Johana Haberer je teološkinja, novinarka, profesorka hrišćanske publicistike na Univerzitetu Fridrih Aleksander u Erlangenu – Nirnberg, pastor Evangelističke crkve u Nemačkoj i jedina žena koja je bila kandidatkinja za episkopa u Bajernu. U razgovoru za "Vreme" govori o temama o kojima se retko i škrto, obično i jednostrano, govori u ovdašnjim medijima: koja je zaista uloga crkve u društvu, kakav bi trebalo da bude njen odnos prema medijima, šta sve sekularnost (ne) treba da podrazumeva, koja je granica otvorenosti Crkve prema "spolja", ako te granice uopšte mora da bude? Naša sagovornica priča o nemačkom iskustvu, o crkvenim medijima i onome za šta oni treba da se bore, kao i o svom, ličnom iskustvu pastora u jednoj konzervativnoj sredini. Konačno, tokom razgovora, ona više puta naglašava koliko je nužno za društvo i demokratiju da mediji budu slobodni i bez cenzure.

"VREME": Srpska pravoslavna crkva se vratila u javnu sferu na jedan nagao način i u svemu tome bilo je dosta nesnalaženja. I danas, trideset godina kasnije, odnos crkvene jerarhije prema medijima je da se mahom stvari kriju, jer se novinari vide kao protivnici ili u najboljem slučaju kao oni koji treba da prenesu njihovu poruku, misao, bez ikakvog pitanja, preispitivanja, kritike. Sa druge strane, i društveni akteri, uključujući i medijske, ne znaju mnogo o crkvi – preovlađuju crno–bele slike, potreba za skandalima. Kako ovo prevazići?

JOHANA HABERER: Naše iskustvo vam može biti značajno. Više od dvanaest godina u Nemačkoj je vladao fašizam. U tom periodu, Evangelistička crkva se ponašala na različite načine – bilo je malo onih koji su otvoreno bili protiv, mnogo onih koji su ćutali i mnogo onih koji su počeli da propovedaju nacionalizam u teologiji, koji su hteli da odbace Stari zavet kao jevrejski… U razmišljanjima nakon rata shvatilo se da su mediji, koje je partija držala u šaci, bili ključni igrači u zavođenju ljudi i širenju propagande. Tada su Katolička i Evangelistička crkva u Nemačkoj odlučile da razviju sistem preko kojeg bi podržavale slobodu medija. Njihov zajednički izraz je bio: mi ne želimo nikada više propagandu, nećemo da se okamenimo u opasnom jednoglasju, već želimo pluralizam, hoćemo da marginalizovane grupe dobiju reč, da sada govore oni koji to nisu mogli… Tako su obe crkve naučile da sarađuju sa medijima i novinarskim institucijama.

Obe crkve imaju medijske agencije koje su danas veoma poštovane zbog svoje informisanosti, kvaliteta i umreženosti. Evangelistička novinska agencija organizuje razgovore o medijskoj etici, pitanjima blasfemije, razvoju medija. Crkve su takođe postale ono što se pedesetih godina nazivalo čuvarima medija. Ali se to čuvanje ne odnosi na to da Crkva bude pošteđena kritika, već da mediji mogu slobodno da rade i da se poštuje pluralizam.

Postoje evangelističke i katoličke škole za novinare. Novinarski milje zna da se tu ne radi o neprijateljstvu već o zajedničkom radu za dobrobit društva, što ponekad ne isključuje suprotstavljanje. Neki biskup će se strašno naljutiti ili će Evangelistička crkva pokušati sebe da predstavi u boljem svetlu, ali postoji izgrađen odnos poštovanja između medija i crkve.

Promišljanje toga je u postkomunističkim pravoslavnim crkvama tek počelo. Taj odnos se vidi kao odnos sukobljavanja crkve i zlog sveta i još zlobnijih novinara. Naravno, sada sam ironična. Jednostavno, potrebno je mesto gde se dve strane mogu susresti, pričati o problemima, savetovati.

Sve ovo o čemu ste govorili podrazumeva visoku svesnost o značaju slobodnih medija za društvo. To je i danas, nažalost, aktuelna tema u Srbiji zbog česte cenzure.

Mi u Nemačkoj verovatno imamo jedan od najskupljih javnih medijskih servisa i da, plaćamo dosta, ali smo zato dobro informisani i to je ono što nam je bitno. Diter Šolte, nekadašnji direktor ZDF-a, kazao je da je dobro istražena i proverena informacija za društvo i demokratiju jednako važna kao čista voda za ljude. Kada je voda prljava, ljudi su bolesni, kada su informacije zamućene i mozgovi su zamućeni i time bolesni. Mi u crkvama, zbog svega toga, često branimo medije i zato među nama vlada poverenje.

