Policajac sedi pod tendom, posetioci dolaze i odlaze, svi demonstranti koji su tražili najteže kazne za optužene za neuspeli puč već su otišli, a kamioni natovareni cementom počinju da ulaze u dvorište zatvora Sincan ispred koga stoji tabla sa natpisom "Izgradnja zatvora". Ministarstvo pravde je objavilo da se gradi 175 zatvora. Turskoj nedostaje prostor za zatvorenike, piše hamburški "Cajt", opisujući atmosferu u Turskoj godinu dana nakon neuspelog puča od 15. i 16. jula 2016.

Prvog avgusta pred Četvrti krivični sud u Ankari doveden je 461 optuženi (od 486 okrivljenih, osamnaestorica se brane sa slobode, a sedmorica su u bekstvu). Optužnica od oko 650 stranica tereti ih za pokušaj svrgavanja vlasti u Turskoj, bombardovanje parlamenta, komande Specijalnih snaga, satelitskog centra TURKSAT, policijskog štaba u Ankari itd. Masa pred sudom je skandirajući tražila drastične kazne za njih, a tužilac je tražio doživotne robije za 330 optuženika.

Kako piše turski list "Hurijet", među optuženim generalima prvi je komandant vazduhoplovnih snaga Akin Ozturk, čiji je rođak navodno povezan s Gulenom, mada je Ozturk bio simpatizer jedne desne ultranacionalističke političke grupacije koja važi za smrtnog Gulenovog neprijatelja.

Među optuženima su 38 starijih oficira, general-majori, general-pukovnici, admirali, 26 pukovnika, 37 majora, 21 kapetan. Na dokazivanje da je 45 optuženih pripadalo "Savetu za mir u kući" (Yurtta sulh, što je slogan koji je nekada koristio Ataturk), odnosno takozvane Fetulističkoj terorističkoj organizaciji FETO, potrošeno je čak pet šestina (550 stranica) optužnice. Glavni optuženi je, očigledno, sam Fetulah Gulen, imam koji živi u azilu na imanju od 10 hektara u malom mestu Sejlersburg blizu Njujorka.

Optužnica sa Gulenom naročito povezuje Adila Oksiza, koga turski mediji nazivaju Fetulahovim "vojnim imamom", a za koga tužioci snimcima sa sigurnosnih kamera dokazuju da je otputovao u Njujork 11. jula 2016. i vratio se 13. jula, dva dana pre puča, i nastoje da dokažu da je u Americi primio naredbu od Gulena da pokrene puč.

Nemački "Cajt" konstatuje da FBI nije našao dokaze za to, pa citira nekog člana britanskog Komiteta za inostrane poslove Donjeg doma koji veruje da je vođstvo puča činila alijansa najmanje tri grupe koje su imale različite razloge da podrže promenu režima: veoma pobožne Gulenove pristalice, strogo sekularni ataturkovski pripadnici vojske i grupa oportunista koja je nastojala da sačuva svoje pozicije. Nedeljnik "Špigel" piše da nemačka obaveštajna služba nema indicija da je iza puča stajao Gulenov pokret Hizmet.

Oksiz, koji je tvrdio da se slučajno našao s pučistima u bazi Akniči te kritične noći, uhapšen je neposredno posle puča, navodno dok je bežao preko žitnog polja, ali ga je sud pustio na uslovnu slobodu, pa je brzo nestao neznano kuda.

TOK PUČA: Šta se zapravo dešavalo tokom neuspelog puča, koji je za dvanaest sati odneo oko 300 života? Hambuški "Cajt", oslanjajući se na istraživanja i na optužnicu, početak priče vraća daleko pre onog trenutka kada su u petak 15. avgusta 2016. u 9.45 uveče helikopteri počeli da kruže nad Istanbulom, a tenkovi blokirali most na Bosforu.

Ranije su, obojica u opoziciji prema i pučevima održavanom sekularizmu Kemala Ataturka, bili bliski Redžep Tajip Erdogan, koji je u mladosti prodavao susam na obali Crnog mora i sanjao da postane fudbaler, a posle, vođen instinktima, postao jak i nasilan, i Fetulah Gulen, sin seoskog hodže iz Anadolije, koji je razvio pokret Hizmet (Služba).

Gulen je 2002. pomagao tada novu Erdoganovu partiju Pravde i razvoja, što je Erdogan platio postavljanjem Gulenovih ljudi u vladine institucije i u parlament.

