Za "Vreme" iz Dablina

Džerald Keli je u periodu od 1966. do 1975. bio u dva prihvatilišta. U prvom su ga seksualno zlostavljali članova reda Hrišćanske braće, dok su ga u drugom časne sestre izvodile ispred razreda, gde mu je rečeno da je ništavan i prljav kao i njegova majka prostitutka. Kada je 1977. godine došao na sahranu svog prijatelja iz doma, bio je pozvan u kancelariju časnih sestara, gde ih je zatekao gole, pijane, kako ga pozivaju da im se pridruži. Godinama mu niko nije verovao i predstavnici crkve su ga optuživali da laže. Ovih dana ga je lično biskup zvao da se izvini. Džerald je ovu priču ispričao na nacionalnom irskom radiju a istinitost je potvrđena i u izveštaju Komisije koja istražuje zlostavljanje dece i koja navodi nekoliko izvora. U izveštaju nisu navedena njihova imena. Za Džeralda znamo jer je izašao u javnost, ali počinioci svih ovih zlodela su pod kodiranim imenima, što i jeste jedan od glavnih razloga nezadovoljstva jednog broja žrtava.

SISTEMATSKA TORTURA: Komisiju za istraživanje zlostavljanja dece osnovala je država 2000. a godinu dana pre je tadašnji premijer Berti Ahern uputio javno izvinjenje svim žrtvama zlostavljanja. Slučajevi silovanja i prebijanja do smrti nisu nepoznati u Irskoj poslednjih godina, ali je objavljivanje izveštaja Komisije prošle nedelje šokiralo i svetsku i irsku javnost. Ako je do sada izgledalo da su postojali pojedini slučajevi i nekoliko trulih jabuka u crkvenom redu, ovaj izveštaj je pokazao da je u periodu od 1914. do 2000, naročito od 1930. do1990, na hiljade dece sistematski zlostavljano, prebijano, ponižavano i prisiljavano na rad. Istraživanje je obuhvatilo više od 1800. slučajeva u više od 200 institucija.

U Irskoj, gde je sprega države i crkve bila snažna, država je poverila brigu o deci crkvenim internatima, industrijskim školama i prihvatilištima. To su mahom bila deca koja su uhvaćena u sitnoj krađi, nezbrinuta deca, siromašna, ona koja nisu išla redovno u školu, deca bez roditelja, deca "moralno posrnulih" roditelja, mentalno zaostala i gluva deca. Deca kojima su pažnja i briga najpotrebnije.

STRAH: Iskustva žrtava obelodanjena u izveštaju su bolna i potresna. Dvadeset žena koje su pohađale školu za gluve svedočile su da su bile prebijane, nekada samo zato što su pevale. Jedan dečak je za kaznu zaključan u kovčeg. "Sveštenik me je gledao dok su me drugi seksualno zlostavljali a onda su se menjali. Svaki put se završavalo teškim batinanjem. Kada sam rekao to svešteniku na pričesti, nazvao me je lažovom. Nikada više nisam progovorio o tome", jedno je od svedočanstava u izveštaju. Jedan član Hrišćanske braće je priznao da je terao decu da jedu sopstveni izmet. Proživljavajući svaki dan u strahu od prebijanja ili silovanja, mnoga deca su mokrila u krevet, nakon čega su ih tukli i terali da peru čaršave. Jednu devojčicu, koja je od 13. meseca života bila u domu, časne sestre su ubacile u mašinu za pranje veša. Veliki deo izveštaja odnosi se na emotivno zlostavljanje. Svakodnevno je deci stavljano do znanja da su neželjena, ostavljena i ništavna. U nekoliko slučajeva deci su rekli da su im roditelji mrtvi, iako nisu. Mnoge industrijske, zanatske ili škole za pranje rublja pravile su profit koji je isključivo išao za bolji život sveštenstva, dok su deca ostajala gladna.

ODGOVORNOST DRŽAVE: Crkva i Ministarstvo za obrazovanje su teško kritikovani u izveštaju. Postoje nebrojeni dokazi i prijave upućeni na obe strane, ali je sve gurano ispod tepiha. Sve u vezi s crkvom je u to vreme imalo status bezgrešnosti a država je ostavila crkvi da kao i uvek vodi računa o moralu svojih građana. Crkva je reagovala tako što je slala očigledne pedofile i najsurovije počinioce u druge parohije u Irskoj ili u misije širom sveta. Država je kritikovana da nije dovoljno kontrolisala uslove u kojima je živelo skoro 170.000 dece, koliko je prošlo kroz ove institucije. Sadašnji ministar za obrazovanje Bat Okif je izjavio: "Greške iz prošlosti se ne mogu popraviti, ali kao odgovorno i brižno društvo moramo u potpunosti da prihvatimo činjenicu da je nepravda učinjena i da učimo iz grešaka načinjenih u prošlosti." Ova izjava ministra neće umanjiti veliku odgovornost i sramotu Ministarstva za obrazovanje koje je držalo stranu crkvi a nikada nije ispitalo prijave i izjave oštećenih koje su stizale na njihovu adresu. U Dablinu će se 10. juna održati "tihi marš solidarnosti" kada će biti položeni venci za žive i mrtve stanovnike prihvatilišta. Na desetine hiljada ljudi se već upisalo u Knjigu solidarnosti u Dablinu, a jedan od komentara, "nema izgovora", govori o onome što je trenutno u svesti irskog naroda.