To otvara jedno šire pitanje uloge crkve u javnoj sferi. U Srbiji je pre nekoliko godina vladika Porfirije, sada mitropolit zagrebačko–ljubljanski, bio izabran za predsednika Saveta Radiodifuzne agencije. U delu javnosti je to dočekano "na nož", kao neoprostivo mešanje SPC–a u sferu u kojoj ne treba da bude. U sličnim situacijama, kada Crkva izrazi svoj stav, često ćete čuti optužbe da se radi o klerikalizaciji društva. Koliko znam, u Nemačkoj je situacija dosta drugačija. Kako se mire aktivna crkva i sekularno društvo?

Postoji više modela sekularnosti. Naš, koji smo organizovali nakon rata, ima takozvanu pozitivno orijentisanu politiku prema religiji. U osnovi toga je i razmišljanje da religije koje su izbačene iz javne sfere postaju fundametalističke; kada učestvuju u javnoj sferi, one su "naterane" da razgovaraju sa savremenošću, da argumentuju svoje stavove prema logičkim argumentima društva u kojem su. Kada one ostaju van toga, kada se bave samo bogosluženjem i služe misu, onda veruju da su uvek u pravu, što stvara veoma opasnu situaciju – ne možete jednu veliku instituciju koja utiče na ljude, na mišljenje, istisnuti iz javnog prostora, već ona treba da se integriše, da argumentuje svoje stavove, da učini sebe razumljivom, da učestvuje. Onda se može reći: "Da li si čuo šta kaže patrijarh?", i tada on mora biti spreman na kritiku. Kada nije u javnoj sferi, njega niko ne može ni da kritikuje.

U našem sistemu je normalno da su predstavnici Crkve prisutni u kontroli medija. Sada i predstavnici islamske zajednice počinju da učestvuju u tome. Dosta muslimana živi u Nemačkoj i oni moraju da budu prisutni u javnoj sferi i to upravo iz tog razloga. Samim tim što im je dozvoljeno da propovedaju u nemačkim medijima oni, za početak, moraju da govore nemački, a ne arapski, oni moraju da postanu razumljivi drugima. Čitav smisao javnog diskursa je da različite grupe razgovaraju i time postaju otvorene za kritiku i prihvataju odgovornost. Kada neko izađe iz javne sfere, to vodi u fundamentalizam.

S druge strane, neophodno je da crkva, u vašem slučaju SPC, kaže šta želi u ovom društvu, da objasni "šta je moje mesto i šta ja mislim da je moje mesto ovde". I onda dolaze debate, menjaju se stavovi.

Smatrate li da je crkva ta koja bi trebalo da napravi prvi korak?

Crkva jeste ta koja mora da napravi prvi korak i objasni: "Mi kao crkva služimo i pomažemo ljudima, samim tim i društvu, i pokušavamo da budemo jedna ‘instanca za moral’ ili makar mesto gde čovek može pokušati da nađe pomirenje." Pomirenje – to je jedna veoma teološka reč. Za ovih nekoliko dana boravka u Beogradu vidim da je srpsko društvo podeljeno i zaista je potreban jedan sagovornik koji je pun ljubavi, prijateljski nastrojen i stvara mesto na kojem dolazi do razgovora i pomirenja. A ko to može bolje od crkve, kada ona ne gleda s visine, kada se ne postavlja kao da "zvoca" i nekome "morališe" ili nekoga isključuje?

Gde mislite da je granica gde crkva prestaje da otkriva stvari koje se dešavaju unutar nje i gde će reći: ovo ćemo podeliti sa javnošću, a ovo ostaje samo za nas?

Verujem da čovek pravi ogromnu grešku kada nešto pokušava da sakrije. Znamo šta je Katolička crkva doživela sa skrivanjima zlostavljanja dece. Mislim da ne postoji razlog da crkva bude netransparentna. U Evangelističkoj crkvi mi imamo otvorene sednice Sabora. Portparol SPC-a me je iznenađeno pitao: "Kod vas novinari smeju da prisustvuju sednicama Sabora?", a ja sam mu, smejući se, odgovorila da sam deset dugih, dosadnih godina provela izveštavajući sa sednica Sabora. Tada se vidi rad crkve i kako se ljudi trude da teološki razumeju opšte fenomene. Svedoči se da crkva u svom delovanju nema ništa da krije. Ako nešto ima da sakrije, onda je to posao za državnog tužioca ili policiju.

Gde naći sredinu? Crkva može da kaže: "Neke stvari ćemo sami rešiti. Na primer, mi ne rukopolažemo žene", ali onda se moraju istrpeti prigovori zbog prava i zaštite manjina, ljudskih prava. To su, na primer, granice gde crkva mora da objasni zbog čega u toj tački nije spremna da civilizacijska dostignuća primeni u teološkoj sferi.

