Deset godina nakon okončanja azersko-jermenskog rata, sticajem okolnosti našao sam se nedavno u kombiju sa desetak studenata iz Evrope, na putu ka prestonici nepriznate države Nagorno Karabah. Po prelasku granice između Nagorno Karabaha i Jermenije dobili smo i policijsku pratnju sa rotacionim svetlima, a naši domaćini bili su presrećni što nas vide, iako smo kasnili cela tri sata.

Koliko često stranci poseću Stepanakeret, glavni grad Nagorno Karabaha, videlo se i po izrazito velikom broju medija koji su pratili našu posetu i po svečanom prijemu na njihovom univerzitetu i u svim državnim institucijama, bez obzira na to što smo mi bili samo obični studenti. Sve vreme su ponavljali kako im je drago što smo tu i kako će se, zahvaljujući nama, saznati istina o tome da oni nisu "teroristi", nego narod koji gaji evropske demokratske vrednosti i brani hrišćanstvo.

Stepanakeret je najčistiji grad u celom regionu, što su potvrdili i naše kolege-studenti iz drugih zemalja kavkaskog regiona. U samom gradu postoje nevladine organizacije koje se bave održavanjem čistoće, a motiv za očuvanje urednosti, kako to objašnjavaju žitelji, potiče iz želje da se sačuva teškom mukom obnovljen grad. Nažalost, većina građevina u gradu (oko 50.000 stanovnika) nalikuje zatvorskim zgradama.

Ono što povezuje 110.000 stanovnika Nagorno Karabaha, između ostalog, jeste strah od rata. Demokratija ovde bolje funkcioniše nego u drugim kavkaskim zemljama, najviše zbog nemogućnosti da se bilo šta sakrije u tako maloj državi. Na poslednjim lokalnim izborima došlo je do mirne smene vlasti. Kakva je ekonomska situacija, vidi se iz činjenice da se za dva evra može sasvim pristojno ručati u restoranu. Prosečne plate su oko 60 dolara, ali je zanimljivo da gotovo uopšte nema prosjačenja, beskućnika itd. Doduše, sa teritorije Nagorno Karabaha i okolnih područja, po azerskim izvorima, proterano je oko 800.000 Azera (ili Turaka, kako ih Jermeni nazivaju) pa teško da neko može da bude beskućnik. Ni Azeri nisu ostali dužni, pa danas praktično na terioriji pod kontrolom azerbejdžanske vlade nema Jermena. Broj izbeglih Jermena znatno je manji, naravno ne zbog toga što su Azeri velikodušniji, već zato što su Jermeni zauzeli neuporedivo više teritorija sa većinskim azerskim stanovništvom.

Jermeni baš i ne uživaju u plodovima svoje pobede. Privredna aktivnost skoro je neprimetna. Radovi se finansiraju novcem iz Jermenije i većim delom iz dijaspore. U Sjedinjenim Državama redovno se održavaju tzv. teletoni (TV emisije tokom kojih gledaoci telefonom doniraju novac). Ove emisije su uglavnom uspešne, donatori su zadovoljni što se čuje i vidi koliko su sredstava priložili, a istovremeno se vrši javni pritisak na viđenije članove zajednice. Tokom poslednjeg teletona održanog u novembru, jermenska dijaspora prikupila je 11.000.000 dolara za izgradnju puta koji treba da poveže sever i jug Nagorno Karabaha.

Poljoprivreda je maltene jedini izvor prihoda za veliki deo stanovništva. Često se i ovde čuju priče o "ekološki ispravnoj hrani" i mogućnostima koje nudi izvoz "zdrave hrane". Nažalost, ovakva priča je samo paravan kojim se relativizuje zaostalost poljoprivrede i izbegava priča o drugim problemima. Istini za volju, Nagorno Karabah ima znatno veći potencijal za proizvodnju hrane nego okolne zemlje, no to je više zbog izrazito loših uslova za ovu delatnost u drugim zemljama. Jermenija gotovo da i nema obradivog zemljišta. Bezmalo sve obradive površine zapravo su raskrčeni kamenjari, a na njivama se i dalje vidi kamenje.

KOLAPS: Tokom ratnih godina, nedostatak obradivog zemljišta, energenata i potpuna blokada od strane Turske i Azerbejdžana, kao i nemogućnost transporta kroz Gruziju, dovela je do kolapsa privrede i svih sistema u Jermeniji. Neuhranjenost je bila česta pojava, a veći broj jermenskih oblasti imao je struju samo po nekoliko sati nedeljno. Međutim, u to vreme mnogi su se obogatili, pa sad neki pobožni oligarsi pokušavaju da dobiju božiju blagonaklonost građenjem velelepnih crkava u dvorištima svojih još velelepnijih kuća.