Pre osam godina ustanovljen je fond za kompenzaciju žrtvama i crkva je napravila dobar ugovor da plati samo jedan deo. Nakon izveštaja Komisije javnost od crkve traži mnogo veći udeo. No ovo nije jedino nezadovoljstvo nebrojenih žrtava crkvenog terora. Iako zadovoljni što je nezavisni, dugogodišnji stručni izveštaj, koji je koštao 100 miliona evra, najzad dokazao ono što su oni godinama pokušavali da dokažu, mnoga pitanja ostaju nerešena: zašto su imena počinilaca ostala pod pseudonimima, zašto je samo nekolicina osuđena za svoje zločine? Sada se vrši veliki pritisak na sudske organe da uz pomoć nalaza izveštaja osude koga mogu. Čak se i iz redova Hrišćanske brace, koja doskora nisu prihvatala očiglednu istinu i koja su optuživala one koji su smogli snage da opišu svoje iskustvo da lažu, sada može čuti da treba da se sudi počiniocima.

Autor knjige Božji odred Pedi Dojl, koji je bio zlostavljan 11 godina u jednoj školi za dečake, izjavio je: "Oni koji su krivi treba da im se sudi. Ovo nije takmičenje da se osramoti religiozni red. Ali u većini škola deca su silovana, tučena, oštećena mentalno, fizički i emotivno. Mnogi su osakaćeni za ceo život."

EMOTIVNO OSAKAĆENI: Oni koji su zlostavljani, teško su se prilagođavali normalnom životu. Godinama čuvana tajna naterala je neke na samoubistvo a neke u alkoholizam i grubost prema sopstvenoj porodici. "Nikada nisam zagrlila svoju decu. Dodir me asocira na seks i jednostavno ne mogu da obavijem ruke oko njih. Uvek sam uplašena ako naletim na nekog, stalno govorim izvini, izvini. Osećam se prljavo i uplašeno" svedoči jedna od žrtava.

Čitanje izveštaja od skoro 3000. stranica je potresno svedočanstvo o tome u kakvim su strahotama živela deca o kojima nije imao ko da brine. Društvo je okretalo glavu, država je bila slepa a religija koja brigu o bližnjem ima u centru svoje doktrine ophodila se neljudski prema najkrhkijima u društvu. Irska javnost je zgrožena. Pitaju se kako je moguće da se sve to odigravalo pred njihovim vratima. Pod velikim uticajem katoličkog etosa i greha, uz status sveštenika kao polubogova, uz zavet ćutanja i gledanje svog posla, ovaj horor se odigravao decenijama. Crkveni zvaničnici su se duboko i sa kajanjem izvinili svim žrtvama, no ko ima koristi od toga sada? Nesumnjivo je da su im pozicije veoma poljuljane u ovoj dominantno katolički orijentisanoj zemlji. Licemerstvo predstavnika crkve, koji su sa jedne strane premeštali pedofile iz parohije u parohiju, dok su tražili i dobili cenzuru filma Kazablanka i Prohujalo sa vihorom zbog "nemoralnih" scena, koji su terali dečake da spavaju sa rukama na leđima da ne bi masturbirali, više je nego očigledno.

Vesti i nove činjenice o zlostavljanjima preplavljuju irske medije, javljaju se mnogi, sada već odrasli ljudi, koji su odmah posle napuštanja doma, sa 17 godina, emigrirali u Ameriku ili Australiju. Mnoga iskustva tek sada isplivavaju u javnost, mnoge priče su sahranjene, neke nisu bile ispričane zbog straha, sramote ili optužbi da su izmišljene i preterane. Zato je ovaj izveštaj otvorio mnoge rane i teskobe koje sada izlaze na površinu.

Karmel Mekdona je vidno uznemirena pričala na nacionalnom radiju kako je od njih osmoro u porodici troje umrlo u prihvatilištu, jedna sestra je silovana dok je druga završila u instituciji za mentalno obolele. "Sramota me je što sam Irkinja, ova katolička zemlja je uništila moju porodicu."

Pred Ircima su sada mnoga otvorena pitanja, od uloge crkve i države, sopstvenog identiteta i kuda dalje posle obelodanjivanja jednog od najsramnijih poglavlja njihove istorije. Neke grupe za zaštitu dece smatraju da država mora još mnogo da radi na zakonima koji štite decu.