Posle izbora 2011. njihov savez je počeo da se urušava, naročito nakon što su Gulenove pristalice omogućile da procure detalji o Erdoganovim tajnim pregovorima sa zabranjenom Kurdistanskom radničkom partijom, kako bi ti pregovori bili onemogućeni.

Režimski turski listovi sada taj pokret sa autoritarnom strukturom i nizom usamljenih pojedinaca opisuju kao sektu koja ima nekoliko stotina škola širom sveta, medije, među kojima je sada zabranjeni Zaman, Asja banku i nekoliko osiguravajućih kompanija.

Kada je Erdogan kao utuk na utuk najavio da namerava da 2013. zatvori Gulenove škole, javni tužilac gulenista je pokrenuo korupcionu istragu sumnjičeći nekoliko Erdoganovih ministara, pa čak i protiv Erdoganovog sina Bilala, da su primali milione dolara da bi dozvolili da nafta, prirodni gas i novac iz Teherana, uprkos međunarodnim sankcijama, budu krijumčareni preko Turske.

U avgustu 2016. kulminacija sukoba Erdogana s gulenistima i ostalima približavala se vrhuncu. Pet dana pre puča Erdoganov šef izborne kampanje Erol Olčak je poslao seriju od jedanaest tvitova u kojima je poručivano: "Ovog leta je sezona čišćenja…" Nedeljama su se pronosile glasine o tome da se u Vrhovnom vojnom savetu sprema čistka 800 do 1000 oficira kemalista, gulenista i – nelojalnih biciklista.

NEOBIČNA PAUZA: Kako se tvrdi u optužnici, planeri puča su se poslednji put sastali 10. jula 2016. u trospratnoj beloj vili u senovitom Ahmet Taner Kišlali Mahalesi 2880 sokaku (ulici) koju je u jugoistočnom delu Ankare za njih rentirao biznismen Serkan Ajdin u novembru 2015. Procenivši da nemaju mnogo vremena da spreče čistku, odlučili su da puč počne za pet dana, u noći između 15. i 16. jula u 3 sata ujutru.

U rano jutro 15. jula u Logističkoj komandi u istočnoj Ankari vođe puča su navodno vazduhoplovnom majoru Osmanu Karači naložili da bude pripravan da sa svojim helikopterom obavi jednu specijalnu misiju. On je odlučio da se ne drži plana, već je tog dana u 1.55 po podne izašao iz baze, seo u taksi i uputio se u štab obaveštajne službe MIT, gde je oko 2.30 po podne ispričao da su pripremljena tri helikoptera, da bi iz sopstvene kuće bio kidnapovan šef obaveštajne službe Hakan Fidan, te da je to verovatno deo šire operacije.

Prema nekim svedocima, oko 4.30 po podne Fidan o tome telefonom obaveštava zamenika načelnika generalštaba Jašara Gulera, u 5.30 zamenik šefa MIT dolazi u generalštab da lično informiše šta je čuo, što je oko šest po podne učinio i sam Fidan na kriznom sastanku, na kome su bili predstavnici vojne komande, obaveštajne službe i vojne policije.

Nešto pre 7.30 te večeri jedan pukovnik među pučistima je shvatio da Fidan organizuje neki sastanak u generalštabu i pučisti su odlučili da umesto u tri sata narednog jutra krenu u 8.30 te večeri.

U 9.20 uveče tenkovi su krenuli. Zauzeli su generalštab, ali komandanta Akara nisu uspeli da ubede da se pridruži puču, već su ga helikopterom prebacili na vojni aerodrom Akınči severoistočno od Ankare.

Te večeri, na venčanju ćerke visokog oficira vazduhoplovnih snaga u klubu Moda Deniz Kulubu u Istanbulu bila je okupljena gotovo cela vazduhoplovna komanda, osim jednog generala. Iz jednog helikoptera su izleteli naoružani vojnici i vazduhoplovne generale, koji su se veselili, poobarali na pod i vezali.

Oko ponoći pučisti su blokirali most na Bosforu, zauzeli Berzu u Istanbulu, Aerodrom "Ataturk", gradsku kuću u Istanbulu, tenkovima blokirali barake antiterorističke policijske jedinice i zauzeli jednu televizijsku stanicu nateravši novinarku da neprekidno čita saopštenje o puču.