Ključni doprinos ratnom uspehu Jermena bila je ruska vojna i tehnička pomoć (oko 1,2 milijarde dolara, po ruskim procenama). Verovatno je i direktan ulazak Turske u konflikt sprečila upravo ruska armija, koja i dalje obezbeđuje jermensko-tursku granicu. Azeri tvrde da su ruski oficiri i vojnici učestvovali i u borbama.

Drugu stranu nesebično je pomagala Turska. Naravno, i Jermeni tvrde da su turski oficiri učestvovali u borbama. Interesantne su navodne nemačke prodaje sovjetskog naoružanja Turskoj armiji tokom 1992.

Na konačan ishod rata uticala je pobuna azerske vojske 1993. u gradu Gandža, a zatim i marš pobunjene frakcije na prestonicu, te nasilna promena vlasti (vođa pobunjenika postao je premijer, a za predsednika je postavljen biviši načelnik KGB-a za Azerbejdžan Hajdar Alijev).

CRKVE – PRIORITET: Posleratna obnova, osim u većim gradovima, gotovo je izostala posebno u oblastima pod kontrolom Jermena. Prioritet u obnovi Karabaha su, čini se crkve, koje često izgledaju nestvarno usred potpuno porušenih mesta. Primer je i crkva u Šušiju, koji je bio poprište jedne od odsudnih bitaka.

U gradu koji je pre rata imao oko 40.000 stanovnika danas živi oko 5000, a praktično ništa sem crkve nije obnovljeno, iako je prošlo deset godina od prestanka rata. Ljudi mahom žive od poljoprivrede i skupljanja metalnih otpadaka.

Ove i druge okolnosti uticale su da se od 1990. između 500.000 i 1.000.000 Jermena iseli mahom u Rusiju. O katastrofalnim efektima depopulacije izlišno je govoriti. Doduše, ovo ima i neke pozitivne efekte u kratkom roku (devizne doznake od kojih mnogi Jermeni žive i smanjenje nezaposlenosti).

S druge strane, Azerbejdžan ima problema sa stopom priraštaja stanovništva od oko 19 promila i s velikim brojem izbeglica koje, nažalost, vlasti zloupotrebljavaju u političke svrhe. Izbeglice i deset godina posle rata žive u šatorskim naseljima, uskraćeno im je pravo da se nastane u gradovima a imaju i probleme pri zapošljavanju. Mnogo dece je rođeno i odraslo u neprihvatljivim uslovima. Škole koje ova deca pohađaju oblepljene su crtežima Karabaha, a tokom časova likovnog najčešće teme su "moja kuća", "moje selo/grad" itd. Nažalost, ili na sreću, deca ne mogu ni da zamisle koliko njihovi crteži odudaraju od realnosti. Vlast drži izbeglice u ovakvom položaju verovatno zato da bi se ove vratile kućama, što većina ne bi uradila ako se već nastanila u Azerbejdžanu.

Jedan deo izbeglica napustio je kampove i živi po napuštenim, mahom industrijskim objektima. Kao i Jermeni u gradovima iz kojih su oni proterani, dobar deo njih preživljava od sakupljanja metalnih otpadaka u napuštenim industrijskim zonama. Mnogi su napravili kuće u fabričkim halama. Pa i u industrijskoj zoni u Sumgajtu koja se prostire na više kvadratnih kilometara, bez gotovo ijedne fabrike u pogonu. Sve to podseća na scenu iz naučnofantastičnog filma o propasti ljudske civilizacije.

Zamrznuti konflikt je floskula kojom se opisuje trenutno stanje. Uprkos zakjučenom primirju (potpisanom 1994), učestale su sitne razmene vatre a dešavaju se i otmice stanovništva sa jedne i druge strane. Problem talaca odlično ilustruje začarani krug u kojem se nalaze ova dva naroda. Zbog nepoverenja, i jedni i drugi kada im ponestane talaca prave upade na teritoriju druge strane, sa ciljem da zarobe još ljudi koje posle koriste za trgovinu. Posledica toga je depopulacija linije razgraničenja i produžavanje problema zarobljenih lica u nedogled.

Iako sa obe strane raste svest o posledicama produžavanja konflikta, nijedan političar ne sme javno da iznosi pomirljive stavove. Bivši predsednik Jermenije Ter-Petrosijan otišao je među "bivše", baš zbog otvorenog pisma u kojem poziva na kompromis sa Azerbejdžanom.

