Punih dvanaest sati je bilo potrebno da poruka od 3000 reči prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikite Hruščova stigne do predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džona Kenedija u oktobru 1962. Dok se svet tresao u strahu od izbijanja trećeg svetskog rata, Kenedijev kabinet je grozničavo prevodio tekst sovjetske nagodbe i spremao odgovor. Čekanje je Moskvu dovelo na ivicu živaca, pa je nervozni Kremlj u međuvremenu poslao još jednu, ovoga puta oštriju poruku. Već dve nedelje trajala je kubanska kriza, vrhunac Hladnog rata.

Kako američki državni interesi nisu nikako dozvoljavali prisustvo nuklearnih bojevih glava na Kubi (praktično u "dvorištu" svoje države), a koje su Sovjeti počeli da postavljaju tokom 1962, Kenedi je bio odlučan da ide do samog kraja. Planeta je bila na ivici nuklearne katastrofe. Ipak, ignorišući drugu sovjetsku poruku, Kenedi je ponudio kompromis: Sovjeti će ukloniti bojeve glave, a Amerikanci neće napasti Kubu.

JEDAN POZIV MENJA SVE: Posle kubanske krize i Moskvi i Vašingtonu je postalo jasno da je neophodna direktna elektronska komunikacija između njenih lidera. Prethodno, američki i sovjetski vojni i civilni zvaničnici nisu bili voljni da osetljiva geopolitička pitanja prepuste neposrednim pregovorima dvojice ljudi. Međutim, hladnoratovska tenzija i pritisak javnosti naterali su obe strane da popuste. Još u martu 1960. Džes Gorkin, urednik magazina "Parejd", napisao je otvoreno pismo Hruščovu i Kenediju završavajući ga rečima: "Zar mora ceo svet da nestane zbog jednog neobavljenog telefonskog poziva?"

Već u avgustu 1963. u Vašingtonu i Moskvi instalirana je prva, zvanična elektronska komunikacija između dve supersile. Svaka strana je drugoj preko svojih ambasada poslala po dva teleprintera: Sovjeti su poslali dva uređaja T-63 SU12 istočnonemačke proizvodnje sa ćiriličnim tastaturama, a Amerikanci dva svoja teleprintera Model 28 ASR sa latiničnim slovima. Za šifrovanje su se koristile identične ETCRRM II kripto mašine proizvedene u Norveškoj. Obe strane su imale poverenje u norveškog proizvođača STK da će biti kooperativan i neutralan. Signal se prenosio podvodnim telekomunikacionim kablom od Vašingtona do Londona, zatim do Kopenhagena, preko Helsinkija do Moskve i nazad. Iako veoma bezbedna ova kopnena veza imala je svojih mana. Jednom je danski buldožer, a drugi put finski farmer plugom iskopao kabl. Rezervna komunikacijska ruta (otud po dva teleprintera) išla je radio-vezom od Moskve preko Tangera u Maroku do Vašingtona. Zvaničan američki naziv celog sistema je bio "Vašington–Moskva hotlajn". Iako su ga mediji odmah prozvali "crveni telefon", poruke su se prenosile isključivo kucanjem po tastaturi. Nije bilo telefonskog poziva. "Nikada nije bilo Crvenog telefona na predsednikovom stolu", navodi u "Vašington postu" Majkl K. Bon, bivši direktor Situacione sobe Bele kuće, "linija se koristila samo za prenos podataka."

OKRENI NULU: "Halo… zdravo, Dmitrij, ne čujem te dobro", izgovara Piter Selers u filmu Dr Strejndžlav Stenlija Kjubrika, "samo malo smanji muziku… aha, to je mnogo bolje." Scena iz ovog kultnog filma iz 1964. u kojoj američki predsednik telefonira sovjetskom kolegi da mu saopšti krajnje neprijatne vesti doprinela je stvaranju mita o postojanju "crvenog telefona". Zahvaljujući ovom i mnogim drugim filmovima (izuzetak je Svi naši strahovi, gde je upotreba Hotlajna prilično realistično prikazana), serijama i stripovima u popularnoj kulturi nastao je mit o "crvenom telefonu" koji služi za hitnu razmenu informacija od planetarnog, često apokaliptičkog značaja. Moguće je da je zabuna nastala i zbog toga što Pentagon zaista koristi crvene telefone za internu komunikaciju, ali i zbog toga što je, zapravo, veoma malo činovnika znalo kako Hotlajn ili MOLINK (skraćeno od Moscow Link) izgleda. Čak su se i američki predsednici šalili na taj račun. U Biblioteci Džimija Kartera u Muzeju u Atlanti izložen je crveni telefon bez brojčanika, a Barak Obama se, komentarišući otvaranje Tviter naloga tadašnjeg ruskog predsednika Medvedeva, našalio da "konačno mogu da bace one crvene telefone".