Fidan je navodno pokušavao da o puču obavesti predsednika Tajipa Erdogana, koji je od 11. jula s porodicom bio na odmoru u Marmarisu, u tim trenucima samo njegovoj familiji dostupnom privatnom hotelu Grand Yazıcı Club Turban, smeštenom među kedrovima i borovima na samoj mediteranskoj obali. Dopro je, navodno, samo do Erdoganovog šefa obezbeđenja. I Rusi, koji su nešto bili saznali o puču, navodno su nekoga u Ankari o tome obavestili, a kada su o tome tokom posete Rusiji pitali Erdogana, on je odgovorio da ne zna ko je koga obaveštavao, a da je njega o puču te večeri obavestio zet.

"Cajt" postavlja pitanje da li je moguće da Erdogan nije mogao da uspostavi vezu sa Fidanom, svojim čovekom od poverenja, a i zašto od 2.30, kad su stigla prva upozorenja, do 9.30 po podne nije bilo nikakve akcije protiv pučista.

List pominje nekoliko mogućih odgovora: akteri su bili profesionalno nekompetentni; potcenili su akciju i kapacitet pučista; pogrešno su zaključivali: "Pustimo ih da to urade. Tako ćemo otkriti guleniste i sve ih pohvatati u akciji."

U Marmarisu, Erdogan je u tim trenucima navodno pitao svog prijatelja, vlasnika hotela, gde može da se stigne brodom, a ovaj je rekao da može da ga prebaci na jedno grčko ostrvo u blizini. "Zašto bih išao na grčko ostrvo? Pitam te kako da stignem u Istanbul?", rekao je navodno Erdogan.

Helikopter koji je kružio iznad hotela prebacio je Erdogana i njegovu familiju u obližnji Dalaman, odakle je u 1.43 posle ponoći Erdogan poleteo za Istanbul avionom koji je bio prijavljen kao redovan putnički let THY-8456. Kada su pučističke specijalne snage iz Izmira upale u hotel u Marmarisu, Erdogan je već bio poleteo ka Istanbulu.

Pre nego što je Erdoganov avion sleteo, dugo je kružio nad Mramornim morem, da bi u 3.02 konačno bio usmeren ka istanbulskom aerodromu, nad kojim su kontrolu uspostavile lojalistističke snage.

Na ulicama Istanbula i na bosforskom mostu, koji sada nosi naziv Most žrtava 15. jula, grupa Erdoganovih pristalica se sukobila s vojnicima kojima su oficiri izdavali naređenja da bez kolebanja pucaju u masu koja je izašla na ulice posle poziva koji je uputio Erdogan preko TV CNN Turk preko mobilnog telefona. Vojnici nisu bili voljni da pružaju otpor i policija je počela da ih hapsi, a bar dva vojnika su ostala na ulici pretučena do smrti.

Između sedam i deset ujutru 16. jula, pučistički major Čelebioglu je preko WhatsAppa slao cirkularne poruke: "Učinite što je neophodno da ostanete živi…" Na dopunska pitanja je odgovorio: "Predajte se ili bežite!"

8651 PUČISTA I 50.000 ZATVORENIKA: Prema podacima turske vojske, u propalom puču su učestvovali 8651 pripadnik armije i 1200 kadeta, a angažovano je 35 aviona, 37 helikoptera, 74 tenka i tri ratna broda.

Predsednik Erdogan, koji je rekao da je taj pokušaj puča zapravo "dar od boga", iskoristio je mogućnost da zbog puča proglasi vanredno stanje i uhapsi na hiljade protivnika, pre svega pristalice Fetulaha, starog neprijatelja i nekadašnjeg saveznika, a i ostale.

Erdoganu veran Hakan Fidan, moćni šef turske obaveštajne službe sa 6000 zaposlenih, navodno je pravio dugoročnu kolekciju podataka o Erdoganovim političkim oponentima koja će nakon puča postati baza za čistke, piše "Cajt", pozivajući se na obaveštajnu agenciju NATO zemlje koju ne identifikuje.

Kaznene mere su obuhvatile ne samo vojsku, već i škole i kompanije: istraga je pokrenuta protiv 150.000 ljudi, više od 50.000 ljudi je zatvoreno. Oko 130.000 civilnih službenika je izgubilo posao. Zapadni mediji, nevladine organizacije, parlamentarci i vlade nepodeljeno ocenjuju da čistka koja prati puč pretvara Tursku u autokratsku državu u kojoj su suspendovana fundamentalna prava.

