Nešto tu ne štima. Formalno posmatrano, naša uboga država je sa godinama, korak po korak, usvojila priličan broj evropskih normi i običaja, pa se i u našim gradovima sve češće viđaju rešenja nalik na ona iz Beča, Berlina, Budimpešte, Praga, Kopenhagena. Nema sumnje da se i sami tome nekako prilagođavate. Evropeizacija već dugo zahvata sve elemente života, od subvencija za poljoprivredu, preko svetala na kolima, do načina upravljanja lokalnim zajednicama.

Međutim, ako ćemo iole biti iskreni, na naš kvalitet života negativno utiču ne samo oni problemi koji još nisu "evropeizirani", nego i mnoga od onih rešenja koja su već preslikana iz Evropske unije, u pokušaju da se približimo drugim evropskim narodima. U tome se javlja još jedan od naših svakodnevnih problema. Naime, ispostavlja se da su brojne nove prakse bukvalno prepisane iz EU, ponegde samo prevedene bez većih intervencija i bez iole dubljeg prethodnog sagledavanja stanja.

Tako smo, forme radi, na primer, serijom "efikasno usvojenih" zakona dobili sijaset samo delimično funkcionalnih regulatornih tela, agencija i fondova, koji su samo udvostručili i poskupeli administraciju, postajući ništa više nego akumulacija dobro plaćenih radnih mesta koje partije krčme svojim članovima i simpatizerima. Bukvalno preslikavanje pravila igre je već došlo glave Bolonjskom sistemu univerzitetskog obrazovanja, koji je već dugo izložen snažnoj kritici. Doslovno prepisivanje medijskih zakona je uništilo gotovo sve lokalne medije u Srbiji, transformišući ih iz relativno nezavisnih javnih preduzeća u privatne firme lokalnih tajkuna i sitnih moćnika.

Sve to je delimično posledica autentično domaćeg copy–paste odnosa prema životu. Odnosa prema "toploj vodi", koja je iz nekog razloga u Srbiji simbol najveće gluposti, čak i u onim disciplinama gde je preskakanje stepenica opasno po život. Sam taj odnos je originalno srpski, on počinje od školskih zadataka i traje do teksta umrlica. Mogli bi reći da je prepisivanje i jedan deo tradicije. Mit o srpskoj naciji zapravo izvire iz doba Nemanjića, iz XI veka, epohe kad je nastalo Miroslavljevo jevanđelje – jedini spomenik nulte kategorije u Srbiji. A to je, mada neprocenjiv i prekrasan jevanđelistar, zapravo samo – prepis.

Starije generacije dobro znaju da je i u nekadašnjoj Jugoslaviji značajan deo privrednog razvoja bio baziran na licencama i preslikanim tehnologijama, ponegde čak i pokradenim od pijanih Rusa. Ko je imao prilike da služi srpsku vojsku sa oružjem i da pritom vidi kako stvari stoje u komandama bataljona, diviziona i brigada, nesumnjivo je uočio običaj da se sva moguća dokumentacija, od brojnog stanja do izveštaja o moralu, kopira iz starijih dokumenata do iznemoglosti. Moje lično iskustvo je da smo copy–paste metodom pravili čak i elaborat o sportskom danu jer stvarni rezultati vojnika u fudbalu i košarci nisu bili dovoljno uverljivi za komandanta.

Ako ste bili član čak i najsubverzivnije nevladine organizacije, verovatno ste primetili kako su statut i druga dokumentacija uvek preslikani iz šablona koji kruži NGO sektorom, tako da borci za prava Eskima i najmrzovoljniji neonacisti mogu imati do u reč isti statut. I naše lokalne vlasti su toliko ogrezle u ovu tehniku generisanja papirologije, da se događa da doslovno prekopiraju uredbu iz susednog grada koja je oborena pred Ustavnim sudom, kao u slučaju Uredbe o noćnoj prodaji alkohola, a da to gotovo niko, osim kolege Teofila Pančića, uopšte ne primećuje.

Malo ko, osim nekolicine nezavisnih ekonomista, spominje još jednu odurnu istinu. Naši su reformatori dobrim delom prepisali čak i one zakone koji se odnose na milione života, pre svega na one o privatizaciji. Pitaćete se šta je loše u tome da sledimo ekonomske primere zemalja u tranziciji, ali je nevolja što je poreklo tih rešenja u svom korenu došlo iz Tačerijanske Britanije, kad je ova inače kapitalistička zemlja privatizovala deo državne imovine. I onda je, nizom copy–pasteova, to na kraju primenjeno na našu samoupravnu privredu. Moguće da je to jedan od razloga zašto se na svakih 1000 privatizovanih preduzeća danas poništava 600 sklopljenih ugovora. I u isti mah, više hiljada karijera. I više hiljada života.

Tako nekako se i cela ona velika borba za demokratizaciju, nakon što je sa ulice stigla u kancelarije, izrodila u sopstvenu suprotnost. Tako smo dobili copy–paste državu. Šta sada da radimo? Kako da suštinski prilagodimo ono za šta je već plaćeno da ga prilagodimo?

Nije isključeno da negde već postoji sličan primer.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat ("Vrline života u porodici evropskih naroda") finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.