Hotlajn je prvi put upotrebljen 1967, tokom Šestodnevnog rata Izraela protiv Egipta, Sirije i Jordana. Tada su u Mediteranu bile i američka Šesta flota i sovjetska Crnomorska flota. Koordinacija dve sile je bila potrebna da manevre jedne mornarice druga ne protumači kao potencijalni napad. Administracija Ričarda Niksona je sa Leonidom Brežnjevom dva puta komunicirala koristeći MOLINK. Prvi put u vezi sa ratom između Indije i Pakistana 1971. kada je, istovremeno, ugovoren prelazak sa zemaljske na satelitsku vezu Moskve i Vašingtona koja će se ostvariti sedam godina kasnije. Drugi put u jeku afere Votergejt 1973, kada je Brežnjev tražio da Izrael obustavi vojne akcije tokom Jomkipurskog rata. Na pitanje državnog sekretara Henrija Kisindžera upućenog Niksonovom šefu kabineta Aleksandru Hejgu da li da budi predsednika da odgovori Brežnjevu, Hejg je rekao kratko: "Ne." Usledile su komunikacije tokom turske okupacije Kipra 1974, zatim sovjetskog ulaska u Avganistan 1979. Tokom ere Ronalda Regana početkom osamdesetih oprema je prvi put modernizovana zamenom starih teleprintera da bi se 1988. prešlo na komunikaciju telefaksom kada je bilo moguće slanje dokumenata, fotografija i crteža. U ovom periodu bile su dve krizne situacije koje su iziskivale korišćenje Hotlajna: kriza u Poljskoj i aktivnosti pokreta "Solidarnost" tokom 1981, kao i izraelska okupacija Libana 1982.

DVL: Iako postoje glasine da je MOLINK korišćen tokom Rata u Zalivu 1991. i posle okupacije Iraka 2003, Majkl K. Bon tvrdi da su to spekulacije medija i da je komunikacija verovatnije išla preko direktne glasovne linije (Direct Voice Link, DVL). Naime, posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza pojavila se potreba za manje formalnim komunikacijama s obzirom na zvaničan završetak Hladnog rata. Ovaj sistem je uveden početkom devedesetih i potpuno je odvojen od zvaničnog Vašington–Moskva hotlajna koji je i dalje u funkciji i koji i dalje svakodnevno koriste tehničari s obe strane šaljući test poruke svakog sata naizmenično. Zlu ne trebalo. Poslednja modernizacija Hotlajna obavljena je 2008, kada se prešlo na bezbednu komunikaciju mejlom, četom i svakom drugom razmenom digitalnih podataka. Osim glasom.

"Direktna glasovna linija je komunikacija koja uključuje telefonsku i imejl komunikaciju, a uskoro ćemo dodati i video-poziv", izjavila je portparolka Nacionalne bezbednosti Bele kuće Lora Lukas za "Boston gloub" prošle godine, povodom 50-godišnjice Hotlajna i dodala: "Predsednik nastavlja da koristi elektronske komunikacije između Vašingtona i Moskve."

Stepen daljeg razvoja ukrajinske krize može se pratiti po izboru direktne elektronske komunikacije Obame i Putina. "U teškim situacijama morate da pazite šta govorite", kaže Kreg Bouma, šef jednog od terminala američkog Hotlajna, "pisanje vas tera da razbistrite glavu, spustite loptu i razmislite dvaput."

Ako predsednici dve najmoćnije zemlje na svetu pređu na, skoro zaboravljenu, pisanu komunikaciju, znaćemo da je u Ukrajini vrag odneo šalu, a telefonski razgovor dva predsednika ostaće samo u autodestruktivnom humoru Pitera Selersa u filmu Dr Strejndžlav. Selers, kao predsednik, obaveštava svog kolegu u Moskvi da je u toku atomski napad na SSSR koji on više ne može da opozove: "I meni je žao, Dmitrij, veoma mi je žao. U redu, tebi je žalije nego meni. Ali i meni je takođe žao. Meni je žao koliko i tebi, Dmitrij. Nemoj da pričaš da je tebi više žao nego meni jer sam ja sposoban da mi bude podjednako žao kao i tebi! Dakle, obojici nam je žao, u redu?

U redu."