gigant ENI.

Sve u svemu, otopljenje odnosa na relaciji Maroko-Francuska nije na “dnevnom redu”. Previše je problema koji se s vremenom samo nagomilavaju i usložnjavaju. Osokoljen skorašnjom podrškom SAD, te nekolicine evropskih partnera koji su pošli istim stopama, Maroko od sada meri “prijateljstvo” u međunarodnim odnosima isključivo kroz spremnost sagovornika da prizna marokanski suverenitet nad Zapadnom Saharom.

Sva sreća, bliskost francuskog i marokanskog naroda, solidarnost običnih ljudi, kako se to prozaično kaže, u najboljem svetlu su se pokazali u ovim teškim trenucima za Maroko. Ostaje nada da će se Maroko brzo oporaviti i prevazići katastrofu i tragediju koja ga je zadesila, te da će Francuzi i Marokanci ostati međusobno bliski, “glede i unatoč” svojim respektivnim mudrim rukovodstvima.