ČEKAJUĆI NAFTOVOD: Izgradnja naftovoda za transport kaspijske i azerbejdžanske nafte preko Gruzije ka Evropi menja i geopolitičku situaciju (naftovod koji treba da poveže Crno more i Trst zapravo je evropski produžetak kaspijskog naftovoda). Strane firme su tokom 2002. investirale oko 1,4 milijarde dolara u Azerbejdžanu (14 puta više nego u Jermeniji), a enormno povećanje direktnih budžetskih prihoda očekuje se u 2008, kada će naftovod biti u funkciji. U vladajućim strukturama Azerbejdžana veoma je rasprostranjeno mišljenje da svet neće reagovati ako njihova armija uspe da zauzme Nagorno Karabah za manje od tri meseca, a posebno ne, ako budu snabdevali Evropu naftom i ako velike svetske korporacije imaju znatne interese u njihovoj zemlji. Postoje indikacije da će Azerbejdžan upotebiti prihode od nafte za naoružavanje, te da će u trenutku kada dosegne izrazitu vojnu nadmoć, pokušati "blic-krig" rešenje problema Nagorno Karabaha, verovatno krajem ove decenije.

Jermenski političari javno ističu kako će naftovod doneti stabilnost regionu, jer zapadne sile sigurno neće dozvoliti da rat izbije u zoni važnoj za njihovo snabdevanje energentima, te da prosperitet svake zemlje u regionu može samo pozitivno da deluje na opšti razvoj Kavkaza. No, svest o slabljenju vojne pozicije u odnosu na Azere očigledno je prisutna kod jermenskih političara, a naročito onih poreklom iz Nagorno Karabaha.

Obe zemlje su suočene s velikim unutrašnjim problemima. Tako, tokom šetnje Bakuom (glavni grad Azerbejdžana) može nam se učiniti da su bilbordi izmišljeni samo da bi se sa njih smeškao njihov dragi predsednik, inače sin njihovog prethodnog dragog predsednika, a koji je ranije bio visoki funkcioner KGB-a. Azeri svoje poslednje izbore nazivaju "dan kada je lišće glasalo". Gde god da krenete možete videti kako prirodni resursi propadaju. Neverovatno izgledaju mesta na kojima prirodni gas izbija i gori iz zemlje već vekovima, možda i duže, a pri tom niko nije ni probao da eksploatiše ta polja. Azerbejdžan je ranije nazivan i zemljom vatre, a pre dolaska islama ovim prostorom vladao je kult vatre. Čak su i hramovi građeni na mestima gde je izbijao plin oko večnih plamenova. Za neke večne plamenove ispostavilo se u međuvremenu da ipak nisu večni, jer sad plamen u nekim hramovima potiče iz plinovoda.

U Jermeniji predsedničke nadležnosti nisu prenete na sinove, ali su zato političke partije često nasledna tvorevina. Jermeni iz Nagorno Karabaha, izgleda, imaju dominantan uticaj na vojsku i ostale bezbednosne strukture, što stvara animozitet prema Karabasima (kolokvijalan naziv za Jermena iz Nagorno Karabaha) među Hajastanima (naziv za Jermene iz same Jermenije). Karabahe opisuju kao necivilizovane Azijate zbog kojih su Jermeni mnogo propatili. Karabasi su inače veoma zastupljeni na odgovornim funkcijama u Jermeniji.

U obe zemlje dolazilo je do oružanih pobuna. Tako je 1999. u Jermeniji grupa naoružanih lica tokom upada u parlament ubila premijera, predsednika parlamenta i još šest lica. Koliko je tolerantan jermenski predsednik pokazao je slučaj njegovog druga sa fakulteta koji mu se u jednom restoranu obratio nadimkom iz studentskih dana. Osoba je preminula od batina predsednikovih telohranitelja.

KONTROVERZE: Kontrasti i podele u Jerevanu, prestonici Jermenije, vidljivi su na svakom koraku. Na samo sto metara od Meriota (čuveni lanac luksuznih hotela), koji je na glavnom trgu, naići ćete na prodavce starih stvari koji će vam npr. prodati vredne stare monografije za samo nekoliko evra ili pak neki dugo čuvani predmet iz sovjetskih vremena. Šetajući širokim bulevarom prepunim prodavnica kojima bi se ponosila bilo koja evropska prestonica, ubrzo se možete naći u četvrti koja nema ni uličnu rasvetu, ili pored automobila koje ćete teško videti i u zapadnoevropskim gradovima, ili pak pored ulaza u neki od skoro otvorenih centara za plastičnu hirurgiju.