NVO Krizna grupa ukazuje na ilustraciju antizavereničke paranoje koja vlada u Turskoj: više lica uhapšeno je zato što je dozvoljeno da jedan zatvorenik koga su izvodili pred sud nosi majicu s natpisom HERO. To je rastumačeno kao skraćenica rečenice Hoca Efendi Razi Olsun (Neka te Učitelj blagoslovi…).

Mehmet Altan (64), autor četrdesetak knjiga, optužen je da je pučistima slao "sublimirane poruke" (čiji sadržaj deluje a da ga primalac ne registruje na svesnom nivou, kao na primer 25. frejm u nekim reklamnim video-porukama).

"Njujorker" piše da su u Turskoj među uhapšenima 163 novinara i pisca, da su vlasti u Turskoj, koja je prema Indeksu Reportera bez granica po slobodi medija na 155. mestu među 180 nacija, zatvorile 79 listova, magazina, radio-stanica i TV kanala.

Jednog sparnog letnjeg dana prošle godine policija je uhapsila i književnicu Asli Erdogan (nije u srodstvu sa Redžepom Tajipom Erdoganom). Među 35.000 knjiga zaplenila je šest njenih knjiga o istoriji Kurda, koje su tužioci predstavili kao dokaz njene navodne veze sa zabranjenom Kurdistanskom radničkom partijom. U dokaze su uvršteni i članci koje je pisala za dnevni list "Ozgur Gundem" (koji su turske vlasti zabranile, pa se pojavio pod drugim imenom).

MERE EKONOMSKOG OŽIVLJAVANJA: Među optuženima su i biznismen Kemal Batmaz, biznismen Hači Bojdak, vlasnik kompanija koje konkurišu firmi Ikea, čija je imovina zaplenjena, a firme stavljene pod kontrolu, Hakan Čiček, vlasnik koledža…

Nemački nedeljnik "Špigel" je ovog proleća pisao da zbog političke nesigurnosti investitori izbegavaju Tursku, čija privreda zbog toga teško trpi, da turska lira rapidno gubi vrednost i da je pala na istorijski nizak nivo u odnosu na dolar.

Nekadašnji "anadolijski tigar" čiji je BDP sa stopom od 8 odsto rasta konkurisao Kini u 2016. je zapadao u krizu, međutim u prvoj četvrtini 2017. zabeležen je ponovni rast turskog BDP-a od 5 odsto.

Uzroci tog rasta se vide u tome što je devalvacija lire turski izvoz učinila jeftinijim, a turska vlada je radi oživljavanja ekonomije podsticala javnu potrošnju i ohrabrivala zaduživanja oko 300.000 malih i srednjih preduzeća uz pomoć vladinog kreditnog garantnog fonda koji postoji od 1991, a koji je prošlog novembra uvećan na 53 milijarde dolara.

Ocenjujući da Erdogan te mere preduzima isključivo da bi učvrstio vlast, agencija Blumberg odobravajući citira direktora poljoprivredne kompanije Sezon Pirinc Mehmeta Erdogana (ni on nije u srodstvu sa Tajipom Erdoganom), koji kaže da to povećanje zaduživanja nije održivo. "Možda nije, ali ne treba očekivati da će Erdogan pritisnuti kočnice", zaključuje Blumberg.

Nemačka

Između dve vatre

Berlin umereno kritikuje Tursku iz straha da Erdogan na pusti oko tri miliona izbeglica na Evropu

Za "Vreme" iz Bona

Tip koji voli da se slika sa cigaretom je nemački novinar Deniz Judžel (na slici), bez dlake na jeziku, čovek koji je Erdoganovu Tursku prozvao "Tajipistanom". Nije nas malo bilo tužnih kad je iz borbenog levičarskog "Tagescajtunga" prešao u bogati konzervativni "Velt" da bude dopisnik iz Istanbula.

To što je i iz "Tajipistana" nastavio da piše bez pardona koštalo ga je slobode. U sedmici u kojoj izlazi ovaj broj "Vremena", Judžel navršava pola godine u samici strogog zatvora Silivri, šezdesetak kilometara od metropole na Bosforu. Tamo je ispraćen optužbom da je podržavao terorizam i podrivao državu, a "dokazi" su tekstovi u kojima je kritikovao režim zbog čistki i rata protiv kurdskog stanovništva na jugoistoku zemlje. Optužnice nema – u Turskoj se osumnjičeni za terorizam mogu držati pet godina u "istražnom pritvoru" bez optužnice.