Pričali smo o crkvi i sekularnim medijima…

Smatram da je sekularni medij jedan malo prenategnut termin, bolje da pričamo o crkvenim i opštim medijima.

Dobro, vi ste ovde posetili i crkvene medije. Koji su vaši utisci? Ja sam malo skeptična prema njihovom opsegu delovanja, kada je reč o široj javnosti. Kako da budu uticajniji, prijemčiviji široj publici?

Moram odmah da kažem da sam tamo upoznala zaista fine i prijateljski nastrojene ljude. Ali ja te medije ne bih opisala kao novinarske medije. Oni su instrumenti za gradnju Crkve, podržavanje i širenje njenog učenja, propovedi, javnu brigu za duše. Ali oni nisu objektivni. U Nemačkoj, imamo objektivne crkvene novinare koji pišu o Saboru, kontrolišu kako se odluke sprovode, šta se dešava u crkvi. To je posao novinara. Ovde sam videla u stvari PR odeljenje Crkve.

Verujem da ovdašnja crkvena štampa predstavlja širok spektar teoloških mišljenja, kao i ono što dolazi od portparola crkvenih institucija, ali oni sebi ne postavljaju zahtev da budu kritički ili makar objektivni. A ovo nije bezazlena stvar. Na mom odseku napisan je doktorat o crkvenoj štampi za vreme fašizma koji je naslovljen sa "Politika nepolitičkog". Radi se o tome da su ljudi koji nisu želeli da ulaze u sukob istovremeno bili, u stvari, politični jer nisu radili na prosvetljivanju, na osposobljavanju ljudi za razgovor. Pričala sam ovde sa veoma dobrim i ljubaznim ljudima, koji su duboko obeleženi ratom i koji kažu da žele samo da propovedaju ljubav, ali se onda mora postaviti pitanje: čemu ljubav?

Videla sam sada članak u dečijem crkvenom magazinu gde se od dece traži da sakupe novac za izgradnju crkve na Kosovu, a Kosovo je ovde, koliko mi se čini, dobrim delom i pitanje nacionalnog identiteta. To je daleko od nepolitičkog, jer se time podržava jedno nacionalno, konzervativno obrazovanje. Smatram da bi bilo bolje da, kada se već od dece traži da sakupljaju novac, da to bude za drugu decu. Čini mi se da su ovde crkveni mediji instrument gde se samo izražava mišljenje, posebno crkvene jerarhije. Ako me pitate za savet, SPC bi trebalo da svoje resurse uloži u to da započne razgovor sa onima koji je smatraju protivnikom. Crkva ne treba da se boji kritike, pogleda spolja. Takav pogled joj je potreban da bi mogla da sagleda sebe, da vidi kako izgleda u očima drugog.

Protestantizam, u odnosu na druge hrišćanske konfesije, ide više u korak sa savremenošću. Rukupoloženje žena je ipak novijeg datuma (sredina sedamdesetih godina prošlog veka). Sa čime ste se vi suočili, imajući u vidu da ste dva puta bili kandidatkinja za episkopa u Bajernu, koji jeste konzervativna sredina?

Kada sam počela da studiram 1975. godine, baš je bila donesena odluka da žene mogu biti rukopoložene u Evangelističkoj crkvi u Bajernu. Bilo je to čudno vreme i imala sam osećaj da je muškarce, koji su sedeli u odborima, to radovalo. Posmatrala sam ta patrijarhalna lica kao očinska, lica koje su podržavala žene. Bilo je drugačijih iskustava, ali ja govorim o svome.

Međutim, tadašnji biskup je dao ostavku iz protesta, pre nego što je otišao u penziju, govoreći da će odluka da se žene rukopolažu iz osnova promeniti suštinu Crkve. I bio je u pravu. Pitanje je samo da li to vidimo kao dobro ili ne. Kada sam držala propoved na radiju, nedeljom ujutru, javljale su se vernice i katoličke veroispovesti i bile se presrećne. Žene drugačije razmišljaju, formulišu, govore, i obogaćuju propovedi, pastirsku brigu. Čine nas kao Crkvu bogatijom. Postojala je diskriminišuća odredba u Crkvi u Bajernu da kada neka parohija ne želi ženu iz teoloških razloga, onda Crkva ne može poslati tamo ženu. Ali kada je jednom prihvati, onda je to zauvek promenjeno. Ta odredba je tri, četiri puta u prošlosti upotrebljena u Bajernu, ali su ta vremena za nama. Crkva se zaista promenila. Istina je da je u međuvremenu dostojanstvo svešteničkog posla sveukupno potonulo. Ali ako me pitate ko je pobedio odlukom da se žene rukopolažu, reći ću vam: mislim da je pobedilo Jevanđelje.