Po tome da deca znaju da prose na engleskom vidi se da stranci sve više dolaze u Jermeniju.

Sve navedeno o Jerevanu, važi i za Baku. Verovatno bi vas iznenadili bogatstvo i šarolikost kultura u obe prestonice (npr. džez scena koja je razvijena u Bakuu), brojni kulturni spomenici i interesantna mesta za noćne izlaske.

Ohrabruje to što u obe zemlje postoji mnogo mladih koji su veoma motivisani i aktivni u političkom životu. Česte su antivladine demonstracije, ali sukob oko Karabaha usporava transformaciju oba društva u pune demokratije. Nažalost, ovaj region ostaće još dugo nestabilan.

Duga istorija sukoba

Sukobi između naroda na Kavkazu traju već vekovima, a jedan od njih je i azersko-jermenski. Poslednji rat oko Nagorno Karabaha je dobrim delom posledica prethodnih sukoba. U kolektivnoj svesti Jermena dubok trag ostavio je turski genocid nad pripadnicima tog naroda 1915. godine. Tada je pogubljeno oko jedan i po milion od ukupno dva miliona Jermena. Mladoturci su u to vreme videli Jermene kao veliku hrišćansku opasnost, jer je u Turskoj vladalo mišljenje da će i Jermeni, poput balkanskih naroda, kad-tad steći nezavisnost ako se nešto radikalno ne preduzme. Tako je prvi svetski rat bio "izuzetno dobra prilika" da se "reši jermensko pitanje".

Nasleđe genocida opterećuje i odnose između Azera i Jermena. Jermeni na Azere gledaju kao na Turke, štaviše, tvrde da je azerska nacija nastala tek u XX veku. Ovakvo stanovište, iako ekstremno i netačno, ima utemeljenje u nekim činjenicama. Osim iste religije, azerski i turski jezici su više nego slični, a Azeri su uvek učestvovali u ratovima na turskoj strani, pa je izvesno da su učestvovali i u genocidu. Azerske vođe su tokom poslednjeg rata često izjavljivale da su Turci i Azeri jedan narod u dve države. Jermene naročito vređa to što azerska propaganda opovrgava genocid nad Jermenima.

Odnose između naroda u ovom regionu dodatno je zakomplikovao Sovjetski Savez, koji nije vodio računa o azerskim i jermenskim interesima kada je pregovarao o razgraničenju sa Turskom i Iranom. Tako je više Azera ostalo u Iranu nego što ih je bilo u novostvorenoj sovjetskoj republici Azerbejdžanu, a veći deo jermenskih teritorija prepušten je Turskoj. Rat oko Nagorno Karabaha je velikim delom posledica politike razgraničenja republika u Sovjetskom Savezu, koja nije vodila dovoljno računa o etničkim podelama. Nagorno Karabah, gde je jermenski živalj činio 70-80 odsto ukupnog stanovništva, dodeljen je Azerbejdžanu, kao i Nahičevan. Jermeni su pak dobili teritoriju između Azerbejdžana i Nahičevana, pa je sada Azerbejdžan, zemlja iz dva dela, razdvojena Jermenijom. Obe strane tvrde da su Sovjeti namerno dali tradicionalne teritorije njihovog naroda drugoj strani, kao kaznu za njihove pobune protiv Sovjeta. Krajem osamdesetih, Jermeni su bili jedan od prvih naroda koji je tražio nezavisnost od Sovjetskog Saveza, a slučaj Nagorno Karabaha korišćen je kao primer sovjetske nepravde. Februara 1988, verujući da mogu uveriti Gorbačova u potrebu pripajanja Nagorno Karabaha Jermeniji, Jermeni su sproveli nezvanični referendum u formi peticije o izdvajanju, tada autonomne oblasti unutar Azerbejdžana. Ubrzo posle referenduma, usledili su incidenti u kojima je poginulo više ljudi. U narednih nekoliko godina dolazilo je do manjih oružanih incidenata. Azeri i Jermeni su počeli da se iseljavaju iz oblasti u kojima su bili manjina usled povremenih napada, a ponekad i linčovanja na gradskim ulicama pripadnika nepoželjne nacionalnosti. Sovjetska armija pokušavala je da spreči izbijanje rata, između ostalog i oduzimanjem oružja od stanovništva, što su obe strane doživljavale kao direktnu pomoć neprijatelju. Pun oružani konflikt izbio je 1992.

(Na slici – DUG ISTORIJI: Svetac sa nožem u ruci, crkva u Šuši)