U zatvoru se venčao sa rediteljkom Dilek Majaturk, koja ga posećuje jednom sedmično, kaže da ga ne tuku, da se raduje pismima koja dospeju do njega, da je inače u dobrom stanju, čita novine i knjige.

KLONITE SE TURSKE: Judžel je u Nemačkoj postao ikonično lice, ali u zatvorima sedi još osam nemačkih državljana, a četrnaest drugih je hapšeno pa pušteno. Šef nemačke tajne službe BND Bruno Kal otvoreno je u martu za nedeljnik "Špigel" rekao da ne veruje u teoriju po kojoj je puč organizovao pokret propovednika Fetulaha Gulena, da su čistke već bile spremne, te da je puč bio samo dobrodošao povod.

Na hapšenje aktiviste za ljudska prava Petera Štojdnera prošlog meseca – pod sličnim suludim optužbama – Berlin nije oćutao. Šef diplomatije Zigmar Gabrijel upozorio je Nemce da u Tursku putuju na sopstvenu odgovornost, što je protumačeno kao udarac na najvažniju branšu turske ekonomije – turizam. I pre toga je drastično opao broj nemačkih turista, nekada najbrojnijih gostiju na turskoj mediteranskoj obali. Čak 82 odsto Nemaca je reklo da više neće tamo nakon aprilskog referenduma na kojem je, prema evropskom viđenju, Erdogan krunisan za sultana.

Delimično se turizam oporavio s povratkom Rusa – Erdogan i Putin su izgladili odnose nakon što su turski lovci oborili ruski Suhoj u pograničnom pojasu sa Sirijom krajem 2015. Tako je ovog juna broj ruskih turista porastao na 3,49 miliona (43 odsto više nego prošle godine), svaki peti je Rus, ali tek svaki deseti Nemac. Na definitivni bilans leta treba još čekati, ali su nemačke novine pune kuknjave hotelijera prinuđenih da privlače goste last minute ponudama u kojima se kapaciteti izdaju budzašto.

STRAH OD IZBEGLICA: Osim toga, Nemačka je povukla državne garancije za investitore i izvoznike u Tursku. Berlin je takođe u Briselu počeo da lobira za zamrzavanje pregovora sa Ankarom o pristupanju EU. Skoro 4,5 milijardi evra pretpristupne pomoći predviđeno je sedmogodišnjim budžetom koji ističe 2020. godine. I ta sredstva bi mogla da budu uskraćena.

Tako je napravljen prvi korak u tamnom vilajetu. S jedne strane, građani traže oštrije držanje prema Turskoj, a nemačke partije obično bolje čuju građane kada se približe izbori – za Bundestag se glasa 24. septembra. Doduše, oštriji odnos prema Ankari zahtevaju i tzv. evropske vrednosti koje obično stoje o mačkovom repu.

Sa druge strane, Erdoganov režim je poslednja (azijska) linija odbrane od talasa migranata koji se već valjao preko Balkana. Smatra se da u Turskoj čeka više od tri miliona sirijskih i drugih izbeglica, a migracija, integracija i izazovi u vezi sa njom jesu za nemačke birače ubedljivo najvažnija tema. Dil sa Erdoganom – zaustaviti izbeglice u zamenu za evropske milijarde i, možda, ukidanje viza – nekim čudom još drži.

U Nemačkoj živi oko tri miliona ljudi sa turskim korenima, od kojih oni sa turskim pasošem glasaju za Erdogana u većem procentu nego stanovnici u matici. Svako zatezanje na liniji Berlin–Ankara tako je i kopanje jaza posred nemačkog društva, što Erdogan vešto koristi. Rado je držao govore po nemačkim stadionima, slao Galatasaraj i Fenerbahče da međusobno igraju u Minhengladbahu, a kada su mu zabranili političke govorancije u Nemačkoj, nazvao je vladu Angele Merkel nacistima i sličnim pogrdnim imenima.

U toj igri između dve vatre Berlin pazi da ne najedi previše "NATO partnera", ali i da ne izgleda preslabo pred sopstvenim građanima. Sporednih frontova za odmeravanje snaga ima dovoljno. Tako je Bundesver napustio bazu Indžirlik odakle je leteo na Siriju jer Erdoganova vlada nije dozvoljavala posete nemačkim poslanicima. Berlin je uzvratio odobravanjem azila nekolicini turskih oficira optuženim da su učestvovali u puču. Jedino isporuka oružja iz Nemačke u Tursku još ide kao po loju – u taj biznis se retko dira.

Nemanja Rujević